Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


Još dok sam bio u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, ja sam se na Ro­ma­ni­ji sreo sa po­pom Bla­žom Mar­ko­vi­ćem i pr­vo što sam ga pi­tao bi­lo je: šta mi je sa Lu­kom, na ko­joj je stra­ni? – sje­ćao se Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić Tem­po dok mi je po­lo­vi­nom apri­la te 1992. go­di­ne u svom do­mu u Re­že­vi­ći­ma ne­ve­se­lu sa­gu o svo­joj po­ro­di­ci.
– Ni­je me, na­rav­no, za­ni­ma­lo Lu­ki­no po­li­tič­ko ubje­đe­nje, znao sam da je on ne­po­pra­vlji­vi an­ti­mark­si­sta, već ka­ko se on dr­ži u bor­bi pro­tiv oku­pa­to­ra. Bla­žo mi ve­li: Lu­ka je od­lič­no, stav mu je iz­van­re­dan, on je na sta­ni bor­be pro­tiv oku­pa­to­ra... Od ta­da pa sve do sre­di­ne 1944. go­di­ne, ja vi­še ni­je­sam imao ni­ka­kvih vi­je­sti o nje­mu. Ta­da sam stu­pio u ve­zu s Ti­tom i za­tra­žio odo­bre­nje da do­đem na Vis, gdje se on ta­da na­la­zio sa vo­de­ćim lju­di­ma iz vr­hov­ne ko­man­de Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske. Ti­to se sa­gla­sio i ja sam se ju­na mje­se­ca 1944. go­di­ne, za­hva­lju­ju­ći en­gle­skoj voj­noj mi­si­si­ji, avi­o­nom pre­ba­cio iz Ja­bla­ni­ce u Ba­ri, a oda­tle na Vis...
Ka­ko mi je ta­da is­pri­čao, a to će ka­sni­je po­no­vi­ti i u vi­še in­ter­vjua i knji­ga u ko­ji­ma se do­ti­cao ove pri­če, po­seb­no u već po­me­nu­toj knji­zi „Mo­ja po­ro­di­ca”, Tem­po će u Ba­ri­ju sre­sti svog ro­đa­ka Jo­va­na Vuk­ma­no­vi­ća, ko­ji je tu u par­ti­zan­skoj voj­noj mi­si­ji če­kao pri­li­ku da se ne­ka­ko pre­ba­ci pre­ko Ja­dra­na, po­što se na­kon ka­pi­tu­la­ci­je Ita­li­je iz­ba­vio iz kon­cen­tra­ci­o­nog lo­go­ra:
„Pr­vo mo­je pi­ta­nje pri su­sre­tu sa njim bi­lo je da li ne­što zna o Lu­ki­nom dr­ža­nju za ove tri go­di­ne – pi­še Tem­po u po­me­nu­toj knji­zi. – Krat­ko mi je od­go­vo­rio da je Lu­ka iz­daj­nik, da je sa­ra­đi­vao sa oku­pa­to­rom. Ova vi­jest me je pot­pu­no po­ra­zi­la. Bio sam ogor­čen i u oča­ja­nju sam po­stu­pio ta­ko ka­ko ni­je­sam smio po­stu­pi­ti. U nor­mal­nom sta­nju ta­ko ne­što ne bih uči­nio. Na­pi­sao sam pi­smo, ne Lu­ki ne­go maj­ci, u ko­me sam se od­re­kao bra­ta. I to pi­šem maj­ci ko­ja je ima­la če­tvo­ro dje­ce, od ko­jih su dvo­je, naj­sta­ri­ji sin i jed­ni­ca ćer­ka tra­gič­no za­vr­ši­li svo­je mla­de ži­vo­te! Osta­li smo još nas dvo­ji­ca, od ko­jih je­dan, ako je ova vi­jest tač­na, mo­že, ta­ko­đe, tra­gič­no da za­vr­ši...”
Iz­li­šno je sva­ka­ko, mi­mo ovo­ga, na­gla­ša­va­ti ka­kav je to šok bio za čo­vje­ka ko­ji je ži­vot, sve svo­je sna­ge i umje­će, svo zna­nje, vje­šti­nu i hra­brost po­sve­tio bor­bi pro­tiv oku­pa­to­ra – ka­ko je na nje­ga dje­lo­va­lo po­ra­zno sa­zna­nje da mu je brat na stra­ni tog oku­pa­to­ra, da je iz­daj­nik i ne­pa­tri­o­ta, a ni­ka­da ni­ko u nje­go­voj po­ro­di­ci ni­je bio to.
Mo­žda je u tom ča­su još ne­što mo­glo i da se spa­si – re­kao mi je tom pri­li­kom u Re­že­vi­ći­ma Tem­po – da sam ja znao stvar­nu isti­nu, da sam znao ono što sam mno­go go­di­na ka­sni­je do­znao i utvr­dio o stvar­noj Lu­ki­noj ulo­zi i po­na­ša­nju, pa da na­pi­šem pi­smo nje­mu a ne maj­ci. Sre­ćom, maj­ka to pi­smo ni­kad ni­je do­bi­la, jer ga je, pret­po­sta­vljam, Lu­ka pr­vi pro­či­tao i ni­je joj ga po­ka­zao.
Sju­tra: ZNAO SAM DA
NI­JE OKR­VA­VIO RU­KE


Pre­ži­vio aten­tat

Za­ni­mlji­vo je da je pop Lu­ka Vuk­ma­no­vić 1931. go­di­ne, pu­kim slu­ča­jem i za­hva­lju­ju­ći po­zna­tom ce­tinj­skom hi­rur­gu, Ru­su No­vi­ko­vu, pre­ži­vio aten­tat. Dok je u mje­snoj cr­kvi u rod­nom se­lu vr­šio slu­žbu Bož­ju na nje­ga je tri pu­ta pu­cao je­dan um­no po­re­me­će­ni kom­ši­ja i te­ško ga ra­nio u ra­me i sto­mak, ali se on ipak opo­ra­vio (ta­da je imao sa­mo 23 go­di­ne).