pROF. DR mIROLjUB jEVTIĆ


Ka­da je Lov­ćen­ski taj­no­vi­dac po­sli­je smr­ti svo­ga sve­tog stri­ca mi­tro­po­li­ta Pe­tra Pr­vog pre­u­zeo upra­vlja­nje te­ri­to­ri­jom srp­ske Cr­ne Go­re, ni­je mu bi­lo te­ško da ra­zu­mi­je šta islam­sko-osman­ska vlast od nje­ga ho­će. Znao je to kroz svoj ži­vot jer se sva­ko­dnev­no su­o­ča­vao sa tom prak­som. Od­nos sa tom prak­som je naj­vi­dlji­vi­ji iz po­li­ti­ke ko­ju je Nje­goš vo­dio i o ko­joj je osta­vio vje­ro­do­stoj­ne tra­go­ve kroz svo­ju ko­re­spon­den­ci­ju sa pred­stav­ni­ci­ma islam­ske dr­ža­ve. Iz te pre­pi­ske sva­ko, ko po­zna­je islam, mo­že la­ko da za­klju­či da li je Nje­goš po­zna­vao ili ni­je še­ri­jat. Nje­goš pre­u­zi­ma Cr­nu Go­ru u uslo­vi­ma ka­da je njen po­lo­žaj da­le­ko po­volj­ni­ji ne­go što je bio u 16, 17. i 18. vi­je­ku. To je vri­je­me ka­da Cr­nu Go­ru mno­gi me­đu­na­rod­ni su­bjek­ti po­či­nju tre­ti­ra­ti kao po­se­ban i auto­no­man en­ti­tet, ma­da je ni­ko zva­nič­no ne pri­zna­je. Sve­jed­no, islam­sko-osman­ski sul­ta­nat i lo­kal­ni mu­sli­ma­ni stal­no u njoj vi­de pli­jen, ko­ji tre­ba da se pre­tvo­ri u čist dar al islam (ze­mlja isla­ma). Upra­vo zbog to­ga pe­ri­od Nje­go­še­ve vla­da­vi­ne svo­di se na oču­va­nje sa­mo­stal­no­sti te ma­le, ali hra­bre za­jed­ni­ce i te­žnje mu­sli­ma­na da se i njoj na­met­ne osman­ski su­ve­re­ni­tet. To se da ve­o­ma la­ko re­kon­stru­i­sa­ti ako se pra­ti Nje­go­še­va po­li­tič­ka dje­lat­nost, ili ako se či­ta­ju nje­go­vi li­te­rar­ni ra­do­vi. U svi­ma nji­ma je cen­tral­na tač­ka bor­ba da se mu­sli­ma­ni spri­je­če da na te­ri­to­ri­ji srp­ske Cr­ne Go­re pro­ši­re vlast ha­li­fa i da za­bra­ne zvo­nja­vu na ce­tinj­skom ma­na­sti­ru kao lu­či slo­bo­de. Pri to­me nam Nje­goš po­ka­zu­je ka­ko se mu­sli­ma­ni slu­že svim mo­gu­ćim sred­stvi­ma u ci­lju ostva­ri­va­nja te ide­je. Su­štin­ski Nje­go­še­vo vi­đe­nje isla­ma ne­ma mno­go ve­ze sa re­li­gi­jom već sa prav­nom i po­li­tič­kom prak­som ko­ja je na­sta­la na osno­vu isla­ma. Nje­goš se su­štin­ski i ni­je ba­vio islam­skom te­o­lo­gi­jom, ne­go islam­skom po­li­ti­kom i na osno­vu to­ga je for­mi­rao svo­je po­gle­de.
Nje­goš na sve mo­gu­će na­či­ne po­ru­ču­je mu­sli­ma­ni­ma da ne či­ne to što či­ne i da ne po­ku­ša­va­ju da osvo­je Cr­nu Go­ru. Mu­sli­ma­ni su ti ko­ji ne že­le da pre­sta­nu sa na­pa­di­ma, ali i ne mo­gu jer im še­ri­jat ja­sno na­la­že da se islam­ski su­ve­re­ni­tet mo­ra ostva­ri­ti ne sa­mo u srp­skoj Cr­noj Go­ri već i na sva­kom di­je­lu ze­mlji­ne ku­gle. To po­seb­no va­ži za one te­ri­to­ri­je ko­je su jed­nom bi­le pod vla­šću isla­ma. Ka­ko je re­kao Ha­san al Ba­na (1906–1949), osni­vač „Mu­sli­man­ske bra­će”, or­ga­ni­za­ci­je ko­ja je maj­ka svih islam­skih po­li­tič­kih po­kre­ta u 20. vi­je­ku: „Sva­ka ze­mlja gdje je re­če­no ne­ma Bo­ga osim Ala­ha, dio je na­še otadž­bi­ne. Ona je sve­ta i za nju se mo­ra vo­di­ti sve­ti rat”. Ta iz­re­ka je dio vje­ro­pri­stup­ne for­mu­le na osno­vu ko­je se po­sta­je mu­sli­man. Ona se na­zi­va še­ha­da ili še­ha­det. Ka­da se to iz­go­vo­ri, po­sta­je­te mu­sli­man. Ov­dje sim­bo­lič­no zna­či da u jed­noj dr­ža­vi gdje je us­po­sta­vlje­na islam­ska vlast, od­no­sno še­ri­jat­ski po­re­dak, ta vlast tre­ba da bu­de traj­na či­nje­ni­ca i da ni­ko ne smi­je ni­ka­da tu ze­mlju da li­ši islam­ske vla­sti. To se u sta­roj Cr­noj Go­ri de­si­lo po­me­nu­te 1496. go­di­ne.
Ovaj dio te­ri­to­ri­je Ska­dar­skog san­dža­ka ko­me je bio pri­po­jen se ta­da ot­ci­je­pio i stvo­re­na je ma­la pla­nin­ska pra­vo­slav­na te­o­kra­ti­ja ko­jom su vla­da­le vla­di­ke iz ro­da Pe­tro­vi­ća. Či­ta­va po­vr­ši­na Cr­ne Go­re na­la­zi­la se pod upra­vom še­ri­jat­skog su­di­je – ka­di­je či­je je sje­di­šte bi­lo u on­da­šnjem Ža­blja­ku ili u Pod­go­ri­ci. Mu­sli­ma­ni su, pre­ma ovo­me što je re­kao Ha­san al Ba­na, du­žni da či­ne sve što je u nji­ho­voj mo­ći da bi taj ot­ci­je­plje­ni dio po­no­vo vra­ti­li pod upra­vu ska­dar­skog san­džak-be­ga, od­no­sno sul­ta­na či­ji je san­džak-beg bio pred­stav­nik. I to im je cilj i da­nas. Do­bro ste pro­či­ta­li, i da­nas 2015. go­di­ne. Za­to je Cr­na Go­ra pred­sta­vlje­na kao dio islam­skog ha­li­fa­ta ko­ji pred­vo­di ha­li­fa Ibra­him, od­no­sno Abu Be­kr al Bag­da­di, ko­ji je na če­lu Islam­ske dr­ža­ve ko­ja ra­tu­je pr­o­tiv vla­da u Bag­da­du i Da­ma­sku jer islam ni­je na­či­njen sa­mo za ta­da­šnje vri­je­me ne­go za­u­vi­jek. Uosta­lom, Cr­na Go­ra je da­nas, u ju­nu 2015. go­di­ne (vri­je­me ka­da je pi­sa­na mo­no­gra­fi­ja, prim.aut), već do­bro na­pad­nu­ta do­bro­volj­ci­ma iz svih kra­je­va ko­ji su, ma­kar mi­ni­mal­no kao Nik­šić, na­se­lje­ni mu­sli­ma­ni­ma ili ima­ju traj­nu mu­sli­man­sku po­pu­la­ci­ju. Pre­ma no­vin­skim iz­vje­šta­ji­ma cr­no­gor­skih no­vi­na, mu­dža­he­di­ni – da­kle uče­sni­ci u dži­ha­du Islam­ske dr­ža­ve iz Pod­go­ri­ce, Ba­ra, Ul­ci­nja, Be­ra­na, Pet­nji­ce, Ro­ža­ja, pa čak i iz Nik­ši­ća pri­je­te da će po­no­vo uči­ni­ti Cr­nu Go­ru di­je­lom islam­skog ha­li­fa­ta.
Po­gle­daj­mo šta ni­je na­pad­nu­to i oda­kle ne­ma rat­ni­ka dži­ha­da u Si­ri­ji. Ne­ma ih iz Ce­ti­nja, Ko­la­ši­na, Da­ni­lov­gra­da, Moj­kov­ca, Ža­blja­ka, Plu­ži­na i Šav­ni­ka. Da­kle opet je Cr­na Go­ra sve­de­na na svoj ma­nji dio, a pi­ta­nje je da­na ka­da će i nje­mu po­če­ti pri­jet­nje mu­dža­he­di­ni iz Pod­go­ri­ce, Ba­ra, itd.
(Na­sta­vi­će se)