Pi­še: mr Va­silj Jo­vo­vić


To­kom du­gog pe­ri­o­da svo­je vla­da­vi­ne pod­ruč­jem Bo­ke ko­tor­ske Ne­ma­nji­ći su osta­vi­li svoj trag, ka­ko u po­li­tič­kom, ta­ko i u kul­tur­nom smi­slu. O tra­di­ci­ji Ne­ma­nji­ća u Bo­ki go­vo­re mno­gi iz­vo­ri. Ne­ma­nji­ći se ja­vlja­ju kao kti­to­ri mno­gih cr­ka­va i ma­na­sti­ra, nji­ho­va ime­na se spo­mi­nju u nat­pi­si­ma, za njih se ve­zu­je po­di­za­nje mno­gih obje­ka­ta. Sa dru­ge stra­ne mno­gi maj­sto­ri iz Bo­ke – Ko­to­ra bi­li su u slu­žbi Ne­ma­nji­ća. Do­ba Ne­ma­nji­ća u Bo­ki ko­tor­skoj obi­lje­ža­va mno­štvo pra­vo­slav­nih hra­mo­va, ima ih vi­še ne­go i u jed­nom pred­je­lu „srp­stva” na jed­na­koj te­ri­to­ri­ji. Pra­vo­slav­ni hra­mo­vi ne da­ju sa­mo vjer­sko ne­go i na­ci­o­nal­no obi­ljež­je kra­ju. U pe­ri­o­di­ci ko­ja je iz­la­zi­la na pro­sto­ru da­na­šnje Cr­ne Go­re u pe­ri­o­du od 1835. do 1941. go­di­ne naj­vi­še je pi­sa­no o Sve­tom Sa­vi.
Pe­tar Še­ro­vić u tek­stu „Ne­ma­nji­ći i Bo­ka” (Gla­snik Na­rod­nog uni­ver­zi­te­ta Bo­ke ko­tor­ske, br. 1-3, Ko­tor 1935) pi­še o ras­pro­stra­nje­no­sti kul­ta Sve­tog Sa­ve u Bo­ki ko­tor­skoj. O kul­tu Sve­tog Sa­ve u Bo­ki ima do­sta svje­do­čan­sta­va: u ma­na­sti­ru Sa­vi­na kraj Her­ceg No­vog ču­va se krst Sve­tog Sa­ve; ne­da­le­ko od ma­na­sti­ra Ba­nje, kod Pe­ra­sta, na­la­zi se iz­vor i u sti­je­ni nad njim oti­sak ru­ke Sve­tog Sa­ve; na pu­tu iz­me­đu Gra­ho­va i Kri­vo­ši­ja na­la­zi se oti­sak sto­pe Sve­tog Sa­ve; u se­lu Lu­šti­ci na­rod pri­po­vi­je­da da je Sve­ti Sa­va osve­tio nji­ho­vu sta­rin­sku cr­kvu sv. Ni­ko­le kao i sta­rin­ske cr­kve sv. Ser­gi­ja i Vak­ha na Po­di­ma i Sve­tog Sa­ve na Sa­vi­ni, te se ka­že da je kod ove cr­kve iz­veo i ži­vu vo­du. Po­sta­nak ime­na Dvr­sna u Kri­vo­ši­ja­ma pri­pi­su­je se ta­ko­đe Sve­tom Sa­vi, kao i na­sta­nak pli­ća­ka iz­me­đu Bu­dve i ostr­va Sv. Ni­ko­la. U se­lu Moj­dež, op­šti­na Her­ceg No­vi, jed­no se­lo se na­zi­va Sa­vin Ka­men.
Sve­ti­telj­ski lik Sa­ve Ne­ma­nji­ća po­slu­žio je kao umjet­nič­ka in­spi­ra­ci­ja u pri­ča­ma i pje­sma­ma. Po­sto­ji na­rod­na pje­sma „Sve­ti Sa­va i čo­ba­nin”, ko­ju je čuo u Pa­štro­vi­ći­ma i za­bi­lje­žio od svo­je maj­ke igu­man Di­o­ni­si­je Mi­ko­vić i ob­ja­vio u ča­so­pi­su „Bo­san­ska vi­la” (1897). Pri­če: „Sve­ti Sa­va u Bje­li­ći­ma” i „Sve­ti Sa­va u So­li­li­ma” ob­ja­vio je Mla­den Cr­no­gor­če­vić u „Sta­ri­na­ru X” (1893). Pri­ču „Sve­ti Sa­va u Kri­vo­ši­ja­ma” ob­ja­vio je Sa­va Na­ki­će­no­vić u „Na­se­lji­ma IX” (1913). Pri­ču „Sve­ti Sa­va u Bo­ki i Ze­ti” ob­ja­vio je Ili­ja Haj­du­ko­vić u „Bo­san­skoj vi­li” (1896). Pri­ču „Sve­ti Sa­va pod Bu­dvom” ob­ja­vio je Ste­fan Mi­trov Lju­bi­ša, a ka­sni­je je opet štam­pa­na u knji­zi Lju­bi­ši­noj „Pri­ča­nja Vu­ka Doj­če­vi­ća” (Be­o­grad 1903).
U Bo­ki Ko­tor­skoj obi­čaj je, da se, sem Bad­njeg da­na, bad­nja­ci lo­že još i uoči No­ve go­di­ne i Bo­go­ja­vlja­nja, a kod pra­vo­slav­nih i uoči Sve­tog Sa­ve.
U Bo­ki ko­tor­skoj kult Sve­tog Sa­ve po­čeo se ja­če raz­vi­ja­ti u XVI­II, a na­ro­či­to u XIX vi­je­ku. Taj kult se sa­sto­jao iz po­čet­ka u to­me što su pra­vo­slav­ni Bo­ke­lji po­je­di­ne cr­kve, ko­je su zi­da­li, po­sve­ći­va­li Sve­tom Sa­vi, što su 14. ja­nu­a­ra (po ju­li­jan­skom ka­len­da­ru) na dan nje­go­vog pra­zni­ka slu­ži­li slu­žbe u cr­kva­ma i što je na­rod uoči Sve­tog Sa­ve lo­žio bad­nja­ke.
Mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski, Jo­van Li­po­vac, u tek­stu „Sve­ti Sa­va” (Glas Bo­ke, br. 163, 164, 165, Ko­tor 1936) go­vo­ri o zna­ča­ju Sve­tog Sa­ve u Bo­ki ko­tor­skoj, na­vo­de­ći da ka­da je Sa­va osno­vao srp­sku na­rod­nu cr­kvu 1219. go­di­ne, on je za sje­di­šte zet­ske epi­sko­pi­je od­re­dio ma­na­stir sv. Ar­han­đe­la Mi­ha­i­la na Pre­vla­ci u Bo­ki. Ka­da je Sve­ti Sa­va kre­nuo na svo­je dru­go kre­ta­nje na Is­tok 1233. go­di­ne, on se u Bu­dvi, ko­ju srp­ski iz­vo­ri ono­ga vre­me­na zo­vu Sta­ri Grad, ukr­cao u brod. Li­po­vac na­gla­ša­va da iako je sta­ra epar­hi­ja Bo­ko-ko­tor­ska bi­la sko­ro naj­ma­nja u Srp­stvu, u njoj je od svih srp­skih epar­hi­ja naj­ve­ći broj cr­ka­va po­sve­ćen Sve­tom Sa­vi, uz to je i Sve­ti Sa­va bio i po­kro­vi­telj epar­hi­ja. Li­po­vac na­vo­di se­dam cr­ka­va po­sve­će­nih Sve­tom Sa­vi: u se­lu Gla­va­ti­ma u Gr­blju je sa­bor­na cr­kva kne­ži­ne Boj­ko­vi­ća (ob­no­vlje­na 1874); u Klin­ci­ma u Lu­šti­ci (sa­zi­da­na 1800); u Do­njem Mo­ri­nju (zi­da­na 1861- 1875); u se­lu Sa­vi­ni (XV vi­jek); u se­lu Đe­na­ši­ma, u pa­ro­hi­ji pra­skvič­koj, bli­zu ma­na­sti­ra Pra­skvi­ce u Pa­štro­vi­ći­ma; u se­lu Kr­scu, pa­ro­hi­je Re­že­vić u Pa­štro­vi­ći­ma; u se­lu Bu­lja­ri­ci, pa­ro­hi­ja Gra­di­šte, bli­zu ma­na­sti­ra Gra­di­šte u Pa­štro­vi­ći­ma.
U ma­na­sti­ru Sa­vi­ni ču­va se kao ve­li­ka sve­ti­nja krst Sve­tog Sa­ve, iz­ra­đen od kri­stal­nog sta­kla, op­to­čen po­zla­će­nim sre­br­om i ukra­šen sa če­ti­ri ru­bi­na, na nje­mu je za­pis ko­ji go­vo­ri da je je to krst Sve­to­ga Sa­ve.
(Na­sta­vi­će se)