Pi­še: Ve­se­lin LA­ZA­RE­VIĆ


Ci­ti­ra­mo de­talj iz uspo­me­na Va­si­li­ja Sva­ro­ga: „Obje­šen je br­zo, u du­bo­koj no­ći, i ni­je bio u ver­ti­kal­nom po­lo­ža­ju. Ka­da su se svi raz­bje­ža­li ostao je sa­mo Er­lih, da pro­vje­ri i pri­pre­mi ver­zi­ju o sa­mo­u­bi­stvu“.
Ove ri­je­či Sva­ro­ga, re­kao je Va­si­lij Ko­roč­kin, a ob­ja­vio nje­gov pri­ja­telj, no­vi­nar Hej­sen, na­kon mno­go go­di­na. Sam sli­kar ni­je se usu­dio da ob­ja­vi, na po­du su bi­le mer­de­vi­ne, po­lo­mlje­no po­su­đe, sve je bi­lo raz­ba­ca­no. Kao da je bi­la stra­šna bor­ba. Na ti­je­lu je bi­lo to­li­ko na­si­lja, ogre­bo­ti­na, tra­go­va bor­be. Oko­lo sve raz­ba­ca­no, ra­su­to, po­lo­mlje­ne i raz­ba­ca­ne fla­še, opu­šci.“
U Gor­bo­vom za­pi­sni­ku ni ri­je­či o ha­o­su u so­bi, osim pre­vr­nu­tog po­sto­lja i obo­re­nog svi­jeć­nja­ka. Na­rav­no sve po­lo­mlje­no na­vo­di čo­vje­ka da je bi­la bor­ba do smr­ti, ko­ju je u de­cem­bru 1925. gdi­ne is­tra­ga per­fid­no is­klju­či­la.
Do­ku­ment mi­li­ci­o­na­ra pri­kri­va još je­dan de­talj, pi­sao je u iz­vje­šta­ju o mo­dri­ci i ogre­bo­ti­ni, a ne o ši­ro­koj bra­zdi, ko­ja pre­la­zi pre­ko ci­je­log Je­se­nji­no­vog če­la. Gor­bov ni­je obra­tio pa­žnju, ili ni­je že­lio, na tu či­nje­ni­cu.
Ova bra­zda po­mi­nje se u za­ključ­ku lje­ka­ra sud­ske me­di­ci­ne Gi­li­jar­njev­skog. On je ura­dio ob­duk­ci­ju u mr­tvač­ni­ci bol­ni­ce Obu­hov­ska. Iz ak­ta ob­duk­ci­je, sud­ski spe­ci­ja­li­sta Gi­la­rev­ski, pi­še: „ Na sre­di­ni če­la: Iz­nad no­sa, bra­zda du­ži­ne če­ti­ri san­ti­me­tra i ši­ri­ne 0,5 cm, pot­ko­žna po­sje­ko­ti­na u udu­blje­nju na če­lu, ima i ma­njeg kr­va­re­nja, ko­sti lo­ba­nje su ci­je­le“.
Po­ne­kad se go­vo­ri da je trag na li­cu Je­se­nji­na od ci­je­vi za par­no gri­ja­nje, ali na fo­to­gra­fi­ji se vi­di ne jed­na, već dvi­je ci­je­vi. Da­kle, tre­ba­lo je da bu­de trag od dvi­je ci­je­vi.
Na če­lu Je­se­nji­na ni­ka­kve ope­ko­ti­ne ne­ma. Čak i na fo­to­gra­fi­ji to ni­je ope­ko­ti­na, već uda­rac.
Sje­ti­te se: uve­če pri­je smr­ti, Je­se­njin je sje­dio u so­bi, ogr­nut ka­pu­tom.. Po sje­ća­nju svje­do­ka i mi­li­ci­o­nar Gor­bov, sle­de­ćeg ju­tra, na­pi­sao je za­pi­snik ne ski­da­ju­ći ši­njel... Mo­žda je gri­ja­nje u ho­te­lu „An­gle­ter“ bi­lo sla­bo? Oda­kle on­da ta ope­ko­ti­na?
Čak iako je ta­ko, i nje­go­va ru­ka ta­ko­đe je bi­la ja­ko pri­ti­snu­ta na ci­jev od gri­ja­nja? Ona ni­je na­go­re­na. Da­kle, po­sto­je ozbilj­ne sum­nje u umr­li­cu Gi­lja­rev­skog.
Bu­kval­no, de­set da­na ka­sni­je on je, pri ob­duk­ci­ji pe­de­se­to­go­di­šnjeg Je­se­nji­na, na­pi­sao pot­pu­no dru­ga­či­ji na­laz. Vr­lo de­ta­ljan, pa­žlji­vo sa­sta­vljen. Da bi se tra­gič­ni do­ga­đaj u „An­gle­te­ru“ mo­gao de­si­ti još no­ći 27. de­cem­bra, ka­da je hit­no po­zvan uprav­nik ho­te­la, uka­zu­je i sje­ća­nje Ni­ko­la­ja Alek­se­je­vi­ča Klju­je­va.
On je na mno­gim fo­to­gra­fi­ja­ma za­jed­no sa Je­se­nji­nom. To ni­je sa­mo bli­zak pri­ja­telj pje­sni­ka, on je nje­gov uči­telj. Is­po­sta­vi­lo se da je bio u ho­te­lu „An­gle­ter“ dva sa­ta po­sli­je od­la­ska Er­li­ha, zna­či u de­set uve­če.
Klju­jev ka­že: „Ve­če pri­je nje­go­ve smr­ti me­ne je ne­što po­sla­lo nje­mu, po­šao sam u ho­tel. U taj „An­gle­ter“. Gle­dam, u so­bi sje­de nje­go­vi pri­ja­te­lji. Pi­tam ih: Gdje je Ser­jo­ža? Oni su me po­če­li gu­ra­ti ka vra­ti­ma. Od­la­zi stra­če. Re­kli su, idi. Gle­dam na kre­vet, le­ži čo­vjek, umo­tan u će­be pre­ko gla­ve. Že­lio sam da vi­dim ko je to, ali oni me ni­je­su pu­sti­li. Is­tje­ra­li su me. A uju­tru sam čuo da se Ser­jo­ža obje­sio.“
Ko je po­sje­tio Je­se­nji­na u po­sled­nja dva sa­ta nje­go­vog ži­vo­ta? Ovo je naj­va­žni­je pi­ta­nje na ko­je do sa­da ne­ma od­go­vo­ra.
Već zna­mo do­volj­no da pri­stu­pi­mo de­talj­noj re­kon­struk­ci­ji do­ga­đa­ja te kob­ne no­ći. Vi­dje­će­mo ka­ko je sve mo­glo bi­ti.
U ho­te­lu „An­gle­ter“, 28. de­cem­bra 1925. go­di­ne, pro­na­đe­no je ti­je­lo Ser­ge­ja Je­se­nji­na. Is­tra­ga ne raz­ma­tra ver­zi­ju o ubi­stvu. Na mje­stu do­ga­đa­ja uvi­đaj ra­di mla­di i ne­is­ku­sni po­li­cij­ski slu­žbe­nik Gor­bov. Za­pis po­sma­tra­nja pro­sto­ra je na­pra­vljen sa kraj­njom ne­pa­žnjom, kao i za­klju­čak lje­ka­ra sud­ske me­di­ci­ne Gi­lja­rev­skog.
U ovim do­ku­men­ti­ma ne­ma ni ri­je­či o tra­go­vi­ma bor­be u so­bi, o mo­dri­ca­ma i kr­va­re­nju na ti­je­lu Je­se­nji­na.
Naj­vje­ro­vat­ni­je, no­ću 27. de­cem­bra Je­se­nji­na su is­pi­ti­va­li, i tu­kli, za­tim u ne­svje­snom sta­nju do­ni­je­li u „An­gle­ter“ , i ubr­zo, uz po­moć uprav­ni­ka Na­za­ro­va, na­šli od­go­va­ra­ju­ću so­bu. Je­se­njin i da­lje po­ku­ša­va da se od­u­pre. Ne­mi­lo­srd­no ga da­ve sa ka­i­šem, po­tom, na br­zu ru­ku, po­ku­ša­va­ju da is­ce­ni­ra­ju sa­mo­u­bi­stvo.
Ta­ko mo­gu da iz­gle­da­ju po­sled­nji sa­ti ži­vo­ta pje­sni­ka, iako će mno­gi re­ći da su ovo sa­mo na­ga­đa­nja. Ali, slo­ži­će­mo se, mno­go pi­ta­nja je osta­lo otvo­re­no na­kon za­tva­ra­nja slu­ča­ja. Od­su­stvo opro­štaj­nog pi­sma u ho­tel­skoj so­bi i ne­si­gur­nost, da je za­i­sta pi­sa­no Je­se­nji­no­vom ru­kom i nje­go­vom kr­vlju, pro­ti­vr­je­či jed­no dru­gom.(Na­sta­vi­će se)