Pri­re­dio: Alek­san­dar Ću­ko­vić


Ne od ra­na... iz­dah­nu­ću od ne­zna­nja, od pli­ća­ka u du­hu i ti­je­lu, iz­dah­nu­ću od pu­sti­nje u me­ni i oko me­ne... iz­dah­nu­ću, jer mi se ri­jet­ko ži­vi... iz­dah­nu­ću, jer sam haj­duč­ko sr­ce po­tro­šio tu­ku­ći se sa ovim opa­snim ku­ka­vi­ca­ma ko je vla­da­ju svi­je­tom... iz­dah­nu­ću na bal­ko­nu gle­da­ju­ći zve­zda­no ne­bo pre­mre­že­no stra­hom, smrt­nim stra­hom – smrt­nim be­smrt­nim stra­hom... ko­ji nas evo, i ro­dio i sahra­nio. I sa­hra­ni­će...
Iz­dah­nu­ću na bal­ko­nu – to mi li­či na ne­što, sve osta­lo je pro­za.
Ja vo­lim ži­vot, kao što ga vo­le i ovi mla­di grad­ski haj­du­ci – i usko­ci – mo­ji pje­sni­ci, kao što ga vo­le i ove ku­ka­vi­ce ko­je ju­re s le­đa haj­du­ke i usko­ke.
Ali Po­e­zi­ja je mo­ja, mo­ja op­šta za­sta­va, po­ne­kad krva­va na­ci­o­nal­na srp­ska za­sta­va iz Gor­skog vi­jen­ca – bar jak Srp­ski, na ko­jem sa vje­rom u Bo­ga i u Duh Srp­ski... Ali po­e­zi­ja ko­ju ja pi­sah, i ko­ja me­ne pi­sa – vi­še se ne pi­še. Ne vo­lim, što ni­je sla­va. Ma­lo je slav­nih SRP­SKIH STI­HO­VA, još ma­nje SRP­SKIH JU­NA­KA – sve osta­lo je SRP­SKA NE­JAČ. Ipak, naj­slav­ni­ja je Srp­ska ne­jač i Bog.
Pa, ono, BOG JE SLA­VA.
Pa, ja se Bo­ga ne bo­jim.
Smi­slio sam jed­nu knji­gu – NE­KA MI NI­ŠTA NE BU­DE OPRO­ŠTE­NO, ob­ja­vio sam tu Mo­li­tve­nu knji­gu, ko­ju je vo­lio moj Bra­na Pe­tro­vić.
Na Stra­šnom su­du, ako ka­ko do­pad­nem, kao mo­žda ot­padnik. Re­ći ću to, to mi je sa­vje­to­vao i moj san o BO­GO­ČO­VJE­KU, u či­je se­ mo­ral­ne po­ru­ke če­sto vra­ćam, ne­ po­za­ko­nu Je­van­đe­lja... re­ći ću – NE­KA MI NI­ŠTA NE BU­DE OPRO­ŠTE­NO.
Ja znam, da je Sve­mo­gu­ćem sve­jed­no... če­sto vje­ru­jem – da se on me­ne i ne sje­ća. Ko će se sje­ti­ti Pje­sni­ka i Gradskog usko­ka Ran­ka Jo­vo­vi­ća, ko­ji evo sav u ra­na­ma spre­ma, ne spre­ma ne­go ne­mir­no od­la­zi u tzv. BO­LjI SVI­JET.
Ne­ka me ne pam­te.
Ne­ka me ne ci­ti­ra­ju. Ne­ka mi ne di­žu po­pr­sja... me­ni je do­volj­no što me evo za ži­vo­ta ne­ki lju­di dr­že za Čo­vje­ka ko­ji iskre­no ra­di svoj po­sao. Ni­šta u mo­jim sti­ho­vi­ma ni­je da po­slu­ži uku­si­ma; obra­zo­va­nim, pro­fe­si­ji i to­me slič­no... Mo­ji sti­ho­vi su, iz­raz mo­je ne­sre­će i po ne­kad tu­ge, tu­ge za iz­gu­blje­nim svi­je­tom SLO­BO­DE.
Sa­mo sam te­žio Slo­bo­di. Sa­mo Lju­ba­vi...
To je mo­ja, to je Po­e­zi­ja ko­ju sam eto ja stva­rao. Pri­je sve­ga, evo ne­ko do­ba, ne­ko do­ba vje­ko­vi­ma. Bo­rio sam se sti­ho­vi­ma i pro­tiv rop­stva svog na­ro­da...
Ali, evo, ka­ko je ono Lju­bi Ne­na­do­vi­ću go­vo­rio Vladi­ka – Ala se mi Sr­bi na­ro­bo­va­smo... na­ro­bo­va­smo, sam Bog zna ka­da će do­ći kraj ovoj bor­bi ne­pre­sta­noj...
Ipak, Po­e­zi­ja je bor­ba ne­pre­sta­na. Ona je mo­ja Otadž­bi­na, mo­je oruž­je, kao kod svih vi­đe­nih Srp­skih Pje­sni­ka. I ra­ni­je, i vje­ko­vi­ma i da­nas...(Na­sta­vi­će se)


Žič­ka hri­so­vu­lja

Zbor­nik „Ran­ko Jo­vo­vić – pje­snik” štam­pan je po­vo­dom do­dje­le na­gra­de „Žič­ka hri­so­vu­lja” ovom is­tak­nu­tom srp­skom pje­sni­ku iz Cr­ne Go­re. Ured­nik Dra­gan Ha­ma­o­vić na­gla­ša­va da su ne­ki od vo­de­ćih zna­la­ca sa­vre­me­ne po­e­zi­je po­tvr­di­li i još pre­ci­zni­je ocr­ta­li sta­tus udje­la Ran­ka Jo­vo­vi­ća u obi­lju vri­jed­no­sti na­še pje­snič­ke sa­vre­me­no­sti. Mla­đi tu­ma­či su po­nu­di­li svo­jim iza­bra­nim pro­blem­skim raz­ma­tra­nji­ma vri­jed­ne pri­lo­ge u iz­u­ča­va­nju Jo­vo­vi­će­ve po­e­zi­je.