Mo­žda bi upra­vo ova sjet­na maj­čin­ska ja­di­kov­ka sta­me­ne Crm­ni­čan­ke, mo­gla da bu­de i po­čet­no slo­vo pri­če o bra­ći Vuk­ma­no­vić, sta­ri­jem Lu­ki, pro­fe­so­ru te­o­lo­gi­je, dok­to­ru te­o­lo­ških na­u­ka, ve­li­kom hu­ma­ni­sti, vr­snom in­te­lek­tu­al­cu ko­ji je go­vo­rio ne­ko­li­ko svjet­skih je­zi­ka, an­ti­mark­si­sti i po­tvr­đe­nom par­ti­o­ti, i nje­go­vom pet go­di­na mla­đem bra­tu Sve­to­za­ru, po­zna­ti­jem pod re­vo­lu­ci­o­nar­nim ime­nom Tem­po, za­kle­tom i ubi­je­đe­nom mark­si­sti – ko­mu­ni­sti i re­vo­lu­ci­o­na­ru bez uz­ma­ka.
Pri­če o bra­ći ko­ja već se­dam­de­set go­di­na slo­ve kao pa­ra­dig­ma po­ro­dič­nih dra­ma i brat­skih ras­ko­la, ko­je do­no­si rat, ko­je je na­ro­či­to do­nio Dru­gi svjet­ski rat i su­ko­bi ide­o­lo­gi­ja; pri­če o ras­ko­li­ma ka­kvi su, iz­gle­da, ne­mi­nov­ni na svim ve­li­kim isto­rij­skim raz­me­đi­ma, pri­mje­ra či­je po­mi­nja­nje, na­ža­lost, i da­nas ima i te ka­ko smi­sla, jer oni ko­ji sa­da pod­ja­ru­ju su­ko­be, di­o­be i ras­ko­le oči­gled­no ni­šta ni­je­su na­u­či­li iz pro­šlo­sti ili su za­bo­ra­vi­li kud sve to vo­di.
U ugled­noj i na­o­ko sreć­noj po­ro­di­ci Ni­ko­le i Ma­ri­je Vuk­ma­no­vić, u ku­ći ko­ju je is­pu­nja­va­la ra­dost če­tvo­ro dje­ce, tri si­na i ćer­ka, ne­sre­ća se pr­vi put ras­pr­ti­la još 1927. go­di­ne ka­da je umro naj­sta­ri­ji, ta­da dva­de­set­tro­go­di­šnji sin Đu­ro, a ne­du­go za njim i otac Ni­ko­la i nje­go­va de­vet­na­e­sto­go­di­šnja me­zi­mi­ca Mi­li­ca. Tri smr­ti za dvi­je go­di­ne!
Gla­va po­ro­di­ce je, ta­ko, po­sta­la maj­ka Ma­ri­ja či­ja se ri­ječ ču­la i po­što­va­la, ne sa­mo u ku­ći. Po nje­noj že­lji sta­ri­ji sin Lu­ka je za­vr­šio bo­go­slo­vi­ju, za­po­pio se i vra­tio da slu­žbu­je u rod­noj Crm­ni­ci da bi joj po­mo­gao da ško­lu­je mla­đeg si­na Sve­to­za­ra. Pop Lu­ka se ubr­zo i ože­nio sa Dra­gi­njom – Dra­gom Lo­pi­čić iz Ri­ječ­ke na­hi­je i sa njom do­bio dva si­na i dvi­je ćer­ke, ali i na­sta­vio van­red­no da stu­di­ra bo­go­slo­vi­ju.
I ne sa­mo što je do Dru­gog svjet­skog ra­ta za­vr­šio bo­go­slo­vi­ju ne­go je 1940. go­di­ne i dok­to­ri­rao na te­mi „Ma­te­ri­ja­li­stič­ko i hri­šćan­sko shva­ta­nje isto­ri­je” i po­stao je­dan od naj­u­če­ni­jih, naj­o­bra­zo­va­ni­jih i naj­um­ni­jih sve­šte­ni­ka, ne sa­mo u Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­sko-pri­mor­skoj ne­go i u isto­ri­ji cje­lo­kup­ne Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve.
Kao an­ti­mark­si­sta i ubi­je­đe­ni kri­ti­čar ma­te­ri­ja­li­stič­kog uče­nja, za raz­li­ku od bra­će, i sta­ri­jeg Đu­ra i mla­đeg Sve­to­za­ra, ostao je iz­van re­vo­lu­ci­o­nar­nih to­ko­va, pa i usta­nič­kih za­no­sa 1941. go­di­ne.
Ži­vot­ni put nje­go­vog mla­đeg bra­ta je, me­đu­tim, kre­nuo sa­svim su­prot­nim ko­lo­si­je­kom – Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić Te­mo je, kao već pre­ka­lje­ni pred­rat­ni ko­mu­ni­sta, po­stao je­dan od vo­đa ustan­ka pro­tiv na­ci-fa­ši­zma i ne­u­mor­ni, ne­u­stra­ši­vi i iz­u­zet­no vje­šti i spret­ni or­ga­ni­za­tor na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be. Kre­nuo je iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, gdje je bio ko­man­dant Glav­nog šta­ba usta­nič­kih sna­ga, da bi se po­tom, po za­dat­ku Par­ti­je i Ti­ta lič­no, sa­mo on zna ka­ko, pre­ko Be­o­gra­da pre­ba­cio i na­šao u ju­žnoj Sr­bi­ji da i ta­mo ras­pa­li već pri­lič­no uti­hlu usta­nič­ku va­tru.
Tem­po­vo ime će se po­tom pro­ču­ti i sla­vi­ti u re­do­vi­ma an­ti­fa­ši­sta i slo­bo­da­ra, ne sa­mo u ju­žnoj Sr­bi­ji, ne­go i u Ma­ke­do­ni­ji, Bu­gar­skoj i Grč­koj, gdje je go­to­vo tri go­di­ne, od­sje­čen od vr­hov­ne ko­man­de Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske, sam ras­pi­ri­vao usta­nič­ki re­vo­lu­ci­o­nar­ni pla­men i ši­rio ot­por pre­ma oku­pa­to­ru i nje­go­vim po­ma­ga­či­ma. Za sve to vri­je­me je bio pot­pu­no od­sje­čen i od svo­je po­ro­di­ce i ni­je ni­šta znao ni o maj­ci, ni o bra­tu Lu­ki i nje­go­voj po­ro­di­ci.
Sju­tra: VJE­RO­VAO SAM
DA JE IZ­DAJ­NIK

Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ