PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Vuk Ka­ra­džić je za­bi­lje­žio do­ga­đaj ko­ji se de­sio 1678. go­di­ne u ma­na­sti­ru Ostro­gu, ko­jom pri­li­kom su ču­do­tvor­ne mo­šti Sv. Va­si­li­ja pre­ne­se­ne u cr­kvu Va­ve­de­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce. To­me je, na­i­me, pret­ho­dio slu­čaj ka­da se igu­ma­nu ma­na­sti­ra Sv. Lu­ka u Žu­pi nik­šić­koj Ra­fa­i­lu Ko­si­je­rev­cu Sv. Va­si­li­je ja­vio u snu, i na­re­dio mu da ode u ma­na­stir Ostrog i da otvo­ri nje­gov grob. On je san is­pri­čao bra­ti­ji u ma­na­sti­ru, ali oni to­me ni­je­su pri­da­va­li ne­ku ve­ću pa­žnju, kon­sta­tu­ju­ći da je to san, kao i sva­ki dru­gi. Na isti na­čin mu se pri­ka­za i dru­ge ve­če­ri i on po­stu­pi kao i pr­vi put. Ka­da mu se Sv. Va­si­li­je tre­ći put ja­vio u snu bio je ob­u­čen u vla­di­čan­sku ode­ždu sa kan­di­lom u ru­ka­ma. U snu se po­tom igu­ma­nu stvo­ri­la sli­ka ka­ko je Sve­ti­telj Ostro­ški, ka­de­ći kan­di­lom, uda­rio ga sil­no po gla­vi, pri če­mu su mu se od ža­ra ope­kle ru­ke i li­ce. Igu­man Ra­fa­i­lo se u tom ča­su pro­bu­dio, sav us­pla­hi­ren i is­pri­čao ovu pri­ču uju­tru osta­loj bra­ti­ji. Ta­da tek igu­man i bra­ti­ja ma­na­sti­ra Sv. Lu­ka shva­ti­še da to ni­je sa­mo obi­čan san i do­go­vo­ri­še se da uzmu po­treb­ni alat i po­đu za ma­na­stir Ostrog. Pri do­la­sku u ma­na­stir Ostrog igu­man Ra­fa­i­lo is­pri­ča ta­mo­šnjim mo­na­si­ma svoj san. Za ne­dje­lju da­na svi su bi­li na stro­gom po­stu i mo­li­tvi, pa su on­da oka­di­li grob Sv. Va­si­li­ja i otvo­ri­li ga. Ti­je­lo nje­go­vo bi­ja­še cje­lo­kup­no, žu­to kao vo­sak i svo mi­ri­sa­še kao bo­si­ljak. Mo­na­si uze­še nje­go­vo sve­to ti­je­lo, smje­sti­še ga u cr­kvu Va­ve­de­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, gdje se do da­na da­na­šnjeg na­la­zi. Tu su se mi­lo­šću Bož­joj i sve­to­šću Sv. Va­si­li­ja nad nje­go­vim ču­do­tvor­nim mo­šti­ma de­ša­va­la mno­ga ču­de­sa, ta­ko da je to­kom vje­ko­va ogro­man broj lju­di tu na­šao svoj li­jek, utje­hu i bla­go­slov.
Ma­na­stir Ostrog je od vre­me­na Sv. Va­si­li­ja Ostro­škog bio ču­var sve­to­sa­vlja i srp­ske svi­je­sti u te­škim uslo­vi­ma tur­ske oku­pa­ci­je i sto­žer su­prot­sta­vlja­nja tu­đi­nu, ši­re­ći vi­di­ke slo­bo­de i oslo­bo­di­lač­ke bor­be. Još je Sv. Va­si­li­je po­ma­gao tu bor­bu, ka­ko dok je bio mi­tro­po­lit tre­binj­ski, ta­ko i u ma­na­stiru Ostro­gu. Na­vo­di se da je kod nje­ga u Ostro­gu bo­ra­vio če­to­vo­đa Ba­jo Pi­vlja­nin sa svo­jim haj­du­ci­ma i dr. I po­sli­je Sv. Va­si­li­ja nje­go­vi du­hov­ni na­sled­ni­ci na­sta­vi­li su tu tra­di­ci­ju. Oni su i pra­ti­li kre­ta­nje tur­ske voj­ske od is­toč­ne Her­ce­go­vi­ne i na vri­je­me o to­me iz­vje­šta­va­li, ka­ko bi se na­rod za te nji­ho­ve po­ho­de mo­gao pri­pre­mi­ti. De­ša­va­lo se da su ne­ki na­sto­ja­te­lji ma­na­sti­ra Ostro­ga oba­vlja­li i ključ­ne ple­men­ske po­slo­ve, kao što je pred­sje­da­va­nje ple­men­skim skup­šti­na­ma Bje­lo­pa­vli­ća, mi­ri­li za­va­đe­ne u ple­me­nu i dr.
Sv. Va­si­li­je Ostro­ški je bo­ra­ve­ći u ma­na­sti­ru Ostro­gu vo­dio ra­ču­na ne sa­mo o du­hov­nom uz­di­za­nju već i o pro­svje­ti­telj­skom ra­du. On je bio pri­ba­vio zna­ča­jan knji­žni fond, uglav­nom vjer­ske te­ma­ti­ke. Ono što vla­di­ci Va­si­li­ju ni­je po­šlo za ru­kom da na­sta­vi i svoj pro­sve­ti­telj­ski rad, zbog upo­ko­je­nja 1671. go­di­ne, to je uspje­lo nje­go­vim du­hov­nim na­sled­ni­ci­ma, pa je ta­ko već kra­jem 17. vi­je­ka, u okvi­ru ma­na­sti­ra, bi­la otvo­re­na Bo­go­slov­ska ško­la. O po­sto­ja­nju te ško­le po­sto­ji za­pis ko­ji je iz­nio Vla­di­mir Pet­ko­vić iz 1712. go­di­ne. Taj za­pis se od­no­si na je­re­ja Vla­di­mi­ra Ko­lar­skog, ko­ji je mno­go ra­ni­je od tog da­tu­ma bio za­vr­šio na­ve­de­nu ško­lu, i već ste­kao to zva­nje u jed­nom ma­na­sti­ru u Voj­vo­di­ni. U toj ško­li vr­še­no je opi­sme­nja­va­nje i obra­zo­va­nje za sve­šta­nič­ka zva­nja. Ova ško­la ni­je mo­gla ra­di­ti u kon­ti­nu­i­te­tu, usled če­stih su­ko­ba i ra­to­va sa Tur­ci­ma, u ko­ji­ma je i sa­mi ma­na­stir če­sto bio na uda­ru. I sve­šte­ni­ci su bi­li ti ko­ji su bi­li ne sa­mo du­hov­ni pred­vod­ni­ci već su se u ne­vo­lji mo­ra­li la­ti­ti i voj­nič­kih du­žno­sti, jer je sva­ki od njih ujed­no bio i rav­no­prav­ni pri­pad­nik ne­kog brat­stva, ple­me­na i slič­no, pa je pri­tom imao i voj­ne oba­ve­ze, kao i svi osta­li čla­no­vi tih ko­lek­ti­vi­te­ta. U su­ro­vim uslo­vi­ma tur­ske oku­pa­ci­je srp­skih pro­sto­ra ju­na­štvo je bi­lo na pi­ja­de­sta­lu mo­ral­nih vred­no­ta i po nje­mu su, uz čoj­stvo, vred­no­va­ni po­je­din­ci, pa ta­ko i cr­kve­na li­ca. Ako je čo­vjek uz ju­na­štvo po­sje­do­vao i čoj­stvo on­da je sma­tran so­jem, ‘ku­ći­ćem i odža­ko­vi­ćem’.
Po­što je sve­šte­nič­ki po­ziv bio na­sle­dan i pre­no­sio se sa oca na si­na, to se je­di­no opi­sme­nja­va­nje i obra­zo­va­nje od­no­si­lo za pri­pre­ma­nje za taj po­ziv. Pro­ces obra­zo­va­nja i pri­pre­ma­nja dje­ce za sve­šte­nič­ki po­ziv oba­vljao se u ma­na­sti­ru. Dje­ca su bo­ra­vi­la u ma­na­sti­ru i oba­vlja­la po­slo­ve u eko­no­mi­ji, po­slu­ži­va­li i slič­no, a u slo­bod­no vri­je­me, ka­da bi za­vr­ši­li dnev­ne oba­ve­ze, uče­ni­ji ka­lu­đe­ri ili đa­ko­ni su dje­cu pod­u­ča­va­li.
(Na­sta­vi­će se)