PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Sre­đe­ne i ob­ra­đe­ne re­zul­ta­te is­tra­ži­va­nja, Pe­ja­to­vić je ob­ja­vio sle­de­će, 1902. go­di­ne, pod na­zi­vom Sred­nje Po­li­mlje i Po­tar­je u edi­ci­ji Jo­va­na Cvi­ji­ća, Na­se­lja i sta­novnštvo. Bi­la je to pr­va i, mo­že se re­ći, ogled­na knji­ga u ovoj je­din­stve­noj se­ri­ji od 24 knji­ge. Knji­ga je pi­sa­na sa du­bo­kim za­pa­ža­nji­ma i do­ku­men­to­va­nim za­ključ­ci­ma. U ovoj stu­di­ji ob­ra­đe­ni su svi dje­lo­vi pred­vi­đe­ni uput­stvom Jo­va­na Cvi­ji­ća iz 1896. go­di­ne: ka­rak­ter ze­mlji­šta; kli­ma, usje­vi i šu­me; isto­rij­ski raz­vi­tak na­se­lja i nji­ho­vih ob­li­ka i da­na­šnje sta­nje; kre­ta­nje i po­ri­je­klo sta­nov­ni­štva po na­se­lji­ma; ku­će; ko­li­be; eko­nom­ske pri­li­ke; azbuč­ni pre­gled pre­zi­me­na sta­nov­ni­štva, gdje sta­nu­ju, oda­kle su do­se­li­li i ko­ju sla­vu sla­ve; pri­če i tu­ma­če­nja o ime­nu mje­sta. Cr­te­že grad­ske i se­o­ske ar­hi­tek­tu­re Ta­na­si­ja Pe­ja­to­vi­ća, ob­ja­vio je Jo­van Cvi­jić u svom po­zna­tom „Atla­su”. Po istom mo­de­lu, sli­je­di­le su et­no­graf­sko-isto­rij­ske knji­ge o dru­gim srp­skim obla­sti­ma: Sve­to­za­ra To­mi­ća o Drob­nja­ci­ma i Usko­ci­ma; Jo­va­na Er­de­lja­no­vi­ća o Dra­ga­če­vu, Ku­či­ma, Pi­pe­ri­ma, Bra­to­no­ži­ći­ma, Sta­roj Cr­noj Go­ri i Ma­ke­do­ni­ji; An­dri­je Lu­bu­ri­ća o Drob­nja­ci­ma i Usko­ci­ma i dr. Po­sli­je smr­ti Jo­va­na Cvi­ji­ća (1927) do 1998. go­di­ne, iza­šla je još 21 knji­ga ove vr­ste, ukup­no 45 knji­ga. I da­nas ove knji­ge pred­sta­vlja­ju je­din­stve­nu edi­ci­ju u Evro­pi i svi­je­tu. I da­nas su dra­go­cje­ne i ne­zo­bi­la­zne za et­no­graf­ska i de­mo­graf­ska pro­u­ča­va­nja srp­skih i bal­kan­skih ze­ma­lja. Bez njih je go­to­vo ne­za­mi­sli­vo sa­sta­vlja­nje i pi­sa­nje sa­vre­me­nih ro­do­slo­va srp­skih brat­sta­va i po­ro­di­ca.
Traj­nu vri­jed­nost ima­ju i ra­do­vi – is­pi­si Pe­ja­to­vi­ća iz ar­hiv­skih ri­zni­ca cr­ka­va i ma­na­sti­ra, iz sta­rih knji­ga i sa nad­grob­nih spo­me­ni­ka, ko­je je Lju­bo­mir Lju­ba Sto­ja­no­vić ob­ja­vio u Sta­rim srp­skim za­pi­si­ma i nat­pi­si­ma. Ovi tek­sto­vi su vje­ro­do­stoj­ni isto­rij­ski iz­vo­ri pr­vog re­da i, če­sto je­di­na svje­do­čan­stva o pro­sto­ri­ma gdje su na­sta­li. Ta­kvih iz­vo­ra Pe­ja­to­vić je pro­na­šao, de­ši­fro­vao, pre­pi­sao i pre­dao Sto­ja­no­vi­ću oko 300. U to­ku ljet­njih ras­pu­sta, Ta­na­si­je Pe­ja­to­to­vić je u ma­na­sti­ru Sv. Tro­ji­ce kod Plje­va­lja, po­pi­sao ma­na­stir­sku bi­bli­o­te­ku ći­ril­skih ru­ko­pi­snih knji­ga, što je ka­sni­jim is­tra­ži­va­či­ma (Vla­di­mi­ru Mo­ši­nu, Sre­te­nu Pet­ko­vi­ću i dr.) omo­gu­ći­lo nji­ho­vo da­lje pro­u­ča­va­nje.
Pre­ko svog po­sla­ni­ka u Ca­ri­gra­du, kon­zu­la u Pri­šti­ni i Sko­plju, i mi­tro­po­li­ta u Pri­zre­nu, srp­ska vla­da či­ni­la je ogrom­ne di­plo­mat­ske na­po­re da za­šti­ti svoj na­rod u Sta­roj Sr­bi­ji, da ga eko­nom­ski oja­ča, kul­tur­no-pro­svjet­no uz­dig­ne i po­dig­ne ni­vo nje­go­ve na­ci­o­nal­ne svi­je­sti. Plje­vlja­ci su uz po­moć Sr­bi­je, na­sto­ja­li da otvo­re ne­ki sred­nju ško­lu u svom mje­stu. Iz­vje­sne na­po­re či­ni­la je i Knja­že­vi­na Cr­na Go­ra. U po­sled­njoj de­ce­ni­ji 19 vi­je­ka, ste­kli su se uslo­vi za rad sred­nje ško­le. U plje­valj­skom kra­ju, ra­di­lo je pet­na­e­stak osnov­nih ško­la i sta­sa­la pr­va ge­ne­ra­ci­ja ško­lo­va­nih uči­te­lja i sve­šte­ni­ka. Ško­la je bi­la po­treb­na da se ško­lu­ju dje­ca plje­valj­skih za­na­tli­ja, tr­go­va­ca, sve­šte­ni­ka, uči­te­lja i imuć­ni­jih ze­mljo­rad­ni­ka, da do­pri­ne­su eko­nom­skom, kul­tur­nom i na­ci­o­nal­nom pre­po­ro­du na­ro­da, i da bu­du bra­na oto­man­skom i ger­man­skom uti­ca­ju. Sma­tra se da je ide­ja o otva­ra­nju sred­nje ško­le, na­sta­la u raz­go­vo­ru pred­stav­ni­ka Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve­no-škol­ske op­šti­ne u Plje­vlji­ma, i ar­hi­man­dri­ta Ni­ći­fo­ra Du­či­ća, sta­rog usta­ni­ka, kul­tur­no-pro­svjet­nog i na­ci­o­nal­nog rad­ni­ka iz Her­ce­go­vi­ne, ko­ji je du­go bo­ra­vio, dje­lo­vao i za­u­zi­mao va­žne po­lo­ža­je u dr­žav­noj slu­žbi u Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji. Od ide­je do re­a­li­za­ci­je, pro­šlo je sko­ro de­ce­ni­ja, što zbog odu­vla­če­nja, inert­no­sti i pro­ti­vlje­nja tur­skih vla­sti, što zbog ot­po­ra i smet­nji austro­u­gar­ske di­plo­ma­ti­je u Ca­ri­gra­du. Da bi odo­bro­vo­lji­la tur­ske vla­sti, Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra su bi­le pri­mo­ra­ne da do­dje­lju­ju od­li­ko­va­nja pred­stav­ni­ci­ma tur­ske vla­sti u Plje­vlji­ma: mu­te­sa­ri­fu, še­fu po­li­ci­je, ti­tu­lar­nom Meh­med pa­ši Baj­ro­vi­ću, Meh­med be­gu Kor­je­ni­ću i dru­gim. U pre­go­vo­re sa tur­skim vla­sti­ma, uklju­či­li su se i pro­fe­so­ri Srp­ske gim­na­zi­je u Sko­plju: Ta­na­si­je Pe­ja­to­vić i Sve­to­zar To­mić. Za vri­je­me ljet­njeg ras­pu­sta 1901. go­di­ne po­sje­ti­li su Su­lej­man Ha­ki pa­šu, mu­te­sa­ri­fa u Plje­vlji­ma, ko­ji je ci­je­nio pro­svje­tu i obra­zo­va­nje i, bio svje­stan da se bli­ži kraj tur­ske upra­ve u Ra­škoj obla­sti. Tom pri­li­kom sa­gla­sio se, da mla­di srp­ski pro­fe­so­ri umje­sto u Sko­plje, pre­da­ju u gim­na­zi­ji u Plje­vlji­ma. Bio je to po­tre­ban sig­nal da se mo­že otvo­ri­ti to­li­ko že­lje­na srp­ska sred­nja ško­la u Plje­vlji­ma. Ubr­zo se pri­stu­pi­lo po­treb­nim pri­pre­ma­ma i ško­la je otvo­re­na i po­če­la ra­di­ti 5/18. no­vem­bra 1901. go­di­ne. Bio je to isto­rij­ski dan za Plje­vlja, Ra­šku oblast, Dur­mi­tor­sku re­gi­ju, srp­stvo u cje­li­ni. Omla­di­na sa ši­reg pod­ruč­ja, mo­gla je na­sta­vi­ti da se ško­lu­je u svom mje­stu. Za pr­vog di­rek­to­ra ško­le, kao što smo već ka­za­li, po­sta­vljen je mla­đa­ni Plje­vljak Ta­na­si­je Pe­ja­to­vić.
(NA­STA­VI­ĆE SE)