pROF. DR mIROLjUB jEVTIĆ


Ku­ran ja­sno ka­že: „Pro­pi­su­je vam se bor­ba, ma­da vam ni­je po vo­lji! – Ne vo­li­te ne­što, a ono mo­že bi­ti do­bro za vas; ne­što vo­li­te, a ono is­pad­ne zlo po vas. – Alah zna, a vi ne zna­te.” Iz ovog aje­ta vi­di­mo za­što se ne­ki mu­sli­ma­ni lju­te na Nje­go­ša i na­pa­da­ju ga da je ru­žno go­vo­rio o isla­mu. To je sto­ga što ri­ječ ku­ga ko­ja se pri­mi­je­ni na ne­ko­ga ne mo­že od nje­go­ve stra­ne bi­ti do­bro shva­će­na. Jer ku­ga je smrt, bo­lest. Isto kao što je i rat po­ja­va ko­ja do­no­si smrt. Da­kle gle­da­ju­ći ra­ci­o­nal­no za sva­kog čo­ve­ka po­ziv da se iz jed­ne da­le­ke ze­mlje, u ovom slu­ča­ju osman­ske, ko­ja sa Cr­nom Go­rom ni­je ima­la ni­ka­kve do­dir­ne tač­ke ni­ti spo­ro­ve kre­ne u osva­ja­nje Cr­ne Go­re, ra­ci­o­nal­no ne mo­že bi­ti po­zi­tiv­no pro­tu­ma­če­no ni od sa­mih mu­sli­ma­na – Osman­li­ja a ka­mo­li od cr­no­gor­skih Sr­ba. Je­di­ni od­go­vor či­me su mu­sli­ma­ni bi­li mo­ti­vi­sa­ni da na­pad­nu Cr­nu Go­ru na­la­ze se u pret­hod­nom aje­tu jer svi mu­sli­ma­ni zna­ju da: „Ka­da Alah i Po­sla­nik Nje­gov ne­što od­re­de, on­da ni vjer­nik ni vjer­ni­ca ne­ma­ju pra­vo do po svom na­ho­đe­nju po­stu­pe. A ko Ala­ha i Nje­go­va Po­sla­ni­ka ne po­slu­ša, taj je si­gur­no skre­nuo sa pra­vog pu­ta.”
Sve­ta knji­ga isla­ma ve­li: „Ne­vjer­ni­ci su oni ko­ji go­vo­re: Bog je – Me­sih sin Mar­je­min...” ili „Ne­vjer­ni­ci su oni ko­ji go­vo­re: Alah je je­dan od tro­ji­ce! A sa­mo je je­dan Bog.” Ka­ko vi­di­mo, zbog uče­nja o Sve­tom troj­stvu hri­šća­ni se la­ko mo­gu pro­gla­si­ti ne­vjer­ni­ci­ma i on­da im sli­je­di fi­zič­ko is­tre­blje­nje. Prak­tič­no je na osno­vu ovih aje­ta vr­še­na eks­ter­mi­na­ci­ja ne­mu­sli­ma­na na pod­ruč­ji­ma ko­je je osvo­ji­la osman­ska dr­ža­va. Ta­ko je sul­ta­nat Rum, da­kle Rim­ski sul­ta­nat, oslo­bo­đen od Ri­mlja­na, u stva­ri pra­vo­slav­nih Gr­ka. Ta­ko su is­tre­blji­va­ni Jer­me­ni, npr. 1897. i 1915. go­di­ne. Islam, od­no­sno pred­stav­ni­ci islam­ske vla­sti na pod­ruč­ju da­na­šnje Cr­ne Go­re, ko­ja u Nje­go­še­vo vri­je­me ni­je bi­la ob­u­hva­će­na tim poj­mom, da­kle islam­sko-osman­ske vla­sti iz Ska­dra, Pod­go­ri­ce, Nik­ši­ća, Ko­la­ši­na itd. pri­je­ti­le su da za­tru Cr­nu Go­ru i da u njoj za­bra­ne zvo­nja­vu cr­kve­nih zvo­na. Cr­na Go­ra je da­kle bi­la ugro­že­na za­to što je pra­vo­slav­na, a ne za­to što je srp­ska. I to Nje­goš sa­vr­še­no zna i ka­že u pi­smu Meh­med Re­šid pa­ši: „Jošt kad je car­stvo srp­sko na po­lju Ko­so­vu pa­lo i ne­volj­no pod igo tur­sko do­šlo, od ono­ga do­ba do da­nas Cr­na Go­ra ne­pre­sje­če­no je ka­ko svo­ju ne­za­vi­si­most ta­ko i svo­ju vje­ru sa­ču­va­la i krv svo­ju pro­li­je­va­la sa­mo ra­di slo­bo­de i ne­za­vi­si­mo­sti i svo­je vje­re, ni­ti se ikad iko­mu ho­će­la po­ko­ri­ti, zna­ju­ći ona do­bro po­či­to­va­ti šta je to slo­bo­da i pred­vi­đa­ju­ći ka­kva bi to ne­vo­lja bi­la tu­đi­ma ro­bo­vi­ma bi­ti.” Nje­goš po­ka­zu­je ono što je kao di­je­te na­u­čio, da je na po­lju Ko­so­vu pra­vo­slav­na srp­ska dr­ža­va, nje­go­va dr­ža­va, pa­la pod „tur­sku” vlast i da se Cr­na Go­ra od ta­da bo­ri da sa­ču­va svo­ju ne­za­vi­snost da bi sa­ču­va­la srp­stvo i pra­vo­sla­vlje. Za­to što su srp­stvo i pra­vo­sla­vlje ta­ko sli­ve­ni da jed­no bez dru­gog ne po­sto­je. I da­lje Nje­goš na­sta­vlja: „Cr­no­gor­ci, ko­ji su vi­še od 400 go­di­nah svag­da mu­že­stve­no ne­pri­ja­te­lje od se­be od­bi­ja­li, a sa­mo da slo­bo­du i ne­za­vi­si­most u ovi­jem bez­plod­ni­jem i pu­sti­jem kr­še­vi­ma sa­ču­va­ju i da slo­bod­no i po za­ko­nu svo­me žer­tvo­pri­no­še­ni­ja mo­gu so­vr­ši­va­ti i Go­spo­du Bo­gu pri­no­si­ti, ko­ji će va­zda dr­ža­ti stra­nu pra­ved­ni­jeh i nji­ma na po­mo­ći bi­ti.”
Ja­sno da ja­sni­je ne mo­že bi­ti! Nje­goš po­ka­zu­je da mu je, od mo­men­ta ka­da je po­čeo da ra­zu­mi­je­va svet oko se­be, bi­lo ja­sno da je osnov­ni cilj ko­ji nje­go­vi su­na­rod­ni­ci i jed­no­ver­ni­ci ima­ju, slo­bo­da da mo­gu da slo­bod­no is­po­lja­va­ju svo­ju pra­vo­slav­nu vje­ru i da je cilj isla­ma da ih u to­me spri­je­či. Nje­goš ni­ma­lo ne­ma sum­nje da je vje­ra ko­ju on i nje­go­vi su­na­rod­ni­ci is­po­lja­va­ju pra­ved­na i za­to se uzda u bož­ju po­moć. Od­go­va­ra­ju­ći na pri­jet­nje ko­je je Meh­med Re­šid-pa­ša upu­tio Cr­no­gor­ci­ma obe­ća­va­ju­ći da će ih sa­tr­ti i uči­ni­ti de­lom dar al isla­ma, ka­kva je Pod­go­ri­ca, ko­ja da­kle ni­je Cr­na Go­ra ko­ju Cr­no­gor­ci ta­da ne sma­tra­ju Cr­nom Go­rom, Nje­goš po­ru­ču­je: „I to Vam ja­vlja­mo da ovo ni­je pr­vi put da se Pod­go­ri­ča­ni i Cr­no­gor­ci bi­ju ne­go mo­že bi­ti sto­ti, a sve za to što Pod­go­ri­ča­ni na tvr­du Bož­ju vje­ru ne­vi­no si­je­ku Cr­no­gor­ce.” Po­ka­zu­je se ovim da Nje­goš sa­vr­še­no po­zna­je mu­sli­man­sko po­na­ša­nje i raz­log za­što pod­go­rič­ki mu­sli­ma­ni kr­še svo­je za­kle­tve. Oni to či­ne jer ne sma­tra­ju hri­šća­ne ljud­skim bi­ći­ma, rav­nim se­bi. Sto­ga se nji­ma da­ta za­kle­tva ne mo­ra ni odr­ža­ti.
Pi­sma ko­ja ci­ti­ra­mo ja­sno po­ka­zu­ju šta su naj­vi­ši funk­ci­o­ne­ri islam­sko-osman­ske dr­ža­ve po­ru­či­va­li Nje­go­šu i ka­kvu su mu bu­duć­nost pred­vi­đa­li. Od­go­va­ra­ju­ći Meh­med-Re­šid pa­ši Nje­goš ve­li: „Što li nam pak sa­da pri­je­ti­te da će­te na nas sil­nu voj­sku po­sla­ti i nas sve is­tri­je­bi­ti, to je sa­mo u ru­ci sve­mo­gu­ćeg Bo­ga, ko­ji upra­vlja sud­bom čo­vje­či­jom i, ko­li­ko se god Vi uz­da­te na svo­ju si­lu, to­li­ko se mi uzda­mo na bo­ži­ju, ko­ja nas je to­li­ko vri­je­me bra­ni­la da nas ne­će ni sad osta­vi­ti.“ Iz sve­ga re­če­nog vi­di­mo da vi­so­ki funk­ci­o­ner pred­vod­ni­ka či­ta­vog islam­skog svi­je­ta ha­li­fa i sul­ta­na Mah­mu­da Dru­gog (1808-1839)3 Meh­med-Re­šid pa­ša pri­je­ti da će is­tri­je­bi­ti sve cr­no­gor­ske Sr­be. Pri­je­ti to u ime isla­ma a nje­go­vu pret­hod­ni­cu či­ne pod­go­rič­ki, spu­ški, ko­la­šin­ski, nik­šić­ki mu­sli­ma­ni. Sr­bi ko­ji pri­hva­ta­ju da uni­šte svo­ju ro­đe­nu bra­ću sa­mo za­to što že­le da oču­va­ju pra­vo­sla­vlje. Pa ka­kav on­da stav tre­ba da ima bi­lo ko, pre­ma ta­kvoj ver­zi­ji, bi­lo ko­je ve­re, ko­ja pri­je­ti da ga uni­šti? Da joj pje­va hva­lo­spe­ve i da uži­va kao hip­no­ti­sa­na ža­ba dok je zmi­ja gu­ta?
(Na­sta­vi­će se)