pi­še: mr Va­silj Jo­vo­vić


Po pri­mje­ru pra­vo­slav­nih Ši­ben­ča­na, ko­ji su pr­vi na Pri­mor­ju 1846. go­di­ne sve­ča­no pro­sla­vi­li Sve­tog Sa­vu (R. Gru­jić, Kult Sve­tog Sa­ve u Kar­lo­vač­koj mi­tro­po­li­ji u XVI­II i XIX ve­ku, Bo­go­slo­vlje, sv. 2–3, Be­o­grad 1935) i Bo­ke­lji su usko­ro po­če­li sve­ča­no pro­sla­vlja­ti Sve­tog Sa­vu, ne sa­mo kao cr­kve­ni, već i kao na­rod­ni pra­znik. Te pro­sla­ve bi­le su naj­pri­je u gra­do­vi­ma Ko­to­ru, Her­ceg No­vom, Bu­dvi i va­ro­ši Ri­snu, pa ka­sni­je i po se­li­ma. Iz cr­kve se išlo li­ti­jom u ško­lu. U ško­la­ma se sve­ti­la vo­da, pje­vao se tro­par i kon­dak Sve­tom Sa­vi i pje­va­la pje­sma „Us­klik­ni­mo s lju­ba­vlju”, dr­ža­li su se go­vo­ri, de­kla­ma­ci­je i dr. Po gra­do­vi­ma, va­ro­ši­ma i ve­ćim se­li­ma to­ga da­na uve­če pri­re­đi­va­ne su za­ba­ve. Ni­ti su sve­to­sav­ske pro­sla­ve u ško­la­ma ima­le sa­mo vjer­sko pro­svjet­ni ka­rak­ter, ni­ti ve­čer­nje za­ba­ve sa­mo za­bav­ni, i jed­ne i dru­ge ima­le su da­le­ko ši­ri i du­blji zna­čaj, is­ti­če Jo­van Li­po­vac i ka­že: „u rop­stvu u nji­ma se na­la­zi­lo ute­he, na nji­ma se pri­bi­ra­la sna­ga i du­ša na­rod­na pi­ta­la na­dom u oslo­bo­đe­nje”.
Od 1875. do 1935. go­di­ne, ka­da je uki­nu­ta bo­ko­ko­tor­ska epar­hi­ja, na Sve­tog Sa­vu u ka­te­dral­nom hra­nu Sv. Ni­ko­le u Ko­to­ru slu­že­na je uvi­jek ar­hi­je­rej­ska li­tur­gi­ja, a po mje­sti­ma gdje je bi­lo vi­še sve­šte­ni­ka, slu­žba je to­ga da­na slu­že­na sa­bor­no. Mno­ge cr­kve i do­mo­vi u Bo­ki ukra­še­ne su iko­na­ma Sve­tog Sa­ve. Ta­ko­đe su i na bo­kelj­skim bro­do­vi­ma, po­bo­žni po­mor­ski ka­pe­ta­ni i mor­na­ri pra­vo­slav­ne vje­re, iz­no­si­li na ka­tar­ci 14. ja­nu­a­ra srp­sku za­sta­vu.
Ka­da je 1881. go­di­ne na mol­be Bo­ke­lja, tru­dom i na­sto­ja­njem nji­ho­vog po­sla­ni­ka u beč­kom ca­re­vin­skom vi­je­ću, Ste­fa­na Mi­tro­va Lju­bi­še, osno­va­na epar­hi­ja za Bo­ku ko­tor­sku i Du­brov­nik, po že­lji sve­šten­stva i na­ro­da, Sve­ti Sa­va je bio pro­gla­šen za po­kro­vi­te­lja ove epar­hi­je. Na pr­voj stra­ni sva­kog še­ma­ti­zma bo­ko­ko­to­r­ske epar­hi­je štam­pa­no je bi­lo: „Za­vjet­ni po­kro­vi­telj ci­je­le epar­hi­je Sve­ti Sa­va ar­hi­e­pi­skop srp­ski. Sv. uspo­me­na 14. ja­nu­a­ra”. Is­pod to­ga štam­pa­ni su bi­li tro­par i kon­dak Sve­tog Sa­ve.
U Bo­ki ko­tor­skoj Sve­tog Sa­vu ri­jet­ko ko sla­vi, kao i u dru­gim na­šim kra­je­vi­ma, kao svo­je Kr­sno ime – Sla­vu. U op­se­žnoj an­tro­po­ge­o­graf­skoj stu­di­ji po­pa Sa­ve Na­ki­će­no­vi­ća „Bo­ka” na­la­zi­mo na po­da­tak da je po­čet­kom XX vi­je­ka Sve­tog Sa­vu sla­vi­la sa­mo jed­na po­ro­di­ca Ču­kić u se­lu Sa­vi­ni, op­šti­ni Her­ceg No­vi. Ta se po­ro­di­ca do­se­li­la u Bo­ku 1903. go­di­ne iz Do­nje Ra­ža­ni­ce u Sta­roj Sr­bi­ji. Na­rav­no, kao i svu­da, gdje naš na­rod ži­vi, ta­ko i u Bo­ki ko­tor­skoj ško­le sla­ve Sve­tog Sa­vu kao svo­ju Sla­vu. Za vri­je­me austrij­ske vla­da­vi­ne pra­vo­sla­va­ni Sr­bi u Bo­ki ni­je­su ima­li po­vje­re­nje da će se nji­ho­va dje­ca u dr­žav­nim osnov­nim ško­la­ma vas­pi­ta­va­ti u sve­to­sav­skom du­hu, pa su osni­va­li fon­do­ve. U Ko­to­ru su iz svo­jih sred­sta­va iz­dr­ža­va­li mu­šku i žen­sku osnov­nu ško­lu. U Po­di­ma je bi­la osno­va­na za­kla­da pra­vo­slav­ne cr­kve­ne op­šti­ne za srp­sku na­rod­nu ško­lu u tom mje­stu. Nad ovim fon­do­vi­ma vo­di­la je nad­zor epi­skop­ska Kon­zi­sto­ri­ja u Ko­to­ru.
U jed­nom tek­stu, pi­sa­nom po­vo­dom ju­bi­le­ja, is­ti­če se da je Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva, na­zva­na još i Sve­to­sav­skom cr­kvom, da­la duh srp­skom dr­žav­nom or­ga­ni­zmu. Pre­da­nje o Sve­tom Sa­vi u Bo­ki ko­tor­skoj je bi­lo ve­o­ma ži­vo, o če­mu go­vo­re broj­ni ra­do­vi u pe­ri­o­di­ci to­ga vre­me­na. Uspo­me­na na Sve­tog Sa­vu je i da­nas u Bo­ki, ka­ko na­vo­di Jo­van Li­po­vac, svi­je­tla i mi­la kao ne­ka­da.
Ve­li­či­na Sve­tog Sa­ve ni­je se sa­mo za­dr­ža­la kod Sr­ba, kod nje­go­ve du­hov­ne pa­stve, ne­go se ra­ši­ri­la kod svih Slo­ve­na. Sa­va se i u Bu­gar­skoj po­štu­je kao i u Sr­bi­ji, pi­še bu­gar­ski car Asen srp­skom kra­lju Vla­di­sla­vu (XI­II vi­jek). Ne sa­mo pra­vo­slav­ni Slo­ve­ni ne­go su i ri­mo­ka­to­li­ci pro­sla­vlja­li kult Sve­tog Sa­ve i on ni­je mo­gao osta­ti ne­za­pa­žen kod njih.
(Na­sta­vi­će se)