Ovo i ni­je po­e­zi­ja. Ovo je glas sa gra­ni­ce. Ni­šta se ne­će na­ći u ovoj po­e­zi­ji što se već ni­je na­šlo na uli­ci, u po­zo­ri­štu, u na­rod­noj skup­šti­ni… Sve što do­bri lju­di, mi­lje­ni­ci je­van­đe­li­sta, pre­bi­ra­ju po kon­tej­ne­ri­ma, mo­že se na­ći i u ovoj la­đi ko­ja to­ne.
Sa te stra­šne gra­ni­ce, sa la­đe ko­ja to­ne, obra­ća nam se Ran­ko Jo­vo­vić kao sto­go­di­šnji mla­dić, kao vi­tez, di­vlje jag­nje, smeđ i ži­lav vuč­jak, i ka­že – „Do­bar je me­ni ovaj pa­kao. Vo­lim ja ovu ne­sre­ću”.
Po­ne­kad su či­ta­vi to­mo­vi so­ci­o­lo­ških i psi­ho­lo­ških ana­li­za – o po­li­tič­kim da ne go­vo­ri­mo – pot­pu­no in­fe­ri­or­ni u od­no­su na go­to­vo ma­hi­nal­no pje­snič­ko pro­nik­nu­će u at­mos­fe­ru i su­štin­ske oso­bi­ne sa­vre­me­no­sti, u bo­ju, ukus i mi­ris stvar­nog ži­vo­ta od­re­đe­ne ljud­ske za­jed­ni­ce. U tom smi­slu, pje­sni­štvo Ran­ka Jo­vo­vi­ća iz­van­re­dan je pri­mjer.
U nje­mu je Cr­na Go­ra po sve­mu pri­vi­le­go­va­ni obje­kat – tam­ni pred­met po­ru­ge, če­žnje i no­stal­gi­je, a nje­ni sta­nov­ni­ci, Cr­no­gor­ci, sa­gle­da­ni iz naj­ap­surd­ni­jih per­spek­ti­va, ovom li­ri­kom la­ga­no pro­mi­ču u mit­skoj pa­ra­di za ko­ju bi ste se me­đu­tim za­kle­li da se mo­že vi­dje­ti sa sva­kog do­ma­ćeg pro­zo­ra. Dru­gim ri­je­či­ma, Jo­vo­vić je ve­li­ki maj­stor po­li­tič­kog neo­re­a­li­zma, ne­pot­ku­plji­vi po­pi­si­vač či­je će anek­se na zbi­lju mo­ra­ti da uzme u ob­zir sva­ki bu­du­ći ana­li­ti­čar.
Ne znam da li ste ču­li za ari­jev­ce iz Cu­ca ko­ji ave­ta­ju o sve­tim te­me­lji­ma čo­vje­ka i dru­štva, ne znam da li pre­po­zna­je­te taj na­rod, taj zvuk od ot­pa­da – ali znam da Jo vo­vi­će­ve gor­ke i mu­nje­vi­te sin­tag­me po­ga­đa­ju u sa­mo sr­ce zbi­lje, i srp­ske i ne­srp­ske, kao snaj­per.
Ako ovom pri­li­kom osta­vi­mo po stra­ni nje­go­vu iz­u­zet­nu lju­bav­nu li­ri­ku i evo­ci­ra­nje kraj­nje su­ge­stiv­nih pej­za­ža dje­tinj­stva i mla­do­sti, či­je lir­ske vi­bra­ci­je do­la­ze iz ne­ke ma­glo­vi­te i baj­ko­vi­te ri­zni­ce, br­zo sti­že­mo do apri­or­ne „jo­vo­vi­ćev­ske” tra­gič­ke no­te ko­ja nas po­ve­zu sa du­šev­no­šću i bi­ćem srp­skog na­ro­da na za­jed­nič­kom po­slu i re­volt i po­ka­ja­nje, i tam­ni pri­zo­ri na­ci­o­nal­ne dra­me u pu­nom obi­mu, i pra­šta­nje, bes­kraj­na ne­žnost – i vje­ra u po­naj­bo­lje što ovaj na­rod ima: u du­šu i či­ste ri­je­či ple­me­na.
Pri­tom, Jo­vo­vić je je­dan od onih ri­jet­kih di­jag­no­sti­ča­ra ko­ji ni­gdje se­be ne iz­u­zi­ma­ju, ne­go na­pro­tiv – svje­do­če svo­jim ži­vo­tom jed­na­ko kao i svo­jim sti­ho­vi­ma. On po­ku­ša­va da pi­še na rav­noj no­zi sa stvar­no­šću, pri­ma­ju­ći i uz­vra­ća­ju­ći udar­ce, ali ne uz­mi­ču­ći ni­ka­da. Ide­o­lo­gi­zo­va­nom go­vo­ru Jo­vo­vić okre­će nje­go­vo mon­stru­o­zno na­lič­je, i mi ču­je­mo ne­pot­ku­plji­vi glas po­je­di­nač­nog ljud­skog pro­te­sta. So­ci­o­po­li­tič­ka zbi­lja pre­pu­šte­na je vla­sti­toj hi­po­kri­zi­ji i tra­lja­vo­sti. Mo­že se re­ći da Jo­vo­vi­će­va pje­sma ko­nač­no i neo­po­zi­vo oslo­ba­đa pje­snič­ku su­bjek­tiv­nost, ba­ve­ći se onim što je naj­in­tim­ni­je i naj­krh­ki­je, bez kom­pro­mi­sa sa ma­lo­gra­đan­skom fan­ta­zi­jom i njoj pri­mje­re­nim mo­de­li­ma iz­ra­ža­va­nja.
Iako su Jo­vo­vi­će­ve pje­sme na pr­vi po­gled za­pi­sa­ne uz­gred­no, u mag­no­ve­nju, kao po­ma­lo neo­d­go­vor­ne vi­zi­je i mi­sti­fi­ka­ci­je, jer pje­snik ne­ma vre­me­na za sti­li­za­ci­ju, one lju­bo­mor­no ču­va­ju je­din­stve­nu ener­gi­ju re­a­li­zma. Ri­ječ je o br­zo­po­te­znom de­ma­ski­ra­nju sva­ko­dne­vi­ce, a u isti mah i o ne­koj vr­sti is­ku­pi­telj­ske stra­te­gi­je ko­ja ne skri­va bli­skost sa mo­li­tvom. Ma­lo je kod nas pje­sni­ka ko­ji ta­ko ne­po­sred­no otva­ra­ju pje­smu za tzv. ne­po­et­sko gra­di­vo, ko­ji su isto­vre­me­no ta­ko ro­man­tič­ni, što zna­či uz­vi­še­ni i pa­te­tič­ni, i ta­ko re­a­li­stič­ni. Ma­lo je srp­skih pje­sni­ka ko­ji su svoj ide­a­li­tet ta­ko ne­mi­lo­srd­no i plo­do­tvor­no iz­lo­ži­li svom re­a­li­te­tu kao što je to uči­nio Ran­ko Jo­vo­vić. Evo ka­ko to iz­gle­da, u pje­smi „Za­go­net­ka”: Ko su da­nas Ro­đe­ne ku­ka­vi­ce/Ža­be po na­rod­no­sti Ri­be po stra­sti./Ko su da­nas/Gu­šte­ri na sun­ča­ni­ci cr­no­gor­skoj Ko su da­nas dronj­ci/Ko se da­nas Raz­ga­ćio Ras­ko­ko­da­kao Raz­bra­ćio/Ko su da­nas ma­ga­rad grad­ska Is­to­va­re­na od­ne­kud/Od ne­ko­ga/Da po Cr­noj se Go­ri gi­ca­ju./
Da još ma­lo na­sta­vi­mo sa re­to­rič­kim pi­ta­nji­ma: za­što je pje­snič­ki je­zik ov­dje ta­ko opu­šten a ta­ko ubi­tač­no pre­ci­zan? Za­što on ta­ko hi­tro i efekt­no sa­ži­ma zbi­lju – naj­ba­nal­ni­jim i naj­kon­ven­ci­o­nal­ni­jim for­mu­la­ma? Na kra­ju, za­što je i ime „Cr­na Go­ra” ta­ko ner­vo­zno ra­sta­vlje­no („po Cr­noj se Go­ri gi­ca­ju”)?
Pa za­to što se iza Jo­vo­vi­će­vih že­sto­kih sti­ho­va na­zi­re nje­go­va ogrom­na lju­bav pre­ma sko­ro oku­pi­ra­nom, sko­ro iz­gu­blje­nom za­vi­ča­ju. I ogrom­na tu­ga. I vječ­na oda­nost snu o ne­koj druk­či­joj, a is­toj ze­mlji: to­pli­joj, mir­ni­joj, ljud­ski­joj... Jo­vo­vić ta­kvu Cr­nu Go­ru no­si u se­bi od ro­đe­nja, u sva­kom svom da­hu, u kr­vo­to­ku, i za­to je nje­gov očaj ne­u­stra­šiv. Pje­snik, na­rav­no, pred­o­sje­ća da se stra­šna maj­ka na ovaj po­ziv ne­će oda­zva­ti, ali nje­gov glas ne pre­sta­je da od­zva­nja „u ovom mra­ku, u ovoj pi­to­mi­ni”: Ti si me ro­di­la, cr­na ze­mljo/ Ova­kav sam/Tvo­je sam sr­ce, um i ti­je­lo Ti si me ro­di­la/Sva­či­ja, i ni­či­ja cr­na ze­mljo/Stra­šna maj­ko mo­jih ža­lo­sti i ra­do­sti.
Za­to je mo­gu­će da iz da­na­šnje mo­ral­ne i po­li­tič­ke ago­ni­je na­sta­nu ne­ke od naj­za­no­sni­jih fan­ta­zi­ja srp­ske li­ri­ke. Pri­tom, ovaj čo­vjek je pri­lič­no usa­mljen; mno­go je vi­še onih ko­ji se ne usu­đu­ju da ime­nu­ju ono što im se de­ša­va pred oči­ma, kao da su hip­no­ti­sa­ni. Ovaj čo­vjek, me­đu­tim, svje­do­či da nas ni­je baš sa­svim na­pu­sti­la hra­brost go­vo­re­nja isti­ne, za­klju­ču­je knji­žev­ni kri­ti­čar Že­li­drag Nik­če­vić. (Na­sta­vi­će se)

Pri­re­dio: Alek­san­dar Ću­ko­vić