pROF. DR mIROLjUB jEVTIĆ


Ono što je va­žno za ovu pri­li­ku, ali i za Nje­go­še­vo de­lo uop­šte, je­ste da se mi­mo sve­ga što je na­pi­sao po uti­ca­ju ko­ji ima iz­dva­ja „Gor­ski vi­je­nac”. Sti­če se uti­sak da ne­ma čo­vje­ka u srp­skim ze­mlja­ma ko­ji ne zna za „Gor­ski vi­je­nac”. I to je si­gur­no jed­na od naj­po­zna­ti­jih knji­ga ko­je su ika­da na­pi­sa­ne na srp­skom je­zi­ku. Što je po­seb­no va­žno, te­ško je po­vje­ro­va­ti da po­sto­ji bi­lo ko­ji pi­sme­ni mu­sli­man ko­me je ma­ter­nji je­zik srp­ski ko­ji ni­je čuo za ovo dje­lo. Da­kle, bez ne­ke po­seb­ne ana­li­ze po­sta­je ja­sno da je „Gor­ski vi­je­nac” po­seb­no za­ni­mljiv pri­pad­ni­ci­ma islam­ske vje­re. Od­go­vor za­što je to ta­ko či­ni su­šti­nu sa­dr­ža­ja mo­no­gra­fi­je „Nje­goš i islam“. Za po­če­tak va­lja is­ta­ći da je ob­ja­šnje­nje u na­slo­vu ko­ji je Ivo An­drić dao svom ese­ju o Nje­go­še­vom dje­lu „Nje­goš kao tra­gič­ni ju­nak ko­sov­ske mi­sli“. Ras­pra­vlja­ju­ći o to­me, An­drić do­da­je: „Nje­goš je pro­to­tip ko­sov­skog bor­ca. I kao pe­snik, i kao vla­da­lac, i kao čo­vek, on je či­sto oli­če­nje ko­sov­ske bor­be, po­ra­za i ne­sa­lo­mlji­ve na­de. On je kao što je ne­ko re­kao 'Je­re­mi­ja Ko­so­va', i u isto vre­me i ak­tiv­ni, od­go­vor­ni bo­rac za 'ski­da­nje kle­tve' i ostva­re­nje Obi­li­će­ve mi­sli. Tvr­đe­no je da se reč 'Ko­so­vo' po­red re­či 'Bog' naj­če­šće po­mi­nje u Gor­skom vi­jen­cu.” Da­lje nam An­drić go­vo­ri: „Ali, ni­su sa­mo mi­sao i po­e­zi­ja pre­de­li za ko­sov­sku tra­di­ci­ju. Ona je za Nje­go­ša ži­vot sam. Ona je isto ta­ko pred­met nje­go­ve re­al­ne i oba­zri­ve di­plo­mat­ske pre­pi­ske kao što je pred­met nje­go­vog glav­nog pe­snič­kog de­la. U pre­pi­sci sa Ru­si­jom, kao i sa Tur­ci­ma, za nje­ga je Ko­so­vo da­tum ko­jim uti­če na sve od­lu­ke i re­ša­va­nje naj­kon­kret­ni­jih pi­ta­nja. For­mu­li­šu­ći svo­je zah­te­ve on po­či­nje re­či­ma 'od pa­de­ni­ja na­še­ga car­stva'... On go­vo­ri o Ko­so­vu kao o ma kom dru­gom mo­ral­no-po­li­tič­kom ar­gu­men­tu, kao o ži­vom i pre­sud­nom fak­to­ru ko­lek­tiv­ne i lič­ne sud­bi­ne.
U slu­žbe­noj pre­pi­sci Nje­goš pi­še Osman-pa­ši ska­dar­skom: 'Kad su di­vlje azi­jat­ske or­de na­še ma­le­no no ju­nač­ko car­stvo raz­ru­ši­le, on­da su mo­ji pred­ci i još ne­ke oda­bra­ne fa­mi­li­je, ko­je ni­je­su po­gi­nu­le od Tu­ra­ka, osta­vi­le svo­je ota­ča­stvo i u ovi­jem go­ra­ma ute­kle'.”
Tu je cen­tral­na tač­ka ovog po­gla­vlja. Nje­goš se ne bi ni ro­dio da ni­je bi­lo Ko­so­va. Nje­goš ne bi ži­vio na Ce­ti­nju da ni­je bi­lo Ko­so­va. I ne bi bi­lo po­tre­be da se pi­še „Gor­ski vi­je­nac” da ni­je bi­lo Ko­sov­skog bo­ja, ali ne Ko­sov­skog bo­ja kao kon­kret­nog isto­rij­skog do­ga­đa­ja ko­ji se zbio 28. ju­na 1389. go­di­ne, ne­go da ni­je bi­lo isla­ma ko­ji je svo­je sled­be­ni­ke Osman­li­je upu­tio na ši­re­nje islam­skog po­li­tič­kog po­ret­ka i vje­re na ko­joj se taj po­re­dak za­sni­vao. Na­mjer­no ov­dje pr­vo sta­vlja­mo po­re­dak a vje­ru tek po­sli­je po­ret­ka, iako vje­ra pret­ho­di po­ret­ku. Na­mjer­no, jer su ne­mu­sli­ma­ni u na­šim kra­je­vi­ma islam upo­zna­va­li pre­ko islam­skog prav­nog po­ret­ka ko­ji se ostva­ri­vao u na­šim ze­mlja­ma, od­no­sno, pre­ko dži­ha­da, ili ga­ze, ko­ji je pret­ho­dio us­po­sta­vlja­nju islam­skog po­ret­ka. Mu­sli­ma­ni su ru­ko­vo­đe­ni ide­jom sve­tog ra­ta, dži­ha­da, kre­nu­li na Ko­so­vo sa na­mje­rom da sru­še La­za­re­vu dr­ža­vu. I ni­je va­žno da li su Nje­go­še­vi pre­ci za­i­sta bi­li na Ko­so­vu to­ga da­na, ili ni­su. Ako je­su, on­da su kao pre­ži­vje­li sa Ko­so­va iz­bje­gli pod Lov­ćen ka­da je Ze­ni­ca do­šla na red, a ako ni­su, on­da su u du­ša­ma svo­jim bi­li sa oni­ma ko­ji su to­ga da­na slav­no iz­gi­nu­li, po­seb­no sa Mi­lo­šem, ko­ji je svo­jim dje­lom po­ka­zao ka­ko se gi­ne za vje­ru, otadž­bi­nu i čast. Za­to mu Nje­goš i pje­va: „O Mi­lo­še, ko ti ne za­vi­di?/ Ti si žer­tva bla­go­rod­nog čuv­stva,/ Vo­in­stve­ni ge­ni sve­mo­gu­ći,/ Grom stra­vič­ni te kru­ne raz­dra­ba!/Ve­li­čan­stvo vi­te­ške ti du­še/ Nad­ma­šu­je be­smrt­ne pod­vi­ge/ Div­ne Spar­te i ve­li­kog Ri­ma;/ Sva vi­te­štva nji­na bli­sta­tel­na/ Tvo­ja gor­da mi­šca po­mra­ču­je./ Šta Le­o­nid oće i Sce­vo­la,/ Ka­da Obi­lić sta­ne na po­pri­šte?...” Po­seb­no je va­žno da su dru­štve­ne okol­no­sti u vri­je­me u ko­me se Ko­sov­ski boj od­vi­jao, isto kao i pri­je i po­sli­je nje­ga, po­ka­zi­va­le i po­ka­zu­ju da je su­šti­na bi­la u vjer­skom pro­ble­mu, odnosno da su se Sr­bi i „Tur­ci“ su­ko­bi­li is­klju­či­vo iz vjer­skih po­bu­da. O to­me go­vo­ri i Jefimijina „Po­hva­la kne­zu La­za­ru“, je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih iz­vo­ra za srp­sku sred­nje­vje­kov­nu isto­ri­ju, na­sta­la ne­po­sred­no po­sli­je Ko­sov­ske bit­ke. Je­fi­mi­ja je kao su­pru­ga de­spo­ta Uglje­še Mr­njav­če­vi­ća, ko­ji je po­gi­nuo u Ma­rič­koj bi­ci 1371, ži­vje­la u vri­je­me to­ga i Ko­sov­skog bo­ja. Ovaj spis tre­ba­lo bi da bu­de krun­ski do­kaz da je islam po­slu­žio kao osno­va na ko­joj je na­stao „Gor­ski vi­je­nac”. Je­fi­mi­jin tekst ka­zu­je da ni za sa­me Sr­be, u či­ju on­da­šnju na­ci­o­nal­nost ni­ko ne sum­nja, Ko­sov­ska bit­ka ni­je bi­la iza­zva­na či­nje­ni­com da ne­ko Je­fi­mi­ju i nje­ne su­na­rod­ni­ke Sr­be že­li da pot­či­ni za­to što su Sr­bi. Za Je­fi­mi­ju je su­šti­na Ko­sov­skog bo­ja is­klju­či­vo re­li­gij­ska. Ni­su na­pa­da­či, o ko­jim će­mo ka­sni­je, do­šli da za­bra­ne srp­ski je­zik, da uki­nu Sr­bi­ma pra­vo da bu­du Sr­bi. Ni­su to či­ni­li ni ta­da, ni­ti sve do kra­ja tra­ja­nja nji­ho­ve vla­da­vi­ne u srp­skim ze­mlja­ma 1912. go­di­ne. Ti na­pa­da­či su do­šli da, ka­ko nam Je­fi­mi­ja ka­že, uni­šte bo­žan­stve­ne cr­kve. Za nju je pr­vi cilj osva­ja­ča bio uni­šte­nje bo­žan­stve­ne cr­kve, a knez La­zar je kao bra­ni­lac i za­štit­nik tih cr­ka­va i hri­šća­na iza­šao pred Zmi­ju ko­ja te cr­kve že­li da uni­šti. Tu zmi­ju, za ko­ju mi da­nas uči­mo da su Tur­ci, Je­fi­mi­ja nig­dje u svom spje­vu ne na­zi­va Tur­ci­ma, ne­go Iz­ma­il­ća­ni­ma. To je on­da bio si­no­nim za mu­sli­ma­ne u ši­rem smi­slu. Iden­tič­na je sli­ka u na­rod­nim ju­nač­kim pje­sma­ma ko­sov­skog i po­ko­sov­skog ci­klu­sa.
(Na­sta­vi­će se)