U ne­po­volj­nim dru­štve­no-eko­nom­skim uslo­vi­ma, 1901. go­di­ne osno­va­na je Srp­ska gim­na­zi­ja u Plje­vlji­ma, a 1903.g. i Dje­vo­jač­ko-ra­de­nič­ka ško­la u sa­sta­vu gim­na­zi­je, sa ko­jom je či­ni­la cje­li­nu. Bi­la je to naj­sta­ri­ja i je­di­na srp­ska gim­na­zi­ja do 1912. go­di­ne u Ra­škoj obla­sti i ši­re, na pro­sto­ru od Ce­ti­nja do Uži­ca i od Sa­ra­je­va do Sko­plja. Po­red na­stav­nog pro­ce­sa, gim­na­zi­ja je ne­zva­nič­no vr­ši­la i ulo­gu srp­skog kon­zu­la­ta u Plje­vlji­ma. Plje­valj­ski kraj je bio du­hov­no i na­ci­o­nal­no sre­di­šte srp­skog na­ro­da, pre­ko ko­ga su se pre­la­ma­li zna­čaj­ni pro­ce­si i do­ga­đa­ji, ka­ko u ovom pe­ri­o­du, ta­ko i to­ku oslo­bo­di­lač­kih ra­to­va (1912–1918). Ova gim­na­zi­ja bi­la je u isto vri­je­me škol­ska usta­no­va, od­no­sno, ka­ko se ta­da go­vo­ri­lo i pi­sa­lo, vi­ši za­vod, kul­tur­no-pro­svjet­no sre­di­šte i na­ci­o­nal­no-oslo­bo­di­lač­ki cen­tar u Ra­škoj obla­sti. Pre­ko svo­jih kon­zu­la­ta u Pri­šti­ni i Sko­plju, po­sla­ni­ka u Ca­ri­gra­du, Mi­tro­po­li­je u Pri­zre­nu i ca­ri­nar­ni­ce na Ja­vo­ru, Sr­bi­ja je šti­ti­la i po­ma­ga­la ovu usta­no­vu i Ra­šku oblast.
Osni­vač i pr­vi di­rek­tor Gim­na­zi­je u Plje­vlji­ma bio je Plje­vljak Ta­na­si­je Pe­ja­to­vić, ta­len­to­va­ni mla­di na­uč­nik i sve­stra­ni stva­ra­lac. U ra­du su mu po­ma­ga­li i dru­gi pro­svjet­ni rad­ni­ci iz Plje­va­lja: Ste­van Sa­mar­džić, uči­telj i upra­vi­telj osnov­nih ško­la, knji­žev­nik, pu­bli­ci­sta, po­sla­nik Vi­la­jet­ske skup­šti­ne u Sko­plju i na­ci­o­nal­ni rad­nik; Ga­vro Pe­ja­to­vić, fi­nan­sij­ski struč­njak; Sej­fo Še­ho­vić, na­stav­nik i tu­mač tur­skog je­zi­ka; Si­mo Ši­ljak, sve­šte­nik i na­ci­o­nal­ni rad­nik; Dan­ka Mi­tra­no­vić i dru­gi. Ka­sni­je su u ovu ško­lu upu­ći­va­ni na­stav­ni­ci i pro­fe­so­ri iz dru­gih mje­sta Sta­re Sr­bi­je, Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, srp­skih ze­ma­lja pre­ko Dri­ne, Sa­ve i Du­na­va. Me­đu nji­ma su se is­ti­ca­li Di­mi­tri­je Jev­to­vić Po­li­mac, Alek­san­dar Ma­rić, Gli­ša Ele­zo­vić, Đor­đe Pe­ja­no­vić, To­dor Bo­rov­njak, Ili­ja La­le­vić, Pe­tar Ko­so­vić i Mi­lan Vu­ko­vić. Svi su oni bi­li pro­svjet­ni i na­ci­o­nal­ni rad­ni­ci, ko­ji su osta­vi­li du­bok trag u plje­valj­skoj sre­di­ni.
Ta­na­si­je Pe­ja­to­vić je ro­đen u ugled­noj tr­go­vač­koj po­ro­di­ci u Plje­vlji­ma 1875. go­di­ne. Nje­ni ko­ri­je­ni su u sta­rom srp­skom se­lu Oti­lo­vi­ći, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Plje­va­lja. I da­nas je u tom se­lu ži­vo pre­da­nje o kne­zu Oti­lu, pred­voj­ni­ku voj­nog od­re­da srp­ske voj­ske u bi­ci na Ko­so­vu po­lju (1389), ko­ga je pri­mio i bla­go­slo­vio knez La­zar Hre­be­lja­no­vić. Ta­na­si­je Pe­ja­to­vić ro­đen je i od­ra­stao u te­škim vre­me­ni­ma za neo­slo­bo­đe­ni srp­ski na­rod. Te go­di­ne po­dig­nut je bo­san­sko-her­ce­go­vač­ki, od­no­sno ne­ve­sinj­ski usta­nak, vo­đe­ni cr­no­gor­sko-tur­ski i srp­sko-tur­ski ra­to­vi za oslo­bo­đe­nje i ne­za­vi­snost (1876–1878); Is­toč­na kri­za na Bal­ka­nu ula­zi­la je u za­vr­šnu fa­zu rje­ša­va­nja; ve­li­ke evrop­ske si­le na Ber­lin­skom kon­gre­su (1878) spri­je­či­le su uje­di­nje­nje oslo­bo­đe­nih srp­skih ze­ma­lja sa Cr­nom Go­rom i Sr­bi­jom; Bo­sna i Her­ce­go­vi­na da­ta na upra­vu Austro­u­gar­skoj: Ra­ška oblast i Sta­ra Sr­bi­ja za­dr­ža­ne su pod tur­skom upra­vom, uz ja­ko voj­no pri­su­stvo austro­u­gar­ske voj­ske. U rod­nom mje­stu, Pe­ja­to­vić je za­vr­šio osnov­nu ško­lu sa od­lič­nim uspje­hom. U ško­li je po­ka­zi­vao da­ro­vi­tost i mar­lji­vost, što ni­je osta­lo ne­za­pa­že­no u plje­valj­skoj sre­di­ni. Sa pre­po­ru­kom cr­kve­no-škol­ske op­šti­ne, is­pra­ćen je u Be­o­grad na da­lje ško­lo­va­nje. Sa za­pa­že­nim uspje­hom, za­vr­šio je ni­žu gim­na­zi­ju u Pr­voj be­o­grad­skoj gim­na­zi­ji. Na­kon to­ga, Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kve­no-škol­ska op­šti­na Plje­vlja, mo­li­la je mi­tro­po­li­ta Mi­ha­i­la u Be­o­gra­du, da se za­u­zme kod nad­le­žnih pro­svjet­nih vla­sti, da uče­nik Ta­na­si­je Pe­ja­to­vić, ko­ji je po na­red­bi vi­ših vla­sti tre­ba­lo da pre­đe u uči­telj­sku ško­lu, „ne pre­la­zi u tu ško­lu, po­što iz Plje­va­lja već ima ne­ko­li­ko đa­ka ko­ji su svr­ši­li i ko­ji će ka­sni­je ići u uči­telj­sku ško­lu”. „Pe­ja­to­vić je od­li­čan i da­ro­vit mlad uče­nik, a iz na­šeg mje­sta do sa­da ne­ma ni­jed­nog ko­ji je pro­du­žio ci­je­lu gim­na­zi­ju i uni­ver­zi­tet.“ Mol­ba je usli­še­na i Pe­ja­to­vić je na­sta­vio gim­na­zij­sko ško­lo­va­nje i sa od­li­kom za­vr­šio Dru­gu be­o­grad­sku gim­na­zi­ju, a po­tom kao dr­žav­ni bla­go­de­ja­nac i Isto­rij­sko-ge­o­graf­ski od­sjek na Vi­šoj ško­li u Be­o­gra­du 1899. go­di­ne. Od 1899. do 1901. go­di­ne, ra­dio je kao su­plent u Srp­skoj gim­na­zi­ji u Sko­plju, u ko­joj je pre­da­vao isto­ri­ju, ge­o­gra­fi­ju i srp­ski je­zik. Od škol­ske 1901. do ma­ja 1903. go­di­ne, bio je di­rek­tor Srp­ske gim­na­zi­je u Plje­vlji­ma, u ko­joj je, po­red di­rek­tor­ske du­žno­sti, pre­da­vao ne­ko­li­ko pred­me­ta. Isto­vre­me­no je u Plje­vlji­ma i su­sjed­nim va­ro­ši­ma bio i in­spek­tor za osnov­ne ško­le, kul­tur­no-pro­svjet­ni po­sle­nik i is­tak­nu­ti na­ci­o­nal­ni rad­nik. Pre­mno­go za jed­nog mla­dog čo­vje­ka. Ra­dio je ne­pre­kid­no, dok ni­je sa­go­rio na po­slu za ko­ji je ži­vio.
U to­ku gim­na­zij­skih da­na, Ta­na­si­je Pe­ja­to­vić se afir­mi­sao kao od­li­čan uče­nik, is­tak­nu­ti be­sjed­nik, vr­stan cr­tač, gu­slar, za­ba­vljač i sve­stra­ni mla­di stva­ra­lac. Sko­ro da ni­jed­na za­ba­va ni­je or­ga­ni­zo­va­na bez nje­go­vog uče­šća, bez nje­go­vog svi­ra­nja, bez nje­go­vih gu­sa­la i po­zdrav­ne be­sje­de.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ