PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Zna se da je u Plje­vlji­ma od 1745. go­di­ne, a vje­ro­vat­no i ra­ni­je, po­sto­ja­la i ra­di­la ma­na­stir­ska ško­la, ko­ja je u 1826. pre­ra­sla u na­rod­nu – gra­đan­sku ško­lu. Ne­do­volj­no je po­zna­to, da se ra­di o naj­sta­ri­joj osnov­noj ško­li u Ra­škoj obla­sti i da­na­šnjoj Cr­noj Go­ri. Ne­ri­jet­ko je pi­sa­no i isticano da je ma­na­stir­ska ško­la u ma­na­sti­ru Sta­nje­vi­ći­ma, ko­ju je osno­vao vla­di­ka Sa­va (1780), naj­sta­ri­ja ško­la u Cr­noj Go­ri.
Kra­jem 19. i po­čet­kom 20. vi­je­ka, u Plje­vlji­ma je po­sto­ja­la osnov­na mu­ška i osnov­na žen­ska ško­la. U to vri­je­me u ve­ći­ni ve­ćih plje­valj­skih se­la otvo­re­na je osnov­na ško­la: Ili­ji­no Br­do 1860; Prem­ća­ne 1892; Bo­bo­vo 1896; Oti­lo­vi­će i Me­ljak 1898; Ko­sa­ni­ca, Pro­šće­nje i Bo­lja­ni­ći 1900; Ho­će­vi­na i Ogra­đe­ni­ca 1901; Gli­sni­ca 1902. i Ko­vač 1903. go­di­ne.
Po­red srp­skog škol­skog si­ste­ma, u Plje­vlji­ma su po­sto­ja­le i tur­ske ško­le na arap­skom je­zi­ku, u ko­ji­ma su uči­la dje­ca tur­skih či­nov­ni­ka i ofi­ci­ra i dje­ca Sr­ba mu­ha­me­dan­ske vje­re. Iako su po­sto­ja­la dva pa­ra­lel­na škol­ska si­ste­ma, i dva raz­li­či­ta dru­štve­no-eko­nom­ska in­te­re­sa, Sr­bi pra­vo­slav­ne vje­re i Sr­bi mu­ha­me­dan­ske vje­re su me­đu­sob­no sa­ra­đi­va­li. Vjer­ska to­le­ran­ci­ja u Plje­vlji­ma, bi­la je iz­ra­že­ni­ja od su­sjed­nih va­ro­ši i kra­je­va.
Va­žnu ulo­gu na pro­svjet­no-kul­tur­nom i na­ci­o­nal­nom pla­nu, imao je ma­na­stir Sve­ta Trojice kod Plje­va­lja, i do ru­še­nja (1875), ma­na­sti­ri Du­bo­či­ca, Do­vo­lja i Sv. Ar­han­gel u Ta­ri. Na­kon ob­no­ve u 16 vi­je­ku, ma­na­stir Sv. Trojice je kon­ti­nu­i­ra­no ra­dio za sve vri­je­me tur­ske oku­pa­ci­je. U nje­mu su pre­pi­si­va­ne cr­kve­ne i dru­ge knji­ge i zna­čaj­ni ru­ko­pi­si; sku­plja­ne i bri­žno ču­va­ne knji­ge i ru­ko­pi­si iz po­ru­še­nih srp­skih cr­ka­va i ma­na­sti­ra u 16. i 17. vi­je­ku: Mi­le­še­ve, Du­bo­či­ce, Sv. Ar­han­ge­la u Ta­ri, Ra­če, Stu­de­ni­ce, Vra­ćevš­ni­ce, Kru­še­do­la i dru­gih. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti, da je ma­na­stir Sv. Trojice iz svo­je ri­zni­ce du­go vre­me­na snab­di­je­vao sa knji­ga­ma su­sjed­ne cr­kve i ma­na­sti­re. Na kul­tur­no-pro­svjet­noj tra­di­ci­ji i eko­nom­skoj mo­ći ma­na­sti­ra Sv. Trojice i Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve­no-škol­ske op­šti­ne u Plje­vlji­ma, iz­ra­sle su zna­čaj­ne sa­vre­me­ne usta­no­ve srp­skog na­ro­da u Plje­vlji­ma, od zna­ča­ja za ši­ru oko­li­nu: ma­na­stir­ska, ka­sni­je na­rod­na ško­la (1745); Srp­sko pje­vač­ko dru­štvo „Brat­svo”’ (1889); „Ti­par”, list za hu­mor i sa­ti­ru (1893-1895); Fond si­ro­ma­šnih đa­ka (1896); Sve­šte­nič­ki i uči­telj­ski fond (1898); Srp­ska gim­na­zi­ja (1901), u okvi­ru ko­je je osno­va­na Dje­vo­jač­ko-ra­de­nič­ka ško­la (1903); Fond ma­na­sti­ra Sv. Trojice (1906-1911); Đač­ka dru­ži­na, Pe­da­go­ška knji­žni­ca i či­ta­o­ni­ca (1911) i dru­ge usta­no­ve. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni va­žne ob­li­ke kul­tur­no-pro­svjet­nog ra­da, ko­ji ni­je­su ima­li in­sti­tu­ci­o­nal­nu for­mu – na­rod­ne za­ba­ve i si­je­la, sa du­gom tra­di­ci­jom i va­žnom ulo­gom na na­ci­o­nal­nom pla­nu, ko­ja su bi­la za­čet­ni­ci po­zo­ri­šta.
Do­tu­ra­nje i či­ta­nje knji­ga, ka­sni­je no­vi­na, ka­len­da­ra i dru­gih pu­bli­ka­ci­ja, u Plje­vlja ima du­gu tra­di­ci­ju. Pr­ve knji­ge su do­no­si­li tr­gov­ci: To­do Ra­do­vić, La­zar Živ­ko­vić, Mi­lan S. Ba­jić, uči­telj Ni­ko Pe­ja­to­vić, Va­so Jo­va­še­vić-Ra­du­lo­vić i dru­gi.
Na za­ba­va­ma, kroz knji­ge i pu­bli­ka­ci­je, ši­ren je kul­tur­no-pro­svjet­ni ra­da i na­ci­o­nal­na mi­si­ja. Sto­žer vjer­skog, pro­svjet­nog i na­ci­o­nal­no-oslo­bo­di­lač­kog ra­da u Plje­vlji­ma i na ši­rem pro­sto­ru, kroz vje­ko­ve bio je ma­na­stir Sv. Trojice. Po­čet­kom 20. vi­je­ka, ovu ulo­gu pre­u­ze­će Srp­ska gim­na­zi­ja u Plje­vlji­ma, ka­ko je gla­sio njen zva­ni­čan na­ziv od osni­va­nja, na srp­skom i tur­skom je­zi­ku.
Do otva­ra­nja gim­na­zi­je do­šlo je na ini­ci­ja­ti­vu ugled­nih i imuć­nih plje­valj­skih gra­đa­na, oku­plje­nih u cr­kve­no-škol­skoj op­šti­ni. Cr­kve­no-škol­ska op­šti­na u Plje­vlji­ma, pot­po­mog­nu­ta iz Sr­bi­je i po­dr­ža­na iz Cr­ne Go­re, že­lje­la je ško­lo­va­nje svo­je omla­di­ne u svom mje­stu. Na­kon sko­ro pu­ne de­ce­ni­je upor­nih za­htje­va, tur­ska vlast je po­pu­sti­la, ra­ču­na­ju­ći da će ti­me one­mo­gu­ći­ti od­la­zak plje­valj­skih đa­ka na ško­lo­va­nje u Sr­bi­ju i Austro-Ugar­sku, i ti­me su­zbi­ti nji­hov uti­caj i, za­u­sta­vi­ti oslo­bo­di­lač­ke to­ko­ve. Pro­tiv otva­ra­nja gim­na­zi­je, na­ro­či­to je ra­di­la austro­u­gar­ska di­plo­ma­ti­ja u Ca­ri­gra­du, ko­ja je pre­ko svog po­sla­ni­ka u ovom mje­stu i kon­zu­la u Plje­vlji­ma, na­sto­ja­la da za­u­sta­vi i ne do­zvo­li, bi­lo ka­kav zna­čaj­ni­ji kul­tur­no-pro­svjet­ni i na­ci­o­nal­ni po­du­hvat srp­skog na­ro­da u nje­go­vom dr­ža­vo­tvor­nom sre­di­štu. Ipak, pre­ko Mi­tro­po­li­je ra­ško-pri­zren­ske, iz­dej­stvo­va­na je do­zvo­la da se do­gra­di zgra­da osnov­ne ško­le za sred­nju ško­lu i da se do­bi­je do­zvo­la za njen rad. Na­kon du­ge po­le­mi­ke Ni­ći­fo­ra Pe­ri­ća, mi­tro­po­li­ta u Pri­zre­nu, i srp­ske vla­de i nje­ne di­plo­ma­ti­je, oko pro­fi­la bu­du­će sred­nje ško­le u Plje­vlji­ma, pre­vag­nu­lo je mi­šlje­nje da se osnu­je gra­đan­ska ško­la, ko­ja bi bi­la osno­va za gim­na­zi­ju, nad gle­di­štem mi­tro­po­li­ta da se osnu­je tr­go­vač­ka aka­de­mi­ja. Pri­o­ri­tet je dat kul­tur­no-pro­svjet­nom i na­ci­o­nal­no-oslo­bo­di­lač­kom ra­du, u od­no­su na pri­vred­nu ulo­gu. Ka­sni­je će se po­ka­za­ti, da je u uslo­vi­ma tur­ske oku­pa­ci­je, bi­lo va­žni­je ostva­ri­ti du­hov­no je­din­stvo i kul­tur­no-prosvjetno uz­dig­nu­će, ko­je je bi­lo pred­u­slov za glav­ni cilj – oslo­bo­đe­nje od tu­đin­ske vla­sti i uje­di­nje­nje srp­skog na­ro­da.
(NA­STA­VI­ĆE SE)