Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić Tem­po je kra­jem 1944. go­di­ne, od­no­sno od­mah po nje­go­vom oslo­bo­đe­nju, do­šao u Be­o­grad i do­bio za­da­tak da or­ga­ni­zu­je po­li­tič­ku upra­vu u Ar­mi­ji. Iz rod­nog kra­ja su mu i da­lje sti­za­le štu­re i kon­tra­dik­tor­ne vi­je­sti, a umje­sto do­dat­nih, pot­pu­ni­jih i pra­vih ob­ja­šnje­nja o Lu­ki­noj dje­lat­no­sti i dr­ža­nju za vri­je­me oku­pa­ci­je, sa­znao je da je on kre­nuo sa čet­ni­ci­ma i di­je­lom na­ro­da da od­stu­pa iz Cr­ne Go­re i da je po­veo čak i naj­sta­ri­jeg, če­tr­na­e­sto­go­di­šnjeg si­na Če­da.
To je za Tem­pa bi­la de­fi­ni­tiv­na po­tvr­da da mu je brat za­i­sta ogre­zao u iz­da­ju, jer bez krup­nog raz­lo­ga ne bi kre­nuo u od­stup­ni­cu i osta­vio po­ro­di­cu.
U to vri­je­me je usli­je­dio i je­dan do­ga­đaj iz ko­jeg se jed­no­stra­no i ten­den­ci­o­zno, za­ne­ma­ru­ju­ći sve okol­no­sti i ono što mu je pret­ho­di­lo, evo i pet­na­est go­di­na na­kon Tem­po­ve smr­ti, iz­vla­či i pla­si­ra tvrd­nja ka­ko on ni­je htio da spa­se bra­ta, a sad eto da je čak i oti­šao u Slo­ve­ni­ju i na­re­dio da se i on kao i svi osta­li za­ro­blje­ni sve­šte­ni­ci po­stri­je­lja­ju po krat­kom po­stup­ku. Od­mah tre­ba na­gla­si­ti da se za taj do­ga­đaj za­si­gur­no ni­ka­da ne bi ni sa­zna­lo da ga sam Tem­po još se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka ni­je opi­sa u svo­jim me­mo­a­ri­ma:
„Ne­gdje pri kra­ju ra­ta – pi­še Tem­po – na­ša voj­ska je pre­sje­kla od­stup­ni­cu znat­nim oku­pa­tor­skim i kvi­slin­škim sna­ga­ma ko­je su se po­vla­či­le pre­ko Slo­ve­ni­je. Me­đu tim sna­ga­ma na­šli su se i čet­ni­ci iz Cr­ne Go­re. Pret­po­sta­vljao sam da je ta­mo i Lu­ka, ali ni­je­sam ni­šta uči­nio da to pro­vje­rim. Me­đu­tim, vi­jest se br­zo ra­ši­ri­la. Još istog da­na do­šao je u mo­ju kan­ce­la­ri­ju brat mi od stri­ca Mi­lo – on se tih da­na na­la­zio Be­o­gra­du:
– Znaš li da su čet­nič­ke sna­ge iz Cr­ne Go­re za­ro­blje­ne u Slo­ve­ni­ji? – upi­tao me je bez oko­li­še­nja.
– Znam – od­go­vo­rio sam su­vo.
– Znaš li da se me­đu nji­ma na­la­zi i Lu­ka?
– Pret­po­sta­vljam – na­sta­vio sam istim to­nom.
– Ho­ćeš li mi da­ti pro­pu­sni­cu za Slo­ve­ni­ju? – pi­tao je Mi­lo.
– Ne­ću... Šta je tra­žio to je i na­šao...
Mi­lo oči­gled­no ni­je oče­ki­vao da će na­i­ći na ta­kvu od­boj­nost, di­gao se i oti­šao bez ri­je­či. A ja sam, u stva­ri, pri­kri­vao unu­tra­šnji ne­mir ko­ji je ne­za­dr­ži­vo na­vi­rao. Sma­trao sam da is­po­lja­va­nje ta­kvih osje­ća­nja ni­je do­zvo­lje­no za re­vo­lu­ci­o­na­ra...”
U po­me­nu­tom raz­go­vo­ru u Re­že­vi­ći­ma, u apri­lu 1992. go­di­ne, Tem­po mi je, uz ovo, is­pri­čao da je nje­gov brat od stri­ca Mi­lo, po­ku­ša­va­ju­ći da ga odo­bro­vo­lji i da mu pro­pu­sni­cu da ode Slo­ve­ni­ju, po­seb­no in­si­sti­rao na Če­du:
– Od­bru­sio sam mu da par­ti­za­ni ne ubi­ja­ju dje­cu, a po­taj­no sam vje­ro­vao da bez su­da i su­đe­nja ne­će stri­je­lja­ti ni sta­ri­je po­što je rat već za­vr­šen, od­no­sno da ta­kva ka­zna če­ka sa­mo one ko­ji su okr­va­vi­li ru­ke, me­đu ko­ji­ma – bio sam si­gu­ran – ni­je moj Lu­ka.
Ne­ma da­kle, ni po­me­na, da je Tem­po tih da­na vi­đao Slo­ve­ni­je, a ka­mo­li da je na­re­dio: sa sve­šte­ni­ci­ma, a ti­me i sa nje­go­vim bra­tom Lu­kom, po krat­kom po­stup­ku!
Sju­tra: NI­JE­SU MI DA­LI DA SA­HRA­NIM OCA


Kre­nuo zbog Jo­a­ni­ki­ja

Pop Lu­ka Vu­kam­no­vić je, ne­ma ni­ka­kve sum­nje, po­sli­je mi­tro­po­li­ta Jo­a­ni­ki­ja Li­pov­ca, bio naj­u­gled­ni­je ime me­đu sve­šte­ni­ci­ma ko­ji su 1944. go­di­ne kre­nu­li u od­stup­ni­cu sa čet­ni­ci­ma Pa­vla Đu­ri­ši­ća. Tem­po sum­nja da je Lu­ka kre­nuo u od­stup­ni­cu upra­vo zbog Jo­a­ni­ki­ja, ali ne za­to što je on bio vla­di­ka već zbog jed­nog mo­ral­nog du­ga ko­ji je imao pre­ma nje­mu. Jo­a­ni­ki­je ga je, iz­gle­da, u ne­koj pri­li­ci to­kom ra­ta iz­ba­vio iz ge­sta­pov­ske tam­ni­ce u ko­ju je do­spio po­sli­je jed­ne va­tre­ne i pre­tje­ra­no pa­tri­ot­ske be­sje­de odr­ža­ne đa­ci­ma.