PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Na­ve­šće­mo naj­vje­ro­vat­ni­je raz­lo­ge ko­ji su vla­di­ku Va­si­li­ja opre­di­je­li­le da Ostrog od­re­di za sje­di­šte svo­je epar­hi­je, a to je slo­bo­dar­ski duh Bje­lo­pa­vli­ća i nji­ho­vo ne­mi­re­nja sa ne­slo­bo­dom i za­vjet ko­ji su mu da­li, da će ga ma­te­ri­jal­no po­ma­ga­ti i fi­zič­ki šti­ti­ti. Bje­lo­pa­vli­ći su još kra­jem 16. vi­je­ka pre­sta­li da da­ju ha­rač Tur­ci­ma i di­za­li ustan­ke pro­tiv njih. Za­to je Por­ta 1612. go­di­ne pod ko­man­dom Meh­med-pa­še po­sla­la ve­li­ku voj­sku na Bje­lo­pa­vli­će. U iz­ne­dad­nom i mu­nje­vi­tom na­pa­du Tur­ci su uspje­li da po­pa­le ve­li­ki broj ku­ća i za­ro­be oko 800 Bje­lo­pa­vli­ća, uglav­nom sta­rih, že­na i dje­ce. Me­đu­tim, to ni­je po­ko­le­ba­lo vi­še­stru­ko ma­lo­broj­ni­je Bje­lo­pa­vli­će, već oni uspi­je­va­ju da se kon­so­li­du­ju i za­da­ju Tur­ci­ma osjet­ne gu­bit­ke od 300 nji­ho­vih mr­tvih gla­va i za­pli­je­ne im ko­nje i ko­mo­ru. Por­ta lju­ta zbog svo­jih gu­bi­ta­ka i dr­sko­šću Bje­lo­pa­vli­ća da se su­pro­sta­vi nji­ho­voj moć­noj si­li, na njih na­red­ne 1613. go­di­ne ša­lje još broj­ni­ju voj­sku, ovog pu­ta pod ko­man­dom Ar­slan-pa­še i još sa se­dam pa­ša, a sve sa ci­ljem da sa­tru bun­tov­ne Bje­lo­pa­vli­će. Tur­ci sa ne­u­po­re­di­vo broj­ni­jom voj­skom su na­pa­li na Bje­lo­pa­vli­će. Oni im se su­prot­sta­vi­še u Ko­so­vom Lu­gu ko­ri­ste­ći gu­stu šu­mu, ko­ja je obi­lo­va­la tim pod­ruč­jem. Po­red to­ga, smi­sli­li su i trik ka­ko će iza­zva­ti za­bu­nu u tur­skoj voj­sci. Na­i­me, Bje­lo­pa­vli­ći su bi­li na­lo­ži­li či­ta­vim pro­sto­rom pla­ni­ne Ga­rač ve­li­ki broj og­nje­va i pro­su­li gla­so­ve da im po­moć do­la­zi od Pri­mor­ja. Tur­ci su, ima­li na­mje­ru da iz­ne­na­de Bje­lo­pa­vli­će u osvit zo­re, pa su, pri­mi­ču­ći se Bje­lo­pa­vli­ći­ma, vi­dje­li stra­šan pri­zor i bi­li uvje­re­ni da „bun­tov­ni­ci­ma” do­la­zi ve­li­ka po­moć. Taj pri­zor i do­ček Bje­lo­pa­vli­ća u Ko­so­vom Lu­gu, ko­ri­ste­ći pri­rod­ne za­klo­ne gu­ste šu­me, uspje­li su da iz­ne­na­de broj­ni­je i bo­lje na­o­ru­ža­ne Tur­ke i da im za­da­ju te­žak uda­rac, pri če­mu je nji­ho­va voj­ska po­če­la da se po­vla­či u ne­re­du. Bje­lo­pa­vli­ći su u kon­tra­na­pa­du uspje­li da po­si­je­ku na de­se­ti­ne nji­ho­vih voj­ni­ka i ot­mu im ko­nje i ko­mo­ru.
Vi­jest o us­pje­si­ma Bje­lo­pa­vli­ća, kao ma­le­nog srp­skog ple­me­na, pro­tiv moć­ne tur­ske im­pe­ri­je pro­ču­la se na da­le­ko i iza­zva­la di­vlje­nje. Tra­gom tih in­for­ma­ci­ja Mle­tač­ka Re­pu­bli­ka ša­lje svo­ga iza­sla­ni­ka Ma­ri­ja­na Bo­li­cu iz Ko­to­ra, da se u to lič­no uvje­ri i pod­ne­se im iz­vje­štaj. On je tim po­vo­dom bo­ra­vio u Bje­lo­pa­vli­ći­ma i uvje­rio se u isti­ni­tost na­ve­de­nih in­for­ma­ci­ja, što je u iz­vje­šta­ju i po­tvr­dio mle­tač­kom se­na­tu. Bo­li­ca je iz­nio mi­šlje­nje ko­ji su to fak­to­ri da Bje­lo­pa­vli­ći po­sti­žu ta­ko za­di­vlju­ju­će uspje­he, pa kon­sta­tu­je da im je „glav­na sna­ga u jed­no­duš­ju, jer su za od­ri­ca­nje dan­ka ca­ru i da­va­nje do­ho­da­ka spa­hi­ja­ma da­li vje­ru drug dru­gu pod za­kle­tvom, da ne iz­da je­dan dru­go­ga”. Is­ti­ču­ći ka­rak­te­ro­lo­gi­ju Bje­lo­pa­vli­ća, po­red osta­log, na­vo­di da je „na­rod ta­ko hra­bar, od­va­žan i bi­star i ta­kav je po­re­dak u bor­bi da čo­vjek mo­ra da se di­vi”. I u kan­dij­skom ra­tu 1645. go­di­ne Bje­lo­pa­vli­ći su za­pa­že­no i ak­tiv­no uče­stvo­va­li pro­tiv Tu­ra­ka, a na stra­ni Mle­ta­ka. Za ve­li­ke za­slu­ge Mle­ča­ni su nji­ho­vim gla­va­ri­ma An­dri­ji Đu­ro­vu i Pe­ju Đu­ro­vi­ću do­di­je­li­li pla­tu.
Tur­ci su zna­li što je za Bje­lo­pa­vli­će i osta­le Sr­be zna­čio Ostrog kao stra­te­gij­sko mje­sto, a na­ro­či­to kult Sv. Va­si­li­ja, pa su na sve na­či­ne gle­da­li da oskr­na­ve tu sve­ti­nju i po­ni­ze ih. Za­bi­lje­žen je do­ga­đaj, ko­ji je opje­va­la i ju­nač­ka na­rod­na pje­sma, ko­ji se de­sio u ma­na­sti­ru Ostro­gu po­čet­kom 18. vi­je­ka. Na­i­me, ska­dar­ski Tur­ci su se do­go­vo­ri­li da taj­no po­đu za Bje­lo­pa­vli­će i opljač­ka­ju ma­na­stir i oskr­na­ve ga. Oni su pri­tom po­sje­ti­li spu­škog ka­pe­ta­na Se­li­man-agu i iz­ni­je­li mu svo­je na­mje­re i za­tra­ži­li po­moć. On im je dao po­moć, zna­ju­ći da će ostva­re­njem tog pla­na po­ni­zi­ti i umi­ri­ti Bje­lo­pa­vli­će. Oni su sa­mo­u­vje­re­no ušli u ovaj po­hod, ta­ko da ni­je­su tra­ži­li broj­ni­je sna­ge. To su ura­di­li sa na­mje­rom da do­ka­žu da je njih dva­de­set Tu­ra­ka do­volj­no da ostva­ri svoj cilj i ka­ko bi ti­me što vi­še po­ni­zi­li Bje­lo­pa­vli­će. Oni su u Spu­žu osta­vi­li ko­nje, jer su zna­li da će even­tu­al­no je­di­no ta­ko mo­ći da se u taj­no­sti do­ko­pa­ju ma­na­sti­ra, a u su­prot­nom bi­li bi pri­mi­je­će­ni i po­bi­je­ni. Ta­ko su neo­pa­že­no ušli u ma­na­stir i tu na­šli Sa­vu ka­lu­đe­ra. Za­do­volj­ni uči­nje­nim i u svo­joj obi­je­sti za­tra­ži­li su od nje­ga da im obez­bi­je­di dva­de­set ko­nja, jer su se umo­ri­li idu­ći pje­ške, a sa pli­je­nom ko­ji su na­mje­ra­va­li opljač­ka­ti ne bi se mo­gli vra­ti­ti pje­ške, kao i to da im do­ne­se dva­de­set dže­fer­da­ra, jer im je to bi­lo po­treb­no kao rat­ni tro­fej, da bi se mo­gli još vi­še hva­li­ti ka­da se vra­te ku­ći. Po­tom su zah­ti­je­va­li da im obez­bi­je­di dva­de­set to­ka i dva­de­set oka bla­ga. Ka­da im to sve obez­bi­je­di, ka­lu­đer Sa­va je bio du­žan da im do­ve­de i dva­de­set dje­vo­ja­ka od naj­bo­ljih brat­sta­va, od ko­jih i kćer­ku ču­ve­no­ga ju­na­ka Pe­tra Bo­ško­vi­ća. Ka­lu­đer je is­ko­ri­stio pri­li­ku da o to­me, što Tur­ci od nje­ga zah­ti­je­va­ju, iz­vi­je­sti ma­na­stir­skog đa­ka Isa­i­ju i hit­no ga je po­slao da oba­vi­je­sti Pe­tra Bo­ško­vi­ća u s. Sla­ti­nu, gdje je ta­da brat­stvo Bo­ško­vi­ća ži­vje­lo pri­je ne­go se pre­se­li­lo na Or­ju Lu­ku. Ha­ram­ba­ša Pe­tar Bo­ško­vić, ko­ji je do­sta ja­da či­nio Tur­ci­ma, sa­ku­pi svo­ju rat­nu dru­ži­nu i od­mah po­đe za Ostrog. Tu su po­bi­li svih dva­de­set tur­skih zu­lum­ća­ra, oslo­bo­di­li ma­na­stir i sa­ču­va­li obraz Bje­lo­pa­vli­ća, a Tur­ci­ma da­li do zna­nja da će i svi dru­gi ta­ko pro­ći, ko­ji bu­du po­ku­ša­li ta­kve ili slič­ne ak­ci­je.
(Na­sta­vi­će se)