U tom pro­ce­su oda­bi­ra­nja i mon­ta­že sve mo­ra bi­ti pod­stak­nu­to du­hom re­di­te­lja i ostva­re­no sa­mom ka­me­rom. Ta­ko nam no­ve cje­li­ne, čak i u svo­jim osnov­nim fak­to­graf­skim či­nje­ni­ca­ma, iz­gle­da­ju neo­bič­no, sko­ro ide­a­li­zo­va­ne, kon­den­zo­va­ne, iz­ra­žaj­ni­je, isti­ni­ti­je i bo­ga­ti­je od či­nje­ni­ca ko­je su slu­ži­le kao po­vod za ta­kve kom­po­zi­ci­je. Pre­o­bra­ža­va­nje re­al­nog u dra­ma­tič­no i ono su­štin­sko isto­vre­me­no je oprav­da­nje za raz­bi­ja­nje pro­sto­ra i vre­me­na i gra­đe­nja film­skih struk­tu­ra od sa­svim raz­li­či­tih, a če­sto i kon­tro­verz­nih ele­me­na­ta. Film ne tre­ba da sli­ka re­al­nost, već da po­mo­ću nje skre­će pa­žnju na ono što je bit­no, a za to su mu po­treb­ni ide­al­no vri­je­me i pro­stor, ko­je iz­jed­na­ču­je sa sa­mom struk­tu­rom fil­ma. U njoj Pu­dov­kin na­la­zi za se­be do­volj­no pro­sto­ra za in­te­gra­ci­ju isti­ne i smi­sla, za uop­šta­va­nje onih po­je­di­nač­nih i raz­li­či­tih zna­če­nja i jed­no­stav­nih či­nje­ni­ca, a uvi­jek kroz mon­ta­žu, kao po­stu­pak ko­ji sve to in­te­gri­ra, či­ni pla­stič­nim, efekt­nim i im­pre­siv­nim.
Ako je mon­ta­ža na­čin stva­ra­nja, ri­tam je je­din­stvo vre­me­na i rad­nje ko­je iz nje­ga pro­is­ti­če.
Otud to­li­ko in­si­sti­ra­nje na ana­li­zi raz­li­či­tih ele­me­na­ta i nji­ho­vog po­nov­nog udru­ži­va­nja, na pa­ra­le­li­zmu, ana­lo­gi­ji, an­ti­te­zi i svim onim poj­mo­vi­ma ko­je je raz­vi­jao to­kom ni­za go­di­na, ra­de­ći fil­mo­ve bez zvu­ka, uobi­ča­je­no na­zi­va­ne ni­je­mi, i zvuč­ne fil­mo­ve. Sve to do­vo­di u ne­po­sred­nu ve­zu sa dje­lo­va­njem fil­ma i ve­zu­je za na­še po­sma­tra­nje svi­je­ta, ko­ji pro­ti­če kroz film­ske sli­ke. Za­la­gao se za ne­pre­kid­ni raz­voj iz­ra­za i otud je to­li­ko in­si­sti­rao na mon­ta­ži a pri­o­ri, kao me­đu­za­vi­sno­sti svih fa­za u film­skom stva­ra­la­štvu. Nje­mu se če­sto za­mje­ra­lo da je su­vi­še ra­ci­o­na­lan, da svo­jim is­tra­ja­va­njem na pre­ci­znoj knji­zi smi­ma­nja i pa­žlji­vom bi­lje­že­nju sve­ga što vo­di raz­ra­di od­re­đe­ne ide­je ili te­me, is­ti­ca­njem bri­ge za dra­ma­tur­šku kon­struk­ci­ju rad­nje i uput­stvi­ma ka­me­ri, ogra­ni­ča­va in­tu­i­tiv­nost i emo­ci­o­nal­nost, a stva­ra­la­štvo svo­di na teh­no­lo­gi­ju. On se to­me su­prot­sta­vljao, vje­ru­ju­ći da se kroz mon­ta­žu kao stva­ra­lač­ki pro­ces mo­ra po­sti­ći od­re­đe­na or­ga­ni­za­ci­ja sa­mog iz­ra­za. Ali, nje­go­ve ide­je, kao i ide­je osta­lih film­skih ino­va­to­ra, tra­ži­le su pro­vje­ru na sa­mom ekra­nu. Svi su oni, pa i Pu­dov­kin, bi­li su­o­če­ni sa ne­do­sta­ci­ma pra­ve ko­mu­ni­ka­ci­je u bi­o­skop­skim dvo­ra­na­ma. Pu­bli­ka je osta­la rav­no­du­šna pre­ma ne­kim od tih eks­pe­ri­men­tal­nih ra­do­va i za­to je mno­ge iz­ne­na­di­la Pu­dov­ki­no­va od­lu­ka da se pri­hva­ti ekra­ni­za­ci­je po­pu­la­nog ro­ma­na „Ma­ti” Mak­si­ma Gor­kog. To dje­lo je ima­lo od­re­đe­nu li­te­rar­nu struk­tu­ru ko­jom je bi­lo te­ško eks­pe­ri­men­ti­sa­ti, a još te­že sma­tra­ti je sa­mo po­vo­dom za jed­nu sa­svim no­vu i dru­ga­či­ju kon­struk­ci­ju. Ni­su se mo­gle uklo­ni­ti psi­hol­ške ana­li­ze sta­nja u ko­ji­ma su se na­la­zi­li po­je­di­ni ju­na­ci. Isto ta­ko, ni­je do­la­zi­lo u ob­zir da se na ovom ma­te­ri­ja­lu stva­ra­ju ti­po­vi ili mo­de­li ko­ji će se ugra­đi­va­ti u tu že­lje­nu dram­sku kon­struk­ci­ju. Ta­ko­đe, bi­lo je te­ško obez­vri­je­di­ti pi­šče­vu na­ra­ci­ju i po­mje­ri­ti rav­no­te­žu ko­ja po­sto­ji u sa­mom dje­lu. Zbog to­ga se Pu­dov­kin, su­prot­no ne­kim svo­jim ra­ni­jim sta­vo­vi­ma i onom što su za­stu­pa­li mno­gi ru­ski re­di­te­lji tog vre­me­na, ni­je opre­di­je­lio za film sa­mo krat­kih ka­dro­va, u ko­me će ma­te­ri­jal da na­me­će smi­sao sam po se­bi, već je i te ka­ko in­si­sti­rao na pra­voj fa­bu­li i in­di­vi­du­a­li­zo­va­nim lič­no­sti­ma. (Na­sta­vi­će se)

Piše:
dr Radoslav T. Stanišić