Iako mi je od nje­ga, po­sred­stvom Jo­va Mi­ja­ča, sti­gla po­ru­ka da mo­gu da do­đem, ne bez strep­nje sam kre­nuo u Re­že­vi­će i po­ku­cao na vra­ta do­ma Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća. Tem­po i nje­go­va su­pru­ga Mi­li­ca, ro­đe­na Sa­rić, ta­ko­đe re­vo­lu­ci­o­nar i pred­rat­ni ko­mu­ni­sta iz kri­la naj­na­pred­ni­je be­o­grad­ske omla­di­ne, do­če­ka­li su me, me­đu­tim, pri­ja­telj­ski i pro­sto­sr­dač­no, oči­gled­no već ogu­gla­li na slič­ne ši­be i zlu­ra­do­sti onih ko­ji ne pre­za­ju da ri­ju i ras­kr­va­vlju­ju i naj­bol­ni­je po­ro­dič­ne i brat­ske ra­ne.
Po­što sam i ra­ni­je do­la­zio u nji­ho­vu ku­ću, pr­vo što sam za­pa­zio bi­lo je da na zi­do­vi­ma vi­še ne­ma si­ja­set sli­ka ko­je su de­ce­ni­ja­ma, kao ve­li­ki za­lju­blje­ni­ci u umjet­nost i ko­lek­ci­o­na­ri, pr­ven­stve­no Mi­li­ca, ku­po­va­li ili do­bi­ja­li na po­klon od auto­ra. Ob­ja­sni­li su mi da su od­lu­či­li da sve to bla­go po­klo­ne Ce­ti­nju, a me­ni su po­klo­ni­li mo­no­gra­fi­ju tog le­ga­ta iz ko­je se vi­di da je ri­ječ o 220 sli­ka i skulp­tu­ra, od ve­li­kih svjet­skih ime­na Pi­ka­sa, Ša­ga­la ili Da­li­ja do naj­po­zna­ti­jih cr­no­gor­skih i ju­go­slo­ven­skih sli­ka­ra i va­ja­ra:
– Osta­vi­li smo sa­mo je­dan por­tret mo­je maj­ke – ka­zao je sjet­no Tem­po, a on­da me po­veo u spa­va­ću so­bu da mi po­ka­že sli­ku sta­ri­ce u cr­no­gor­skoj na­ci­o­nal­noj no­šnji, ko­ja je sta­ja­la na zi­du iz­nad brač­nog kre­ve­ta. Ni­sam upam­tio ime auto­ra, vje­ro­vat­no za­to što me pro­sto zgro­mi­la jed­na iz­ne­nad­na Tem­po­va re­ak­ci­ja. Dok smo sta­ja­li is­pred sli­ke, čo­vjek ko­ga je pra­ti­la ha­ri­zma tvr­dog, ne­u­stra­ši­vog i ne­po­ko­le­blji­vog re­vo­lu­ci­o­na­ra i bor­ca, jed­nog od naj­po­zna­ti­jih ile­ga­la­ca i ge­ri­la­ca u Dru­gom svjet­skom ra­tu, ne sa­mo na bal­kan­skim pro­sto­ri­ma, ka­drog sta­ti i osta­ti i ta­mo gdje mno­gi ni­je­su smje­li, od­jed­nom se po­tre­sao kao prut i za­ri­dao, a niz li­ce su su­nu­le krup­ne su­ze.
Uči­ni­lo mi se da sve to tra­je ci­je­lu vječ­nost. Sta­jao sam zbu­njen i ska­me­njen u ne­do­u­mi­ci šta da ka­žem i ka­ko da po­stu­pim:
– Opro­sti, opro­sti, i ne­moj mi za­mje­ri­ti – pro­go­vo­rio je ti­ho, pro­mu­klim gla­som, kad se ma­lo pri­brao – ne mo­gu vi­še da iz­dr­žim sve ove zlu­ra­de i pa­ko­sne la­ži, a ona mr­tva mi je svje­dok da ni­je­sam uči­nio ni­šta ne­ča­sno i zbog če­ga bih mo­rao da se sti­dim – ka­zao je po­ka­zu­ju­ći ru­kom pre­ma maj­či­nom por­tre­tu.
Vra­ti­li smo se u dnev­ni bo­ra­vak. Kad se ma­lo pri­brao i iz­dr­žao pre­kor­ni po­gled su­pru­ge Mi­li­ce zbog to­ga što vi­še ne­ma sna­ge da se uz­dr­ži i ne za­pla­če pri po­me­nu maj­ke i bra­ta Lu­ke, pre­ka­lje­ni re­vo­lu­ci­o­nar, oči­gled­no re­zig­ni­ran što se po­sli­je to­li­ko vre­me­na mo­ra iz­no­va vra­ća­ti i po­na­vlja­ti ono što je već to­li­ko pu­ta is­pri­čao i na­pi­sao, što mo­ra opet otva­ra­ti tu naj­bol­ni­ju stra­ni­cu svo­ga ži­vo­ta, naj­pri­je mi je is­pri­čao ka­kav je raz­go­vor imao sa maj­kom uoči sa­mog ra­ta:
– Bi­lo je to po­čet­kom apri­la 1941. go­di­ne, ko­ji dan pri­je na­pa­da na Ju­go­sla­vi­ju. Po di­rek­ti­vi Par­ti­je da ko­mu­ni­sti mo­ra­ju sta­ti na bra­nik otadž­bi­ne, da bih se oda­zvao voj­nom po­zi­vu za mo­bi­li­za­ci­ju, kre­nuo sam iz Be­o­gra­da u Ko­tor gdje sam imao voj­ni ras­po­red. Svra­tio sam u Pod­gor da vi­dim maj­ku. Ona me za­bri­nu­to pi­ta: šta će ovo bi­ti, moj Sve­to? Rat, maj­ko, re­vo­lu­ci­ja. A šta će mi bi­ti s Lu­kom ako po­bi­je­di ta tvo­ja re­vo­lu­ci­ja, pi­ta da­lje ona, jer je zna­la da je Lu­ka an­ti­mark­si­sta. Zna se, maj­ko! – ka­žem joj bez uvi­ja­nja, a ona na­sta­vlja kao da odav­no slu­ti i zna taj od­go­vor: a šta će bi­ti s to­bom, moj sin­ko, ako vam ta re­vo­lu­ci­je ne us­pi­je? Zna se, maj­ko! – po­na­vljam ja. Maj­ci ku­ku i ova­ko i ona­ko! – pro­ko­men­ta­ri­sa­la je ti­ho, a ja sam iz­le­tio iz ku­će da joj ne vi­dim su­ze, ali da ni ona ne vi­di mo­je – ka­zao je Tem­po i po­no­vo mu je glas za­drh­tao i oči se ovla­ži­le.

Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


Sju­tra: Tri smr­ti
za dvi­je go­di­ne!