PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Kao što je na­ve­de­no, spor iz­me­đu Bje­lo­pa­vli­ća i Pje­ši­va­ca je na­stao zbog pri­sva­ja­nja po­je­di­na­ca iz Pje­ši­va­ca di­je­la imo­vi­ne Bje­lo­pa­vli­ća i di­je­la cr­kve­nog ima­nja. Igu­man Mak­sim Bo­ško­vić je uspio da spri­je­či kr­vo­pro­li­će iz­me­đu Bje­lo­pa­vli­ća, ko­ji su šti­ti­li svo­ju te­ri­to­ri­ju i imo­vi­nu ma­na­sti­ra Ostro­ga i Pje­ši­va­ca, od ko­jih su je ne­ki po­je­din­ci uzur­pi­ra­li: „Pak se za­pla­ka igu­man Mak­sim – Je­vo đe mi pri­ti­sko­še Po­vi­ja­ni ze­mlju ko­ju smo ku­pi­li od Da­mja­no­vi­ća, ko­ji su sto­ja­li na Ko­sje­ra­dić”. Kad to ču­še Be­lo­pa­vli­ći, izi­do­še svi na Ku­lu, pod Ostrog, a od­o­nut Pje­šiv­ci svi na Vi­no­gra­din­ski Bri­jeg, po­red Ba­ši­ne Vo­de. I tu se uči­nje bu­na i meg­da­ni: Mir­ko La­kor­dić s La­ća i An­dri­ja Lak­čev sa Stu­bi­ce, Be­šo Pe­trov i Stoč­ko Če­jov, An­dri­ja Pre­ka (Pre­kin) i Jan­ko Bo­ško­vić. Pak sko­či igu­man Mak­sim s ka­lu­đe­ri­ma i pop Lu­ka Mi­ju­ško­vić i pop Kom­nen Ive­lić, te zlo utar­no­še i za sva­što se po­go­di­še. Za­kle se Lu­ka na tri gla­ve. I re­če mu Vu­ko­ta Vu­jov sa Rso­je­vi­ća – „Ako se kri­vo za­kleo, na te­be pa­li svi ovi ami­ni ovo­ga na­ro­da”. Lu­ka re­če – „Ka­ko pra­vo ta­ko mi po­mo­ga Bog, me­ne i mo­me ro­du”. Ta­da se Bje­lo­pa­vli­ći i Pje­šiv­ci iz­mi­re i po­sta­ve za­jed­nič­ki gra­ni­cu iz­me­đu ova dva ple­me­na.
O to­me i ka­ko su se Bje­lo­pa­vli­ći i Pje­šiv­ci do­go­vo­ri­li u za­pi­su iz „Op­šteg li­sta” ma­na­sti­ra Ostrog pi­še: „Pa is­ko­pa­še je­čam na Ka­tu­ni­šte, što be­še usi­ja Si­mon na ze­mlju car­kov­nu. I re­ko­še tu Si­mo­nu: Pro­đi se ba­šti­ne ko­ja tvo­ja nig­da bi­la ni­je”. On re­če –„Ja bih da (o) do­ho­dak”. – „Ema ne be­še pi­ta kad be­še si­ja je­čam”. Sto­ga mu ga is­ko­pa­še, pa se ze­mlja po­mi­ri i gra­ni­ce se po­sta­vi­še: s Ku­le Ro­žač­ke na ku­lu Mi­la­to­vi­ća, pak med­ni­ke na­vi­še (po­sta­vi­še) na kraj Je­lo­vo­ga bri­je­ga, pak na varh Pre­bje­nog Po­to­ka, pak na varh gre­de po­red vo­de od is­to­ka, pa na­vi­še u dno Plo­ča, pak na vrh Ka­pe Ostro­ške. To ta­ko osta uvi­jek, i na­vek. I re­ko­še Be­lo­pa­vli­ći i Pe­šiv­ci – „Ko ga ne slu­ša, sre­će ne­ma pred Bo­gom i od­go­vor­nik bio svoj ze­mlji”. I za uve­re­ni­je met­nu­še pe­čat sve­to­ga Va­si­li­ja hra­ma. I tu bi­še se­do­ci igu­man Mak­sim Bo­ško­vić i svi ka­lu­đe­ri Ostro­ški, pop Lu­ka Mi­ju­ško­vić, pop Kom­nen Ive­lić, Stoč­ko Če­jov, Be­šo Pan­tov, An­dri­ja Pre­ka (Pre­kin) Ilić, Si­mon Kon­tić, Mir­ko Po­li­kor­dić, An­dri­ja Lak­če­vić, Ob­rad Pe­jov iz Vu­či­ce, Jan­ko Mi­ju­ško­vić i svi Be­lo­pa­vli­ći i Pe­šiv­ci. I ta­ko osta­vi­še po­sled­nji­ji­ma da ži­ve.
Ja igu­man Mak­sim Bo­ško­vić pi­sah i pe­ča­to tvr­dih op­šte je­di­no­kup­no i na­rod­no, ru­ko­ju”.
Kao i nje­gov pret­hod­nik Ste­fan, i igu­man Mak­sim se po­mi­nje u svoj­stvu star­je­ši­ne ma­na­sti­ra Ostrog u ve­li­kom bro­ju za­pi­sa „Op­šteg li­sta”, u ko­je­mu je za­pi­san ve­ći broj slu­ča­je­va ku­po­vi­ne imo­vi­ne za ma­na­stir Ostrog, kao i pri­lo­že­nih ima­nja. Ta­ko je za­hva­lju­ju­ći na­ve­de­nim igu­ma­ni­ma ma­na­stir Ostrog po­sje­do­vao zna­čaj­nu imo­vi­nu. Je­ro­mo­nah Mak­sim, igu­man ma­na­sti­ra Ostrog se upo­ko­jio 1769. go­di­ne, što po­tvr­đu­je tekst u „Op­štem li­stu”: „1769. Zna­no bu­di kog­da se pre­sta­vi je­ro­mo­nah Mak­sim, igu­man Ostro­ški. Bu­di nje­mu vječ­na­ja pa­mjat, Amin”.
U vri­je­me star­je­šin­stva ma­na­sti­ra Ostro­ga je­ro­mo­na­ha Mak­si­ma Bje­lo­pa­vli­ći su bi­li na­pad­nu­ti od broj­nih tur­skih sna­ga iz Pod­go­ri­ce. Te­ška bor­ba vo­đe­na je u Ko­so­vom Lu­gu gdje su Bje­lo­pa­vli­ći, iz­u­zet­nim po­žr­tvo­va­njem, uspje­li da po­ra­ze tur­ske sna­ge.
Za star­je­ši­nu ma­na­sti­ra Ostro­ga od­re­đen je 1768. go­di­ne, ro­đak igu­ma­na Mak­si­ma, Jo­sif Bo­ško­vić sa Or­je Lu­ke. Da je je­ro­mo­nah Jo­sif već bio igu­man Ostro­ški te go­di­ne, svje­do­čan­stvo je to što je po­sli­je ju­nač­ke od­bra­ne ma­na­sti­ra Ostrog od Tu­ra­ka bio se u nje­mu za­tvo­rio, pa je mo­rao na kra­ju da se pre­da ka­ko oni ne bi oskr­na­vi­li ma­na­stir. U toj „Ve­ljoj voj­ni” mno­gi Bje­lo­pa­vli­ći su stra­da­li. Igu­ma­na Jo­si­fa Tur­ci su od­ve­li za Nik­šić. Bje­lo­pa­vli­ći su gle­da­li na sve na­či­ne da oslo­bo­de ple­me­ni­ka i igu­ma­na svo­je sve­ti­nje. Tur­ci su za nje­go­vo oslo­bo­đe­nje tra­ži­li ve­li­ki ot­kup. Bje­lo­pa­vli­ći su uspje­li da sku­pe sred­stva za ot­kup i ta­ko se igu­man Jo­sif Bo­ško­vić, po­sli­je ne­pu­ne dvi­je go­di­ne za­to­če­ni­štva, vra­tio u ma­na­stir Ostrog.
Bla­go­slo­vom igu­ma­na Jo­si­fa, a pri­lo­gom mo­na­ha Mi­ha­i­la iz ma­na­sti­ra Ostrog, za po­men se­be i svo­jih ro­di­te­lja, po­dig­nu­ta je 1774. go­di­ne pri­pra­ta pri Va­ve­den­skoj cr­kvi u Gor­njem ma­na­sti­ru, što po­tvr­đu­je nat­pis vi­še vra­ta od pri­pra­te: „S bla­go­slo­ve­ni­jem go­spo­di­na oca igu­me­na kir Jo­si­fa Bo­ško­vi­ća, iz­vo­li po­no­vi­ti vo sej obi­te­lji dve­ri i krst i apo­sto­le i pri­pra­tu, vsem vje­ro­ju pri­ho­de­štem, bla­go­da­ti­ju Bo­ži­je­ju, ču­de­sna is­ce­le­ni­ja po­da­va­ju­šče, az rab gre­šni sta­rec mo­nah Mi­ha­i­lo, ota­če­stvom Va­so­je­vić, slu­ži­telj hra­ma se­go, va več­ni po­men se­be i ro­di­te­ljeh svo­jih, Pe­tru i Ste­pa­ni­ji, Bog da ih pro­sti. Ustro­ji se le­ta Go­spod­njeg 1774, ju­li­ja 8”.
(Na­sta­vi­će se)