Da­kle, Na­za­rov od­la­zi u „An­gle­ter” uve­če 27. Ne­lo­gič­no, ka­da je zva­nič­ni da­tum Je­se­nji­no­ve smr­ti je ra­no ju­tro 28. de­cem­bra. Na­za­rov je mo­žda znao, ka­da je otva­rao so­bu br 5, 28. uju­tru, da Je­se­njin ni­je vi­še me­đu ži­via.
U za­pi­sni­ku sa uvi­đa­ja, na mje­stu do­ga­đa­ja, 28. de­cem­bra 1925. go­di­ne od uče­sni­ka Dru­gog odje­lje­nja MUP-a u Le­njin­gra­du, na če­lu sa Ni­ko­la­jem Gor­bo­vim sto­ji:
„Na­đen je čo­vjek, vi­sio je o cen­tral­nu ci­jev za pa­ru, na sle­de­ći načn: vrat je bio steg­nut čvr­stim mr­tvim čvo­rom. Sa­mo je de­sna stra­na vra­ta li­cem okre­nu­ta ka ci­je­vi i zglo­bom de­sne ru­ke uhva­ćen za ci­jev. Trup je vi­sio is­pod pla­fo­na sa no­ga­ma od po­da od oko 1,5 m.”
Ovo je pot­pu­no ne­lo­gi­čan akt, ko­ji ne po­kri­va sve pa­ra­me­tre do­ga­đa­ja ko­ji se mo­gao opi­sa­ti, i ko­ji, u su­šti­ni, ne mo­že da nam da bi­lo ko­ju in­for­ma­ci­ju.
To ni­je uop­šte­no opi­sa­no mje­sto do­ga­đa­ja. Ne­ma ana­li­za za­što su za­tvo­re­ni pro­zo­ri, ili vra­ta, gdje se što na­la­zi, što je pre­tu­ra­no, a što raz­ba­ca­no.
Na li­cu mje­sta ne­ma ni sud­skog iz­vr­ši­te­lja, i to je čud­no jer je on taj ko­ji bi tre­ba­lo da re­al­no po­svje­do­či smrt i da ura­di pra­vi pre­gled le­ša. To su naj­va­žni­ji re­le­van­ti za is­tra­gu. Jer, opro­štaj­nog pi­sma, kao što smo re­kli, još uvi­jek ne­ma.
Er­lih, ga je do­sta­vio sle­de­ćeg da­na. Da­kle, mo­že se is­klju­či­ti sa si­gur­no­šću ver­zi­ja za sa­mo­u­bi­stvo 18. de­cem­bra. Ni­je bi­lo osno­ve, ni­ti da­nas. Ali, u so­bi 5 po­sto­ji sa­mo obič­ni po­zor­nik Ni­ko­laj Gor­bov.
U vri­je­me smr­ti Je­se­nji­na, ime­no­va­ni je ra­dio za po­li­ci­ju sa­mo go­di­nu da­na. Ne­is­ku­san i kraj­nje ne­pro­fe­si­o­na­lan. Čak ni­je spro­veo is­tra­gu ko­ja je bi­la neo­p­hpod­na u tom vre­me­nu i ta­kvim slu­ča­je­vi­ma. Ni­je se is­pi­ta­la i pri­mi­je­ni­la du­ži­na ti­je­la ko­je je vi­si­lo na ko­nop­cu. Pri­ča o uže­tu ili pred­me­tu ko­ji je bio oko vra­ta, ta­ko­đe je ne­po­zna­ta.
No­ge su vi­si­le, ka­ko je na­pi­sao Gor­bov, je­dan i po me­tar iz­nad po­da. Ser­gej Je­se­njin je bio vi­sok 168 sm, zna­či ka­da po­dig­ne ru­ku da za­ka­či ko­no­pac, ona bi bi­la na vi­si­ni od dva me­tra, tvr­di ...
Pret­po­sta­vi­mo da je Ser­gej stao na po­sto­lje, nje­go­va vi­si­na je naj­vi­še 80 sm, to je sa­da 2,80m. Zna­či, mo­rao je da do­da još ne­što is­pod no­gu. Pret­po­sta­vi­mo da je i ne­što ta­kvo pro­na­šao, i obje­sio se. Trup je oko 3,5 m. Da za­ka­či om­ču za ci­jev od gri­ja­nja, is­pod sa­mog pla­fo­na, mo­rao je da sko­či je­dan i po me­tar i pre­ba­ci ka­iš oko ci­je­vi, i to ta­ko da se za­dr­ži. Ako po­ku­ša­mo, ne­će­mo us­pje­ti... Da­kle, če­ti­ri su svje­do­ka Je­se­nji­no­vog sa­mo­u­bi­stva: Er­lih, Us­ti­no­va, Na­za­rov i Gor­bov. Svi oni su pot­pi­sa­li do­ku­ment da je Je­se­njin ot­kri­ven u kle­če­ćem po­lo­ža­ju, ali ni­je­su vi­dje­li om­ču.
Iz sje­ća­nja Sve­vo­lo­da Ro­žde­stve­nog, pje­sni­ka i pri­ja­te­lja Je­se­nji­na, iz­me­đu osta­log, ka­že se: „Pra­zan hod­nik ho­te­la. Pri­la­zim otvo­re­nim vra­ti­ma Ser­ge­ja Je­se­nji­na. Za okru­glim sto­lom, na sre­di­ni so­be, sje­di mi­li­ci­o­nar i pi­še za­pi­snik. Ta­ko­đe, na spra­tu su­prot­no od vra­ta, le­ži, sa is­pru­že­nim no­ga­ma i po­kri­ve­nim li­cem Ser­gej Je­se­njin”.
Mje­sto do­ga­đa­ja fo­to­gra­fi­sao je ma­e­stro umjet­nič­ke fo­to­gra­fi­je Ne­pelj­ba­um. Fo­to­gra­fi­ju su pre­u­ze­li in­spek­to­ri is­tra­ge. Jed­na od naj­po­zna­ti­jih po­smrt­nih fo­to­gra­fi­ja Je­se­nji­na po­ka­zu­je nam: pje­snik le­ži na di­va­nu, iz­gle­da kao da spa­va, a ne kao da je obje­šen.
Ugao iz­gle­da da je iza­bran da po­ka­že što ma­nje de­ta­lja. Na toj fo­to­gra­fi­ji se ne vi­de tra­go­vi om­če, ni­ti ima mo­dri­ca pod oči­ma.
Za­mi­sli­te, spe­ci­ja­li­sta umjet­nič­ke fo­to­gra­fi­je, ujed­no i kri­mi­na­li­stič­ki fo­to­graf, pri­pa­dao je raz­li­či­tim gra­na­ma fo­to­gra­fi­sa­nja. Na­rav­no, ono što ra­di kri­mi­ni­li­stič­ki sni­ma­telj, ko­me su pre­či za­da­ci, ne­go isti­ni­tost.
Na mje­sto smr­ti Je­se­nji­na bio je još je­dan čo­vjek, ko­ji bi mo­gao, ne sa­mo da vi­di, ne­go i da osta­vi re­al­nu sli­ku vi­đe­nog.
U Je­se­nji­no­vom mu­ze­ju u Mo­skvi. I ho­tel­ska so­ba i sam pje­snik na cr­te­ži­ma, na­vod­no su isti kao na sli­ka­ma Ne­pe­lja­bu­ma. Ali, op­šti iz­gled mi­je­nja sve. Re­ci­mo, Je­se­njin le­ži sa pre­kr­šte­nim no­ga­ma. Na­rav­no, mr­tvo ti­je­lo ne mo­že da na taj na­čin da vi­si u ta­kvom po­lo­ža­ju. To­kom kon­vul­zi­je mo­že se ura­di­ti sve. Ali, po­tom trup. Kad čo­vjek vi­si sve mo­ra bi­ti pra­vo.
Ru­ka Je­se­nji­na se ta­ko­đe „za­mr­znu­la” u čud­nom po­lo­ža­ju. Zglob je ne­nor­mal­no pri­klo­njen uz ti­je­lo. U za­pi­sni­ku mi­li­ci­o­na­ra Gor­bo­va po­sto­ji ob­ja­šnje­nje?
„Pje­snik je na­đen da vi­si sa li­cem pre­ma ci­je­vi od gri­ja­nja, dr­že­ći se ru­kom za nju”.
Po­sta­vlja se pi­ta­nje: Za­što je ru­ka u tom po­lo­ža­ju? Za­što ni­je opru­že­na, što je nor­mal­no za čo­vje­ka ko­ji se obje­sio. Nje­go­va ru­ka mo­ra da vi­si, kao i ti­je­lo.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Ve­se­lin LA­ZA­RE­VIĆ