PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


O če­mu god pi­še, Du­čić pi­še za­lju­blje­no. O že­ni – po­seb­no. Že­ni, ka­ko to ve­li je­dan isto­ri­čar knji­žev­no­sti, Du­čić po­di­že kult i žr­tve­nik: „To vi­še ni­je dra­ga­na, to je bo­gi­nja, va­se­ljen­sko na­če­lo, kob...”
Go­di­ne 1908. umi­ru če­ti­ri is­tak­nu­ta srp­ska knji­žev­ni­ka: Mi­lan Đ. Mi­li­će­vić, Mi­lo­van Gli­šić, Si­mo Ma­ta­vulj i Ra­do­je Do­ma­no­vić, a po­red Du­či­će­ve no­ve knji­ge pje­sa­ma, ob­ja­vlje­ne su još dvi­je za­pa­že­ne zbir­ke sti­ho­va – „Po­smrt­ne po­ča­sti” Si­me Pan­du­ro­vi­ća i „Pe­sme i pro­za” Ve­li­mi­ra Ra­ji­ća. Du­či­će­vu zbir­ku „Pje­sme” ob­ja­vi­la je Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga u svo­me ko­lu, a u njoj su ci­klu­si: „Sjen­ke po vo­di”, „Ja­dran­ski so­ne­ti”, „Du­bro­vač­ke po­e­me”, „Du­ša”, „An­tič­ki mi­to­vi” i „Pla­ve le­gen­de”.
Po­čet­kom 1910. po­sta­vljen je za ata­šea Srp­skog kra­ljev­skog po­slan­stva u Ca­ri­gra­du, a za­tim je od­mah pre­mje­šten u po­slan­stvo u So­fi­ji. U So­fi­ji je Du­čić upo­znao mno­go­broj­ne pi­sce, glum­ce, sli­ka­re... Bio je ra­do vi­đen na za­ba­va­ma umjet­ni­ka. Na­rav­no, kad god mu je to po­sao do­zvo­lja­vao. Sa­ču­van je i je­dan od pr­vih ve­li­kih di­plo­mat­skih iz­vje­šta­ja Jo­va­na Du­či­ća. Pi­san je u So­fi­ji 27. ja­nu­a­ra 1911, a u nje­mu pi­sac di­plo­ma­ta opi­su­je kra­lja Fer­di­nan­da Ko­bur­škog i pri­li­ke u Bu­gar­skoj po­čet­kom te go­di­ne. Iz­vje­štaj je na­slo­vljen na dr M.B.Mi­lo­va­no­vi­ća, mi­ni­stra ino­stra­nih dje­la. Du­čić je iz So­fi­je stal­ni sa­rad­nik sa­ra­jev­skog li­sta „Srp­ska ri­ječ” – pod pse­u­do­ni­mom „Krum” pi­še svo­je na­pi­se pod na­slo­vom „Pi­smo iz Bu­gar­ske”. Ured­nik li­sta je knji­žev­nik Velj­ko Pe­tro­vić. U „Bo­san­skoj vi­li” štam­pa esej o Pe­tru Ko­či­ću.
Pi­sar­ski po­slo­vi u po­slan­stvu Du­či­ću su mr­ski. Pri­želj­ku­je bo­lji po­lo­žaj, no­vo na­mje­šte­nje. Jo­va­nu Jo­va­no­vi­ću, na­čel­ni­ku Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la, ina­če pre­vo­di­o­cu sa fran­cu­skog je­zi­ka i sa­rad­ni­ku „Srp­skog knji­žev­nog gla­sni­ka”, kra­jem apri­la te 1911, iz­me­đu osta­log, po­ru­ču­je: „... Ja vas mo­lim, dra­gi Go­spo­di­ne Jo­va­no­vi­ću, da me, ako ni­je ne­mo­gu­će, ne obi­đe ukaz ovaj put. Me­ne je stid da se u mo­jim go­di­na­ma po dru­štvi­ma svo­jih ko­le­ga ka­zu­jem pi­sa­rom, i kad će sko­ro i ga­va­zi po­slan­stva da mi bu­du pret­po­sta­vlje­ni...” Ima po­dr­šku no­vog po­sla­ni­ka dr Mi­ro­sla­va Spa­laj­ko­vi­ća. I na­klo­nost. U mi­ni­star­stvu se po­mi­nje Ce­ti­nje. Na­čel­ni­ku Jo­va­no­vi­ću – pi­še:
„G. Spa­laj­ko­vić mi je iz­ja­vio u tri pri­li­ke da že­li da ja osta­nem kao nje­gov se­kre­tar, vje­ru­ju­ći da imam ov­dje li­je­pih ve­za ko­je bi na­šem po­slu mo­gle bi­ti od ko­ri­sti. On je pi­sao g. Mi­lo­va­no­vi­ću o toj svo­joj že­lji, a ka­že da će pi­sa­ti i g. Pa­ši­ću, sa­mo ne znam ka­da li to. Za­to vas li­je­po mo­lim ovo: ako imam da bi­ram iz­me­đu Ce­ti­nja i So­fi­je kao se­kre­tar, on­da me osta­vi­te ov­dje dok ne­ke stva­ri 'pro­pa­gan­de za zbli­že­nje' ne po­svr­ša­vam (do.n.go­di­ne). Ako li mo­gu da odem u Rim kao se­kre­tar, to bi bio moj naj­ve­ći san... Ako, da­kle, mo­gu da do­bi­jem Rim, bi­ću pre­sre­ćan, a ako ne mo­gu, mo­lim vas za­se­kre­ta­ri­te me ov­dje u So­fi­ji. Ina­če ja osta­jem sa­nja­ju­ći o Ri­mu kao ka­kav van­dal­ski pljač­kaš.”
U av­gu­stu 1912. go­di­ne sti­glo je i du­go oče­ki­va­no ime­no­va­nje – po­sta­vljen je za se­kre­ta­ra 5. kla­se po­slan­stva u Ri­mu. Naj­zad – Rim. Iz Be­o­gra­da kre­će za Ve­ne­ci­ju. Tu ko­na­či. Ja­vlja se 30. av­gu­sta 1912. go­di­ne Ti­ho­mi­ru Osto­ji­ću, se­kre­ta­ru Ma­ti­ce srp­ske: „Mi­li Ti­ho­mi­re, ako je `Ljetopis` s mo­jim ese­jom već iz­i­šao, mo­lim te po­ša­lji mi ga u Rim, ku­da od­la­zim da­nas. Pr­vo što na­pi­šem bi­će opet za te­be...” U je­sen te go­di­ne ot­po­či­nje oru­ža­ni su­kob bal­kan­skih dr­ža­va – Pr­vi bal­kan­ski rat, u ko­me su se Sr­bi­ja, Bu­gar­ska, Grč­ka i Cr­na Go­ra udru­ži­le pro­tiv Tur­ske. Srp­ska voj­ska je za­bi­lje­ži­la vid­ne uspje­he.
Kra­jem ju­na 1913. go­di­ne iz otadž­bi­ne je sti­gla vi­jest – po­čeo je Dru­gi bal­kan­ski rat. Bu­gar­ska je na­pa­la Sr­bi­ju. Iz­ne­na­da, muč­ki, bez ob­ja­ve ra­ta. Na­ro­či­to se že­sto­ka bit­ka vo­di­la na Bre­gal­ni­ci. Pa­tri­o­ta svim sr­cem, Du­čić is­pi­su­je sti­ho­ve „Bre­gal­ni­ca”.
Sker­lić ob­ja­vlju­je svo­ju „Isto­ri­ju no­ve srp­ske knji­žev­no­sti”, u ko­joj tvr­di da naj­no­vi­ja srp­ska po­e­zi­ja ima dva pje­sni­ka na če­lu – Jo­va­na Du­či­ća i Mi­la­na Ra­ki­ća, dva đa­ka mo­der­nih fran­cu­skih pje­sni­ka, ko­ji po svom pje­snič­kom obra­zo­va­nju ima­ju mno­go za­jed­nič­kog, ali ko­ji se po svo­me knji­žev­nom ka­rak­te­ru i po pri­ro­di svo­jih pje­sa­ma znat­no raz­li­ku­ju.
I opet pre­mje­štaj – ovog pu­ta u Ati­nu. Po­sta­vljen je za se­kre­ta­ra 4. kla­se po­slan­stva. Po­sla­nik je Ži­vo­jin Ba­lug­džić, a voj­ni iza­sla­nik đe­ne­ral­štab­ni pu­kov­nik Pe­tar Pa­šić.
Iz­bio je Pr­vi svjet­ski rat i Du­čić rat­ne ne­da­će pre­ži­vlja­va u Ati­ni. Nje­go­va pje­sma „Kri­la” po­sti­že ve­li­ku po­pu­lar­nost. Pro­ći će i pr­va i dru­ga go­di­na ra­ta, sti­ći će i tre­ća. Du­čić ta­da pi­še jed­nu od svo­jih naj­pa­tri­ot­ski­jih pje­sa­ma „Ave Ser­bia” i štam­pa je u „Srp­skim no­vi­na­ma” na Kr­fu, pa u „Srp­skom gla­sni­ku” u So­lu­nu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)