Tekst „Gor­skog vi­jen­ca” je­ste ne­ga­ti­van, kri­tič­ki, pa i uvre­dljiv pre­ma islam­skoj po­li­tič­koj dok­tri­ni, či­ji su sled­be­ni­ci naj­su­ro­vi­jim sred­stvi­ma na­pa­li srp­sku Cr­nu Go­ru. Zar je Nje­goš tre­ba­lo da hva­li osman­ske po­da­ni­ke i voj­ni­ke? Dru­go pi­ta­nje je­ste da li su sti­ho­vi „Gor­skog vi­jen­ca” ko­je mu­sli­ma­ni sma­tra­ju uvre­dlji­vim pro­sto fa­lis­fi­ko­va­nje či­nje­ni­ca, ili su re­a­lan pri­kaz po­na­ša­nja mu­sli­ma­na, ko­je je Nje­goš sa­mo pla­stič­no opi­sao? Da bi­smo po­ka­za­li šta je ov­dje tač­no, po­ći će­mo re­dom. Uze­će­mo je­dan pro­pis Ku­ra­na ko­ji go­vo­ri o isti­ni. Ku­ran o ovo­me ka­že: „Ono­ga ko­ji za­ni­je­če Ala­ha na­kon što je u nje­ga vje­ro­vao – osim ako je na to pri­mo­ran a sr­ce mu osta­ne čvr­sto u vje­ri – če­ka Al­la­ho­va ka­zna.“ Pre­ma islam­skom uče­nju, ka­ko smo re­kli, naj­ve­ći je gri­jeh na­pu­sti­ti islam. Mu­sli­ma­ni vje­ro­od­stup­ni­ci naj­ni­ža su ka­te­go­ri­ja lju­di. Mu­sli­man ko­ji na­pu­sti vje­ru oba­ve­zno se osu­đu­je na smrt, bez pra­va na po­mi­lo­va­nje. Me­đu­tim, ako po­gle­da­mo pret­hod­ni ajet, vi­di­mo da Ku­ran do­zvo­lja­va mu­sli­ma­nu i da for­mal­no na­pu­sti islam ako je to po­treb­no da bi se za­šti­tio. Da­kle mo­že uči­ni­ti čak i to, ali pod uslo­vom da u svom sr­cu osta­ne vjer­nik i da je Al­lah to­ga svje­stan kao sve­zna­ju­ći. Da­kle, la­ga­nje o vjer­skom sta­tu­su je mu­sli­ma­nu do­zvo­lje­no ako od to­ga ko­rist ima­ju i islam i taj vjer­nik ko­ji la­že. Mi se po­sli­je ovo­ga ob­ja­šnje­nja mo­že­mo pi­ta­ti šta je ne­i­sti­ni­to u Nje­go­še­vim sti­ho­vi­ma?
Či­ta­ju­ći „La­žnog ca­ra Šće­pa­na Ma­log“, autor ovih re­do­va je bio iz­ne­na­đen ko­li­či­nom zna­nja o islam­skom uče­nju i isto­ri­ji isla­ma ko­ju je lov­ćen­ski taj­no­vi­dac imao. Iako, bez­broj pu­ta to po­na­vlja­mo, ne­ma sum­nje u Nje­go­še­vu ge­ni­jal­nost. Ostva­ri­lo se ono što je nje­gov sve­ti stric re­kao: „Ovo di­je­te, ako uz­ži­vi, bi­će od­li­čan ju­nak i pa­me­tan čo­vjek.“ Re­ci­mo, na­ziv Be­o­gra­da ko­ji su mu­sli­man­ske Osman­li­je ko­ri­sti­le. Ka­da se Sa­va us­po­sta­vi­la kao gra­ni­ca iz­me­đu hri­šćan­ske Austri­je i islam­skog ha­li­fa­ta oli­če­nog u Osman­skom car­stvu, usta­lio se islam­ski na­ziv za Be­o­grad „Dar al Dži­had“ – „Ze­mlja sve­tog ra­ta“. Be­o­grad je da­kle bio gra­ni­ca do­kle je islam sti­gao i iz ko­ga su se bra­ni­le gra­ni­ce isla­ma, ili je slu­žio kao plac­da­ram za na­pad na hri­šća­ne i ši­re­nje isla­ma. Ka­ko je islam­ski osman­ski ha­li­fat sla­bio, ta­ko je šan­sa za ofan­zi­vu i ši­re­nje islam­skog po­ret­ka bi­la sve ma­nja, ta­ko je Be­o­grad sve vi­še bio po­pri­šte bit­ki za od­bra­nu islam­skog po­ret­ka. To je či­nje­ni­ca sa ko­jom se autor ovih re­do­va, či­ta­ju­ći na­še broj­ne isto­rij­ske iz­vo­re, ri­jet­ko sre­tao, ali lov­ćen­ski taj­no­vi­dac zna za taj na­ziv Be­o­gra­da i upot­pu­nja­va na­še zna­nje iz isto­ri­je ko­je nam ne da­je isto­rij­ska na­u­ka. U „Ja­vle­ni­ju de­se­tom“ Šće­pa­na Ma­log, ka­di­ja či­ta po­ru­ku sul­ta­na i ha­li­fa ko­ji ka­že sle­de­će: „Ja Mu­sta­fa emir, brat sun­ca i ro­đak mje­se­ca... go­spo­dar... Stam­bo­la, Je­dre­na... Bi­o­gra­da do­ma sve­te voj­ne...“
Po­seb­no va­žan de­talj ko­ji po­ka­zu­je Nje­go­še­vo po­zna­va­nje Ku­ra­na je­ste go­vor Be­gler­be­ga iz Ja­vle­ni­ja osmog: „Taj ka­lu­đer pun je li­ce­mjer­stva,/ Me­đu Tur­ke Al-Ak­nas ne tre­ba,“ U na­po­me­ni ja­sno sto­ji da je Al Ak­nas li­ce­mjer i da je to lič­nost iz Ku­ra­na. Spo­mi­nja­nje ovog čo­vje­ka je po­seb­no va­žan do­kaz ko­li­ko je Nje­goš po­zna­vao islam. Jer za Al Ak­na­sa ne zna ma­sa mu­sli­ma­na čak i kad su či­ta­li Ku­ran jer se on u Ku­ra­nu ve­zu­je za su­ru 104, „Kle­vet­nik“, u ko­joj se nje­go­vo ime ne po­mi­nje. Da­kle, da bi se zna­lo o ko­me se ra­di, va­lja či­ta­ti, ne sa­mo Ku­ran, ne­go i isto­ri­ju isla­ma i tef­sir, na­u­ku o tu­ma­če­nju Ku­ra­na. Ako se po­gle­da ta su­ra, od­mah će bi­ti ja­sno ko­li­ko je Nje­goš mo­rao da po­zna­je islam ka­da je ci­ti­rao Al Ak­na­sa. Nje­go­vo ime je Njegoš mo­gao da sa­zna sa­mo iz de­talj­nih stu­di­ja ko­je su tu­ma­či­le islam. Mi ne zna­mo gdje je na­la­zio te knji­ge, ili mu je ne­ko to tu­ma­čio, ali vi­di­mo da su knji­ge ko­je je či­tao ili tu­ma­či ko­ji su mu da­va­li in­for­ma­ci­je da­va­li tač­ne po­dat­ke. Na osno­vu to­ga se vi­di da je Nje­goš do­bro po­zna­vao ta­ko sup­til­ne i ma­lom bro­ju lju­di po­zna­te stva­ri ve­za­ne za islam.
Da­kle, ra­di se o Mu­ha­me­do­vom sa­vre­me­ni­ku ko­ji se li­ce­mjer­no po­na­šao u od­no­su na Mu­ha­me­da i nje­go­vu mi­si­ju. Osim Al Ak­na­sa, još je­dan čo­vjek je po­slu­žio kao po­vod da se ob­ja­vi ova su­ra Ku­ra­na. On se zvao Al Va­lid ibn al Mug­hi­rah. Pre­ma tef­si­ru, lju­di kao ova dvo­ji­ca po­slu­ži­li su kao raz­log da Bog ob­ja­vi ovu su­ru. Naj­va­žni­je od sve­ga za ovu ras­pra­vu je­ste či­nje­ni­ca da ovi sti­ho­vi „La­žnog ca­ra Šće­pa­na Ma­log” uop­šte ne bi mo­gli da se ra­zu­mi­ju bez po­zna­va­nja Ku­ra­na i islam­ske isto­ri­je. Ka­ko ve­ći­na či­ta­la­ca Nje­go­ša ne­ma ova zna­nja, lo­gič­no je da im se mo­že po­tu­ra­ti sva­ka­kvo tu­ma­če­nje Nje­go­še­vog po­zna­va­nja isla­ma. Otu­da ćut­nja nje­go­šo­lo­ga na op­tu­žbe da je Nje­goš bio ne­zna­li­ca i da je iz naj­ni­žih mo­gu­ćih po­bu­da ši­rio mr­žnju pre­ma isla­mu i mu­sli­ma­ni­ma. Osim po­zna­va­nja Ku­ra­na, tekst „La­žnog ca­ra Šće­pa­na Ma­log” po­ka­zu­je i za­vid­no po­zna­va­nje isto­ri­je isla­ma, kao i sa­me po­ru­ke Ku­ra­na i okol­no­sti u ko­ji­ma je ob­ja­vlji­van i pro­po­vi­je­dan.
(Na­sta­vi­će se)
pROF. DR mIROLjUB jEVTIĆ