Pi­še: Ve­se­lin LA­ZA­RE­VIĆ


Ta­ko­đe, i slu­žbe­ni za­pi­snik sa sje­ća­nji­ma oče­vi­da­ca, ali i čud­no po­na­ša­nje uprav­ni­ka Na­za­ro­va su sum­nji­va, kao i je­di­no pri­hva­će­na ver­zi­ja da je to bi­lo sa­mo­u­bi­stvo.
Kao što vi­dio, u Je­se­nji­no­vom stva­ra­la­štvu, po­ro­di­ci, i svu­da, bi­lo mu je do­bro. Za­što bi se on­da obje­sio? Ni­je bi­lo ni­ka­kvog raz­lo­ga.
Pri­rod­no, zbu­nju­je i to da svi ko­ji su ima­li di­rekt­no uče­šće u ovom slu­ča­ju su ubr­zo po­gi­nu­li, no­se­ći sa so­bom taj­nu o smr­ti Ser­ge­ja Je­se­nji­na. Go­di­ne 1932, po­na­vlja­ju­ći Je­se­nji­no­vu sud­bi­nu, pro­na­đen je obje­šen no­vi­nar Ge­or­gi Us­ti­nov.
Us­ti­nov ne­ma zbog če­ga da la­že. Pri­ja­te­lji su ga pi­ta­li: „Re­ci nam šta se do­go­di­lo u ho­te­lu „An­gle­ter“? A on se sju­tra­dan obje­sio, dan pri­je ne­go što je tre­bao da ob­ja­sni svo­jim pri­ja­te­lji­ma šta se stvar­no de­si­lo sa Je­se­nji­nom.
Obje­sio se, ili su ga obje­si­li?
Nje­go­vu na­vod­nu že­nu, Us­ti­no­vu Ru­bin­štajn, stri­je­lja­li su 1937. go­di­ne. Zbog tro­ci­stič­ko-te­ro­ri­stič­ke ak­tiv­no­sti, zbog istog stri­je­ljan je i Volf Er­lih. Uprav­ni­ka Na­za­ro­va pr­vo su una­pri­je­di­li, a po­sle tri mje­se­ca iz­ba­ci­li s po­sla, iz par­ti­je i po­sla­li u lo­gor.
Čak i mla­dog mi­li­ci­o­na­ra Gor­bo­va, so­vjet­ske vla­sti su uhap­si­le 1929. go­di­ne. Po­tom mu se gu­bi sva­ki trag.
Ne­ko mo­že re­ći: ta­da je bi­lo ta­kvo vri­je­me, gdje je sva­ka dru­ga oso­ba bi­la uhap­še­na, a sva­ka tre­ća stri­je­lja­na. Pa za­što žr­tva re­ži­ma ne bi mo­gao bi­ti i sam Je­se­njin?
Vla­di­slav Ho­do­si­je­vič, po­zna­ti pje­snik, i sa­vre­me­nik Ser­ge­ja Je­se­nji­na, na­pi­sao je mno­go go­di­na ka­sni­je: „Sva­ko ko bi re­kao, de­se­ti­nu to­ga što je Je­se­njin go­vo­rio, od­mah bi bio stri­je­ljan.“
Či­ta­mo „Ze­mlju ni­tko­va“. Je­dan od ju­na­ka ove dra­ma­tič­ne po­e­me, ko­ji se po­ja­vlju­je u pr­voj sce­ni je, po ka­rak­te­ri­stič­nom ime­nu Če­ki­sta, pro­to­tip je upra­vo La­va Troc­kog.
Mo­žda je do Troc­kog do­šla i iz­ja­va, ko­ju je iz­go­vo­rio Je­se­njin u ino­stran­stvu: „Ne­ću se vra­ti­ti u Ru­si­ju dok njom vla­da Troc­ki-Bron­štajn. On ne bi tre­ba­lo da vla­da.“
Je­se­njin je od­bio da sa­ra­đu­je sa Troc­kim 1923. go­di­ne, ak­tiv­no se pri­bli­žu­ju­ći Ki­ro­vu. Oči­gled­no, Je­se­njin je bio ne­pri­ja­telj re­vo­lu­ci­je i ne­po­tre­ban kao pje­snik i čo­vjek.
Mo­žda Troc­ki i ni­je lič­no na­re­dio li­kvi­da­ci­ju Je­se­nji­na, ali to što je on znao o stvar­nim okol­no­sti­ma smr­ti pje­sni­ka u to­me ima ne­ke po­tvr­de. To je ne­kro­log ko­ji je Troc­ki na­pi­sao o smr­ti Ser­ge­ja Je­se­nji­na. Iz član­ka Troc­kog, ob­ja­vlje­nog u li­stu „Prav­da“, 19. ja­nu­a­ra 1926. go­di­ne: „Vi­še ne mo­gu re­ći da je 27. de­cem­bra po­bi­je­đen ži­vo­tom pje­snik, bez pre­ko­ra. Tek sa­da, po­sle 27. de­cem­bra mo­že­mo mi svi, ko­ji ma­lo po­zna­je­mo i sa­svim ne po­zna­je­mo pje­sni­ka, da ga skroz pro­ci­je­ni­mo.“
Troc­ki sma­tra da je to dan smr­ti Je­se­nji­na, ma­da su sve no­vi­ne i svi zva­nič­ni za­ključ­ci tvr­di­li da je umro u pet ča­so­va uju­tru, 28. de­cem­bra. Da li je ovo slu­čaj­na gre­ška ili ni­je­su slu­čaj­no po­zva­lu uprav­ni­ka Na­za­ro­va u ve­če 27. i to hit­no?
Da vi­di­mo i tok.
Da je is­tra­ga vo­đe­na pra­vil­no i pro­fe­si­o­nal­no, i slu­čaj po­sma­tran objek­tiv­no, po mi­šlje­nju za­stup­ni­ka ver­zi­je o ubi­stvu Ser­ge­ja Je­se­nji­na, na mje­stu op­tu­že­nih naj­vje­ro­vat­ni­je bi bi­li Er­lih, Us­ti­no­vi, Na­za­rov i Gor­bov.
I oni bi mo­gli bi­ti, ako ne po­či­ni­o­ci, on­da sa­u­če­sni­ci, ali, u kraj­njem, svje­do­ci ubi­stva.
Što se ti­če na­ru­či­o­ca ovog zlo­či­na, on mo­že bi­ti tu­žen sa­mo su­do isto­ri­je. Ti su lju­di bi­li na su­vi­še vi­so­kim po­lo­ža­ji­ma, i igra­li su su­vi­še ve­li­ku igru.
Re­ci­mo još i ovo. Dva mje­se­ca od smr­ti Ser­ge­ja Je­se­nji­na, 25. fe­bru­a­ra 1926. go­di­ne, Mak­sim Gor­ki je pi­sao Va­len­ti­nu Ho­da­se­vi­ču ka­ko na­mje­ra­va da od­mah po za­vr­šet­ku ro­ma­na „Ži­vot Kli­ma Sam­gi­na“ na­pi­še isto­ri­ju o pje­sni­ku i nje­go­vom stra­da­nju. Gor­ki je mo­lio Ho­da­se­vi­ča da mu po­ša­lje sti­ho­ve Je­se­nji­na ko­ji su po­sve­će­ni Isi­do­ri Dun­kan, a u sle­de­ćem pi­smu, kroz dvi­je ne­dje­lje, za­in­te­re­so­vao se za iz­da­nje Je­se­nji­no­vih sti­ho­va u SSSR.
Gor­ki je i 6. mar­ta, iz So­ren­ta, pi­sao Ho­da­se­vi­ču: „Sku­pljam sve što se pi­še o Je­se­nji­nu. Ja imam ne­što ma­te­ri­ja­la o Je­se­nji­nu; ali i o oni­ma ko­ji su mu srod­ni. Htio bih da pri­ka­žem nje­gov tra­gi­čan ži­vot ru­skog pje­sni­ka.
Po ri­je­či­ma Ilje Gru­zde­va, sko­ro po­la go­di­ne Gor­ki je bio pre­o­ku­pi­ran isto­ri­jom o smr­ti pje­sni­ka, a ka­sni­je je sve vi­še na­pu­štao svo­ju za­mi­sao, da bi je na kra­ju sa­svim na­pu­stio.
Zbog če­ga, pro­ci­je­ni­te sa­mi...
(Kraj)