U do­njem ni­vou ma­na­sti­ra Gor­nji Ostrog i pri­je do­la­ska mi­tro­po­li­ta Va­si­li­ja po­sto­ja­la je cr­kva Va­ve­de­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, ko­ju je 1605. go­di­ne po­di­gao je­ro­mo­nah Isa­i­ja od Ono­go­šta, za­jed­no sa dru­gim is­po­sni­ci­ma. Cr­kva Ča­snog Kr­sta, ko­ja se na­la­zi u gor­njem ni­vou ma­na­sti­ra, sa­gra­đe­na je 1665. go­di­ne, tru­dom i bla­go­slo­vom vla­di­ke Va­si­li­ja, mo­na­štva i vjer­no­ga na­ro­da. Tom pri­li­kom je i cr­kva Va­ve­de­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce ob­no­vlje­na. I jed­na i dru­ga cr­kva ži­vo­pi­sa­ne su 1667. go­di­ne, ta­ko­đe po nje­go­vom bla­go­slo­vu. Kao glav­ni ži­vo­pi­sac po­mi­nje se maj­stor Ra­dul, ko­ji je svo­je umi­je­će fre­sko­pi­sa­nje oba­vljao ta­ko što se pri­la­go­đa­vao pri­rod­nom sta­nju sti­je­na. O to­me po­sto­ji svje­do­čan­stvo (nat­pis) u Gor­njem ma­na­sti­ru Ostrog: „Iz­vo­le­ni­jem Oca i po­spje­še­ni­jem Si­na i svr­še­ni­jem Sve­ta­go Du­ha, sa­zda se si­ja sve­ta­ja i sve­šte­na­ja cr­kov, va ime Čest­na­go i Ži­vo­tvo­re­šča­go Kr­sta, v lje­to 7173 (1665), a po­pi­sa se v lje­to 7175 (1667) s bla­go­slo­vi­jem vse­o­sve­šte­na­go mi­tro­po­li­ta zahlmska­go kir Va­si­li­ja tru­dom i pod­vi­gom i pla­to­ju je­ro­mo­na­ha igu­ma­na Isa­i­je, va­nuk pr­va­go sve­ta­go i pre­po­dob­na­go oca na­še­ga Isa­i­ja, ot Ono­go­šta, ot se­la Po­pa, Bog da ih pro­sti, iže i po­če­še i sa­vr­ši­še”.
Vla­di­ka Va­si­li­je je u Ostr­o­gu već bio oko se­be oku­pio ve­ći broj mo­na­ha i pod­vi­žni­ka sa ko­ji­ma je, uz po­moć vjer­no­ga na­ro­da, sa­gra­dio cr­kvu Ča­snog kr­sta u Ostro­škoj sti­je­ni, i ob­no­vio cr­kvu Va­ve­de­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, ko­ju su, kao što je na­ve­de­no, sa­gra­di­li ostro­ški pod­vi­žni­ci na če­lu sa igu­ma­nom Isa­i­jom pr­vih go­di­na 17. vi­je­ka. Da­kle, ovim se ide­ja mi­tro­po­li­ta Va­si­li­ja da sa­gra­di ma­na­stir ostva­ri­la. Za igu­ma­na ma­na­sti­ra po­sta­vio je Isa­i­ja, unu­ka je­ro­mo­na­ha Isa­i­ja. I sam mi­tro­po­lit je uče­stvo­veo u na­ve­de­nim gra­di­telj­skim po­du­hva­ti­ma. Ra­dio je i te­ške fi­zič­ke po­slo­ve, no­se­ći ka­me­nje za grad­nju i sl. Ovi po­slo­vi i ne­pre­sta­na bri­ga za ži­vot svo­je epar­hi­je ni­je uma­nji­lo nje­gov mo­na­ški, pod­vi­žnič­ki ži­vot, is­pu­njen mo­li­tve­nim bde­njem i is­po­sni­štvom. O to­me ar­hi­man­drit dr Ju­stin Po­po­vić pi­še: „Hra­nja­še se sa­mo vo­ćem i po­vr­ćem i svr­ša­va­še me­ta­ni­ju i osta­le pod­vi­ge mo­na­škog ži­vo­ta. Te­lom be­ja­še suv, a li­cem žut kao vo­sak, i sav be­še hram Pre­sve­tog Du­ha. Ipak sve­ti­telj ni­je sa­mo bo­ra­vio u is­po­sni­ci. Sa svo­jih du­hov­nih ostro­ških vi­si­na si­la­zio je u na­rod i de­lio sa njim mno­go­vr­sna stra­da­nja nje­go­va, kao pra­vi pa­stir nji­hov. K nje­mu sta­do­še do­la­zi­ti lju­di sa svih stra­na, i to u ve­li­kim ma­sa­ma i tra­ži­ti nje­go­vu po­moć i du­hov­nu i te­le­snu ute­hu. Još za ži­vo­ta na­rod ga sma­tra­še sve­tim i za­to mu sa svih stra­na pri­ti­ca­hu. Mno­gi ta­da ose­ti­še ču­de­snu moć nje­go­ve mo­li­tve i pro­sla­vi­še za to Bo­ga. Pro­ga­nja­na i zlo­pa­će­na her­ce­go­vač­ka ra­ja skla­nja­še se is­pred tur­skih zu­lu­ma k sve­ti­te­lju, u Ostrog, i mno­gi star­ci, že­ne i de­ca du­že vre­me kod svog vla­di­ke. A bla­že­ni du­hov­ni otac nji­hov i pred Bo­gom mo­li­tve­nik, bri­nja­še o nji­ma i hra­nja­še ih bla­go­da­re­ći i po­mo­ći okol­nih se­la. Iz ostro­ške is­po­sni­ce on odr­ža­va­še re­dov­ne ve­ze sa srp­skim par­ti­jar­si­ma u Pe­ći i sa nji­ma se do­pi­si­va­še, a kad mo­ga­še i po­se­ći­va­še ih”.
O po­sled­njim go­di­na­ma ovo­ze­malj­skog ži­vo­ta vla­di­ke Va­si­li­ja, ko­ga su i ta­da zva­li Sve­tim, i nje­go­vom upo­ko­je­nju Ju­stin Po­po­vić po­red osta­log pi­še: „Mno­ga pred­ska­za­ni­ja Sve­ti­te­lje­va ob­i­sti­ni­še se za vre­me nje­go­vog ži­vo­ta, a ta­ko­đe se i mno­ga ču­da mo­li­tva­ma nje­go­vim do­go­di­še. Ne­u­mo­ran u pod­vi­zi­ma mo­li­tve, po­sta, fi­zič­kog tru­da i ra­da, kao i mno­go­broj­nih bri­ga za ze­malj­ska i ne­be­ska do­bra svo­je pa­stve, Sve­ti­telj Ostro­ški do­sti­že po­la­ko i do kra­ja svog ovo­ze­malj­skog ži­vo­ta. Upo­ko­ji se mir­no bez bo­lo­va i pat­nje, la­ko pre­dav­ši du­šu svo­ju u ru­ke Go­spo­da Svog, 29. apri­la 1671. go­di­ne u svo­joj ke­li­ji iz­nad ostro­ške is­po­sni­ce. Iz ste­ne po­red ko­je se upo­ko­jio, doc­ni­je je iz­ra­sla jed­na vi­no­va lo­za, iako u ste­ni ne­ma ni ma­lo ze­mlje. U ča­su Sve­ti­te­lje­vog bla­že­nog pred­sta­vlja­nja ke­li­ja nje­go­va za­bli­sta neo­bič­nom i nad­ze­malj­skom sve­tlo­šću. Te­lo Sv. Va­si­li­ja Ostro­škog mo­na­si sa­hra­ni­še u grob is­pod cr­kve Sve­tog Va­ve­de­nja Maj­ke Bož­je. Od­mah po Sve­če­vom pred­sta­vlja­nju na­rod po­če do­la­zi­ti na nje­gov grob i mo­li­ti mu se, kao što mu do­la­za­še i za vre­me nje­go­vog zem­nog ži­vo­ta. A na gro­bu se po­če­še de­ša­va­ti mno­go­broj­na ču­da, ko­ja ni do da­nas u Ostro­gu ne pre­sta­ju...”
Mno­go­broj­na is­ce­lje­nja i ču­de­sa ko­ja je Sv. Va­si­li­je po­da­rio oni­ma ko­ji su sa Vje­rom pri­stu­pa­li nje­go­vim sve­tim i ču­do­tvor­nim mo­šti­ma, uči­ni­lo je da je ma­na­stir Ostrog po­stao je­dan od naj­po­sje­će­ni­jih u Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi i ši­re.
(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ