PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Za­lju­blju­je se opet. Na Ni­kolj­dan 1904. go­di­ne od­la­zi u ru­sku cr­kvu da pri­pa­li svi­je­ću svo­jim ro­di­te­lji­ma. Po­tom se vra­tio u stan gdje je po­pra­vljao pr­vi dio „Ja­dran­skih so­ne­ta”, a uve­če je iza­šao s dvo­ji­com pri­ja­te­lja. Ko­ji dan ra­ni­je upo­znao je go­spo­đi­cu Si­zi­jem­sku. Jed­nog od na­red­nih da­na Si­zi­jem­ska je bi­la pr­vi put kod Du­či­ća, na­rav­no, po pod­ne, po­sli­je ško­le – njen dra­gi joj je pri­pre­mio čaj, ko­la­če, bom­bo­ne. Bio je to, ka­ko je go­vo­rio: „Pra­znik mo­je lju­ba­vi... Ona me je lju­bi­la u če­lo; ja sam je lju­bio u usta...”
Tog pro­lje­ća nji­ho­va lju­bav će se ras­pli­nu­ti: već kra­jem mar­ta 1905. Si­zi­jem­ska će mu vra­ti­ti po­klo­ne: zlat­ni ja­stuk, svi­le­nu ma­ra­mu s nje­go­vim ime­nom, pi­sma i fo­to­gra­fi­je. On u dnev­nik za­pi­su­je su­ro­vu isti­nu: „...Ona me ni­je vo­lje­la. Ona ni­kog ne vo­li. Kao sve ko­ke­te, ima ipak nje­žno­sti za one ko­ji je vo­le...” A Si­zi­jem­ska vo­li iz­vje­snog Ro­den­štaj­na. Du­čić će ih vi­dje­ti za­jed­no po­čet­kom apri­la. Za­pi­sa­će: „Naš je su­sret bio be­zna­ča­jan, ni­jem, ner­vo­zan...”
Du­či­će­ve stu­di­je su se ote­gle. Do­nio je čvr­stu od­lu­ku – da ih u lje­to 1906. go­di­ne okon­ča. Naj­ka­sni­je do je­se­ni. Pri­ja­te­lji oko „Srp­skog knji­žev­nog gla­sni­ka”, a pri­je svih bra­ća Bog­dan i Pa­vle Po­po­vić i Jo­van Sker­lić, pre­ko svo­jih ve­za pro­na­la­ze mu mje­sto u Mi­ni­star­stvu ino­stra­nih dje­la. Mje­sto pi­sa­ra, za po­če­tak. Če­ka se sa­mo nje­gov do­la­zak. „Lje­to­pis” Ma­ti­ce srp­ske štam­pa niz Du­či­će­vih pje­sa­ma: „Ga­ma”, „Du­bro­vač­ki kar­ne­var”, „Du­bro­vač­ko vi­no”, „Nir­va­na”... Po­sli­je sko­ro sed­mo­go­di­šnjeg ba­vlje­nja na Za­pa­du, za­vr­ša­va stu­di­je i vra­ća se u Sr­bi­ju. Te go­di­ne se i nje­go­va li­je­pa Je­vrej­ka Si­zi­jem­ska uda­la za bo­ga­tog Že­ne­vlja­ni­na, asi­sten­ta he­mi­je na Uni­ver­zi­te­tu.
U be­o­grad­skim in­te­lek­tu­al­nim kru­go­vi­ma is­ti­če se ra­do­zna­lo­šću i kul­tu­rom, na­ro­či­to svo­jim teč­nim fran­cu­skim, ita­li­jan­skim, nje­mač­kim i ru­skim je­zi­kom. „Srp­ski knji­žev­ni gla­snik” mu je ši­rom otvo­ren. Nje­go­vu sa­rad­nju pri­hva­ta i dnev­ni list „Po­li­ti­ka”. Po­sta­je uva­že­ni sa­rad­nik. U Pe­ter­bur­gu mu štam­pa­ju pje­smu pre­ved­nu na ru­ski je­zik, a na­red­ne, 1908. go­di­ne iza­ći će mu sti­ho­vi u Mo­skvi i Pe­ter­bur­gu. Du­čić je pi­sar I kla­se Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la. U 34. go­di­ni pre­ska­če zva­nje pi­sa­ra II i III kla­se. Ti­me za­po­či­nje hod uz ste­pe­ni­ce di­plo­ma­ti­je.
Ubra­ja­ju ga me­đu naj­za­pa­že­ni­je pi­sce Be­o­gra­da. Di­ve mu se i obo­ža­va­ju ga kri­ti­ča­ri, po­put Sker­li­ća, Bog­da­na Po­po­vi­ća, Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća, a na do­brom je gla­su kod be­o­grad­skih lje­po­ti­ca. Otvo­re­na su mu vra­ta naj­vi­đe­ni­jih be­o­grad­skih ku­ća i sa­lo­na. Na sve­to­sav­skoj za­ba­vi va­jar Si­me­on Rok­san­dić i ge­o­graf Jo­van Cvi­jić upo­zna­li su Du­či­ća sa Jo­van­kom Jo­va­no­vić, su­pru­gom in­že­nje­ra Ta­na­si­ja To­do­ro­vi­ća, maj­kom tro­go­di­šnjeg Du­ša­na i jed­no­go­di­šnje Na­de. Ova iz­u­zet­no li­je­pa že­na, iako je sko­ro dva­de­set go­di­na sta­ri­ji muž ni­je is­pu­štao iz vi­da, ni­je osta­la hlad­na na udva­ra­nja mla­dog pje­sni­ka. Na­red­ne dvi­je go­di­ne buk­nu­će stra­sna lju­bav – ve­li­ka i bol­na, ka­ko se go­vo­ri­lo, a sam pje­snik je o njoj osta­vio du­bok trag u svo­me pje­sni­štvu, kao što je, na pri­mjer, pje­sma „Taj­na”. Iz ro­man­se sa go­spo­đom To­do­ro­vić Du­čić će do­bi­ti si­na Jo­vi­cu, ko­ji će za­vr­ši­ti glu­mač­ku ško­lu i sre­di­nom tri­de­se­tih go­di­na, u na­stu­pu ner­vne kri­ze, iz­vr­ši­će sa­mo­u­bi­stvo pi­što­ljem.
Po­stao je i član re­dak­ci­je „Po­lit­ke”, jer je pri­vre­me­no, zbog šted­nje, iz­gu­bio po­sao u mi­ni­star­stvu. Po­što se na­šao na uli­ci, nje­gov pri­ja­telj iz pa­ri­skih da­na Ko­sta Ku­ma­nu­di sve­srd­no ga je pre­po­ru­čio Rib­ni­ka­ru. Re­dak­ci­ja mu je po­vje­ri­la ure­đi­va­nje knji­žev­ne hro­ni­ke. Kra­jem apri­la 1908. pi­še o na­šim pi­sci­ma i na­šim či­ta­o­ci­ma. Jo­van Du­čić, pje­snik i pa­tri­o­ta, ogla­ša­va se na ci­je­loj stra­ni­ci „Po­li­ti­ke”, u je­sen 1908. go­di­ne – po­vo­dom na­ja­ve Austro­u­gar­ske da pro­gla­si anek­si­ju Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. On pi­še:
„Be­o­gra­đa­ni, do­đi­te svi na ve­li­ki na­rod­ni mi­ting, do­đi­te i ma­lo i ve­li­ko; do­đi­te i vi oče­vi i vi dje­co; kre­ni­te se i vi bo­ni iz po­ste­lje; po­ne­si­te i vi maj­ke odoj­čad na gru­di­ma; do­đi­te svi, da­nas se tra­ži ri­ječ nas svi­ju, ri­ječ ko­jom će­mo iz­ja­vi­ti da smo go­to­vi pri­je svi iz­gi­nu­ti, da smo sprem­ni pri­je od­re­ći se sa­mi se­be, svo­jih ži­vo­ta i svo­jih ima­nja, svo­je slo­bo­de pri­je no što će­mo do­zvo­li­ti da­lje pot­či­nja­va­nje na­šeg ple­me­na; pri­je ne­go što će­mo do­zvo­li­ti da nam gra­blji­vi­ca su­sjet­ka i da­lje ču­pa dio po dio me­sa sa na­še­ga ras­kr­va­vlje­nog ti­je­la...”
Ne­pre­gled­na ma­sa svi­je­ta sle­gla se 23. sep­tem­bra po pod­ne, oko tri sa­ta, is­pred Kne­že­vog spo­me­ni­ka, a na­ro­du su se obra­ti­li vi­đe­ni­ji po­li­ti­ča­ri: Lju­ba Da­vi­do­vić, Lju­ba Jo­va­no­vić i pi­sac Bra­ni­slav Nu­šić. Ured­ni­štvo „Po­li­ti­ke” istog da­na otvo­ri­lo je upis do­bro­vo­lja­ca. Me­đu pr­vi­ma upi­sa­li su se: Bra­ni­slav Nu­šić, Vla­di­slav Rib­ni­kar i Jo­van Du­čić. Do ve­če­ri upi­sa­lo se pre­ko dvi­je hi­lja­de do­bro­vo­lja­ca. Po­vo­dom iz­bi­ja­nja anek­si­o­ne kri­ze srp­ska vla­da ša­lje u Rim, kao svo­ga agen­ta, Jo­va­na Du­či­ća. (Na­sta­vi­će se)