Du­čić se u Ati­ni pr­vi put sreo sa re­gen­tom Alek­san­drom Ka­ra­đor­đe­vi­ćem. O tom je Du­čić za­bi­lje­žio: „Re­gent me je pr­vi dan za ruč­kom po­zvao da ode­mo u Ele­u­zis i da mu ona­mo opi­šem mi­ste­ri­ju i hram bo­gi­nje De­me­tre, či­ji su prag pre­la­zi­li, kao pri­pad­ni­ci po­sve­će­ni u taj­nu ovog sve­ti­li­šta, naj­ve­ći lju­di sta­re Ati­ne: i Pla­ton, i Al­ki­bi­jad, i Pro­ta­go­ra, i Ari­sto­tel...” Alek­san­dar, bu­du­ći kralj, odu­še­vio je se­kre­ta­ra po­slan­stva. A i se­kre­tar po­slan­stva za­pao je za oko re­gen­tu svo­jom du­ho­vi­to­šću, obra­zo­va­njem i šar­mom.
U So­lu­nu je, u Sa­ni­tet­skom odje­lje­nju Vr­hov­ne ko­man­de, i pje­snik i pre­vo­di­lac, lje­kar po obra­zo­va­nju, Sve­ti­slav Ste­fa­no­vić. U je­sen 1917. go­di­ne po­zi­va ga da do­đe u So­lun, da za­jed­no po­sje­te srp­sku voj­sku na So­lun­skom fron­tu. Tom pri­li­kom Du­čić je sreo sta­rog pri­ja­te­lja i sa­pat­ni­ka po pe­ru Ivu Ći­pi­ka. Sa re­gen­tom ide istim ko­li­ma sve do Kaj­mak­ča­la­na. Na­red­ne, 1918, po­sta­vljen je za se­kre­ta­ra I kla­se po­slan­stva u Ma­dri­du. Pu­tu­je pre­ko Pa­ri­za, gdje se sri­je­će sa Me­štro­vi­ćem. Po­zna­tom va­ja­ru jed­ne ve­če­ri po­kla­nja re­pro­duk­ci­ju fre­ske Mar­ka Kra­lje­vi­ća iz ma­na­sti­ra Sv. Di­mi­tri­je u Sko­plju. Sje­ća­ju­ći se te ve­če­re, Du­čić je za­pi­sao: „Me­štro­vić je la­ko­mo pri­hva­tio taj ko­mad har­ti­je, sav se uni­jev­ši u li­ce in­te­re­sant­nog he­ro­ja, ko­ji je to­li­ko mu­čio nje­go­vu umjet­nič­ku fan­ta­zi­ju. Ni­čeg slič­nog, odi­sta, sa nje­go­vom skulp­tu­rom Mar­ka Kra­lje­vi­ća...”
Pi­še pje­smu „Du­brov­nik”. Rat je za­vr­šen, a on da­le­ko od do­mo­vi­ne. Za po­sla­ni­ka u Ma­dri­du po­sta­vljen je pje­snik An­te Tre­sić Pa­vi­čić, Du­či­ćev sta­ri po­zna­nik i pri­ja­telj. Na pu­tu za Ma­drid, ja­vlja se Du­či­ću 2. mar­ta 1920. iz Pa­ri­za. Pr­vog sep­tem­bra 1920. u Be­o­gra­du iz­la­zi i pr­vi broj no­ve se­ri­je „Srp­skog knji­žev­nog gla­sni­ka”, a ured­ni­ci su Du­či­će­vi pri­ja­te­lji Bog­dan Po­po­vić i Slo­bo­dan Jo­va­no­vić. Već u no­vem­bar­skoj sve­sci „Gla­sni­ka” Du­čić ob­ja­vlju­je ci­klus od se­dam pje­sa­ma. Pro­vo­di svo­je li­je­pe ma­drid­ske da­ne naj­če­šće u dru­štvu svo­ga še­fa An­ta Tre­si­ća Pa­vi­či­ća. A raz­go­vo­ri su: o po­li­ti­ci i knji­žev­no­sti. U pre­pi­sci je sa Slo­bo­da­nom Jo­va­no­vi­ćem, jed­nim od naj­u­ti­caj­ni­jih lju­di u kul­tur­nom ži­vo­tu Be­o­gra­da iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta. Pu­tu­je na sje­ver Špa­ni­je, u mon­den­sko lje­to­va­li­šte San Se­ba­sti­jan. Pi­še u svom sti­lu i ma­ni­ru rim­ski so­net –„Grob na Api­ji”.
U lje­to 1922. go­di­ne Du­čić se vra­ća iz Špa­ni­je. Do­la­zi u Be­o­grad i od­sje­da u ho­te­lu „Bri­stol”. Pri­su­tan je u knji­žev­nom i uop­šte kul­tur­nom ži­vo­tu glav­nog gra­da. Po­čet­kom no­vem­bra, u pro­sto­ri­ja­ma no­ve zgra­de Uni­ver­zi­te­ta Jo­van Du­čić otva­ra iz­lo­žbu sli­ka­ra Mi­la Mi­lu­no­vi­ća i va­ja­ra Sre­te­na Sto­ja­no­vi­ća. Po­no­sit, pun se­be, okru­žen pri­ja­te­lji­ma – Bog­da­nom Po­po­vi­ćem, Bra­nom Po­po­vi­ćem, To­do­rom Ma­noj­lo­vi­ćem i dru­gi­ma – Du­čić je zvi­je­zda ve­če­ri. Mla­di, po­put Cr­njan­skog, Rast­ka i svih dru­gih oku­plje­nih oko ka­fa­ne „Mo­skva”, tog „gni­je­zda i le­gla” no­ve li­te­ra­tu­re, ne „za­re­zu­ju” ga. A ni on ne obra­ća mno­go pa­žnje na nji­ho­vo ig­no­ri­sa­nje. Pu­tu­je u Tre­bi­nje u ka­snu je­sen.
Na po­vr­ta­ku za Be­o­grad za­dr­ža­va se u Sa­ra­je­vu. Ta­mo­šnji pi­sci i umjet­ni­ci po­zva­li su ga da bu­de nji­hov gost, a na sve­ča­noj ve­če­ri po­zdra­vio ga je Mi­ha­i­lo Mi­ro. Du­čić je od­go­vo­rio „jed­nim neo­bič­no li­je­pim go­vo­rom”, ka­ko je za­bi­lje­žio iz­vje­štač li­sta „Na­rod”. Go­vo­rio je o se­lu i se­lja­ku: „Ni­gdje i ni­kad ni­je se­ljak to­li­ko stvo­rio. On nam ni­je sa­mo sa­gra­dio dr­ža­vu, ne­go i knji­žev­ni je­zik van­red­no is­tan­čan, i de­ko­ra­ti­van stil, i osno­ve mu­zi­ke. Na­ci­o­nal­nost ni­je sa­mo u onom što je pa­tri­ot­sko: ide­al na­ci­je stva­ra se na nje­žne mu­sli­man­ske sev­da­lin­ke kao i na­ci­o­nal­ne pje­sme Fi­li­pa Vi­šnji­ća...”
Du­čić je je­dan od vi­đe­ni­jih čla­no­va De­mo­krat­ske stran­ke. U Mi­ni­star­stvu raz­mi­šlja­ju gdje da ga po­ša­lju – Ma­drid, opet, ili Ati­na. Do­bio je po­sta­vlje­nje u Ati­ni, nje­mu do­bro zna­noj sre­di­ni. Ot­prav­nik je po­slo­va u po­slan­stvu. Po­sla­nik je Du­či­ćev sta­ri zna­nac i pri­ja­telj – Živ­ko Ba­lug­džić. Isti­na, on je već u je­sen oti­šao u ze­mlju, a in­ven­tar po­slan­stva pre­dao ot­prav­ni­ku: jed­nu ka­su, je­dan san­duk sa nov­ča­nim do­ku­men­ti­ma i sve rječ­ni­ke ši­fa­ra. Ot­me­na po­ja­va, ugla­đen i mar­kan­tan, odje­ven, ka­ko ka­žu sa­vre­me­ni­ci, „ko svi ki­co­ši”, Du­čić se tu­žio na svo­je su­na­rod­ni­ke: „Kad Sr­bi ru­ča­ju, ili ve­če­ra­ju, po­red me­sa sa je­lov­ni­ka mo­ra­ju da po­je­du bar jed­nog ze­mlja­ka...” U bo­žić­nom bro­ju „Po­li­ti­ke” za 1924. go­di­nu pi­še o bra­ći Rib­ni­kar: „Dva bra­ta Rib­ni­ka­ra po­gi­nu­li su na gra­ni­ci Bo­sne kao ofi­ci­ri Sr­bi­je: je­dan za dru­gim, u dva da­na... za Ju­go­sla­vi­ju, jer su po­ri­je­klom bi­li Slo­ven­ci; za na­šu kul­tu­ru, jer su bi­li no­vi­na­ri i tvor­ci jed­nog ve­li­kog na­ci­o­nal­nog li­sta...”
U fe­bru­a­ru 1924. go­di­ne iza­bran je za do­pi­snog čla­na Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je. Pri­zna­nje do­stoj­no po­što­va­nja. I po­no­vo – pre­mje­štaj. Po­čet­kom ok­to­bra 1924. go­di­ne po­sta­vljen je za stal­nog de­le­ga­ta kod Dru­štva na­ro­da u Že­ne­vi.
(NA­STA­VI­ĆE SE)


PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ