PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U knji­žev­noj dru­ži­ni Gim­na­zi­ja­lac, Pe­ja­to­vić je na vr­lo za­pa­žen na­čin go­vo­rio o lje­po­ti je­zi­ka, zna­ča­ju pje­sme i pje­va­nja, iz­la­gao za­ni­mlji­ve pri­če o haj­du­ci­ma i bo­je­vi­ma sa Tur­ci­ma, go­vo­rio o zgo­da­ma i ne­zgo­da­ma plje­valj­skih ki­ri­dži­ja i ko­je­če­mu dru­gom. Isto­vre­me­no je bio za­pa­žen i u Dru­štvu dr­žav­nih bla­go­de­ja­na­ca, na či­jim sa­stan­ci­ma su či­ta­ni pu­to­pi­si, krat­ke pri­če, pri­po­vi­jet­ke i dru­gi ra­do­vi. U gim­na­zi­ji se po­ka­zao i kao ta­len­to­va­ni cr­tač i li­kov­ni stva­ra­lac. Por­tre­ti­sao je mno­ge zna­čaj­ne lič­no­sti svo­ga vre­me­na i pro­sto­ra: Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća, Jo­va­na Ava­ku­mo­vi­ća, mi­tro­po­li­ta Mi­ha­i­la, Jo­va­na Kur­su­lu, knja­za Ni­ko­lu Pe­tro­vi­ća, Mar­ka Kra­lje­vi­ća, Mu­su Ke­se­dži­ju i dr. U svo­jim sjaj­nim cr­te­ži­ma, ovje­ko­vje­čio je čla­no­ve svo­je po­ro­di­ce: maj­ku Anu, bra­ću Ni­ka i Ri­sta, se­stre Ol­gu i Ju­lu; Plje­vlja, osnov­nu ško­lu u Plje­vlji­ma, gra­đe­vi­ne se­o­ske ar­hi­tek­tu­re i dr. Dio nje­go­vih cr­te­ža ču­va se u Za­vi­čaj­nom mu­ze­ju u Plje­vlji­ma.
U to­ku ško­lo­va­nja u Be­o­gra­du, Pe­ja­to­vić je is­po­ljio ve­li­ki in­te­res za pu­bli­ci­stič­ki i na­uč­ni rad. Sa mla­đim bra­tom Ri­stom i ro­đa­kom Ste­va­nom Sa­mar­dži­ćem, ure­đi­vao je i iz­da­vao je­din­stven za­bav­no-hu­mo­ri­stič­ki list „Ti­par”, ko­ji su ru­kom pi­sa­li, ilu­stro­va­li i kri­šom do­sta­vlja­li u za­vi­čaj­na Plje­vlja, jer je u to vri­je­me bi­lo stro­go za­bra­nje­no do­tu­ra­nje knji­ga i štam­pe iz Sr­bi­je. Da­ro­vi­ti plje­valj­ski đa­ci na ško­lo­va­nju u Be­o­gra­du, do­šli su na ide­ju da pi­šu pi­sma u ob­li­ku no­vi­na. „Ti­par” je, na­i­me, na­stao na neo­bi­čan na­čin. Tek­stom i cr­te­žom su pra­ti­li ak­tu­el­na zbi­va­nja u Be­o­gra­du i Plje­vlji­ma, i pri­ka­zi­va­li in­te­lek­tu­al­nu i čar­šij­sku za­o­sta­lost i učma­lost. Če­sti­ta­ju­ći do­pi­sni­com no­vu go­di­nu rod­bi­ni u Plje­vlji­ma, „Ti­par” je po­zdra­vljao sve „tip­ce” čar­šij­skog ogo­va­ra­nja, ni­skih stra­sti, lju­de s oso­bi­na­ma pa­la­nač­kih shva­ta­nja. List je pi­san ru­kom, a ilu­stra­ci­je su ra­đe­ne olov­kom ili u bo­ji. „Ti­par” je do­no­sio umjet­nič­ke i na­rod­ne pje­sme, pri­god­ne pro­zne ra­do­ve, sa­ti­rič­ne pje­sme u ko­ji­ma su ismi­ja­va­ne po­je­di­ne lič­no­sti iz Plje­va­lja, Ra­ške obla­sti i iz Sr­bi­je, či­ji su po­stup­ci bi­li su­prot­ni na­rod­nim shva­ta­nji­ma i in­te­re­si­ma. Po­red ilu­stra­ci­ja, „Ti­par” je do­no­sio i ka­ri­ka­tu­re sa ak­tu­el­nim po­li­tič­ko-sa­ti­rič­nim sa­dr­ža­ji­ma. I on­da i da­nas, „Ti­par” je ori­gi­na­lan, je­din­stven i ne­po­no­vljiv iz­da­vač­ki po­du­hvat.
Ge­o­graf Jo­van Cvi­jić, pro­fe­sor Ve­li­ke ško­le u Be­o­gra­du, sa­či­nio je 1896. go­di­ne „Uput­stvo o pro­u­ča­va­nju se­la u Sr­bi­ji i osta­lim srp­skim ze­mlja­ma” (Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, Sta­roj Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri, Ma­ke­do­ni­ji), oku­pljao i upu­ći­vao na­uč­nim te­ren­skim is­tra­ži­va­nji­ma svo­je ta­len­to­va­ne i pre­da­ne stu­den­te, uči­te­lje i sve­šte­ni­ke, osno­vao Ge­o­graf­ski za­vod i Ge­o­graf­ski se­mi­nar, kao ob­li­ke ra­da uveo na­uč­ne eskur­zi­je sa stu­den­ti­ma, or­ga­ni­zo­vao pri­ku­plja­nje na­uč­ne do­ku­men­ta­ci­je, po­da­ta­ka i ci­nje­ni­ca, iz­ra­du po­treb­nih ka­ra­ta, fo­to­gra­fi­ja i dru­gih do­ka­za za na­uč­ni rad. U to­ku na­uč­nog pro­ce­sa, pro­fe­sor Cvi­jić je u gru­pi svo­jih pr­vih stu­de­na­ta, uočio kod Ta­na­si­ja Pe­ja­to­vi­ća spo­sob­nost i in­te­re­so­va­nje za na­uč­ni rad, pa ga je pod­sti­cao i upu­ći­vao da is­tra­žu­je i pro­u­ča­va Ra­šku oblast, što je Pe­ja­to­vić ra­do pri­hva­tio. U dva ma­ha Pe­ja­to­vić je na na Sve­to­sav­skim kon­kur­si­ma Ve­li­ke ško­le, osvo­jio pr­ve na­gra­de za ra­do­ve: „Mr­nja­če­vi­ći u isto­ri­ji i na­rod­noj pje­smi i Pro­u­ča­va­nje se­la u jed­nom de­lu Po­li­mlja”, ko­ji su bi­li za­pa­že­ni u on­da­šnjoj na­uč­noj jav­no­sti. Za­po­če­ta pro­u­ča­va­nja Ra­ške obla­sti, Pe­ja­to­vić je na­sta­vio o svom tro­šku za vri­je­me ljet­njih ras­pu­sta, dok je slu­žbo­vao u gim­na­zi­ji u Sko­plju. Pre­ko di­rek­to­ra ško­le, Mi­lo­sa­va Kur­to­vi­ća, 22. apri­la 1901. go­di­ne, po­slao je „na­rod­ne umo­tvo­ri­ne iz na­še Cr­ne Go­re (ko­je sam) po­ku­pio od ka­ko sam, sa od­su­stva do­šao, iste Vam ša­ljem da bi iz­vo­le­li po­sla­ti Kra­ljev­skoj srp­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka u Be­o­gra­du, a na adre­su go­spo­di­na Lju­bo­mi­ra Ko­va­če­vi­ća – mi­ni­stra u pen­zi­ji”. Na mol­bu Pe­ja­to­vi­ća i uz po­dr­šku di­rek­to­ra Kur­to­vi­ća, mi­ni­star ino­stra­nih dje­la Sr­bi­je, 12 ma­ja 1901. go­di­ne, do­nio je rješenje ko­jim je iz kre­di­ta za do­stoj­no za­stu­pa­nje odo­brio Ta­na­si­ju Pe­ja­to­vi­ću, na­stav­ni­ku gim­na­zi­je u Sko­plju, tri sto­ti­ne di­na­ra, na ime po­mo­ći za put­ni tro­šak, ra­di pri­ku­plja­nja et­no­graf­skih po­da­ta­ka po se­li­ma i isto­rij­skih sta­ri­na po manastirima Sta­re Sr­bi­je. Po­sli­je ovog rješenja, pred­sjed­nik Stal­ne is­pit­ne ko­mi­si­je, 4. ju­la 1901. go­di­ne, dao je da se sa­op­šti Pe­ja­to­vi­ću u Sko­plje, da mo­že da ob­ra­di za do­ma­ći za­da­tak – pro­fe­sor­ski rad, pri­ja­vlje­nu te­mu: „Sred­nje Po­li­mlje i Po­tar­je u No­vo­pa­zar­skom san­dža­ku”. Ta­ko je ovo te­ren­sko is­tra­ži­va­nje mla­dog su­plen­ta Ta­na­si­ja Pe­ja­to­vi­ća, pod ru­ko­vod­stvom i ured­ni­štvom pro­fe­so­ra Jo­va­na Cvi­ji­ća, bi­lo va­žan na­ci­o­nal­ni za­da­tak oslo­bo­đe­ne Sr­bi­je u nje­nim ju­žnim, neo­slo­bo­đe­nim kra­je­vi­ma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)