Pri­re­dio:MILADIN VELjKOVIĆ


Isti iz­vje­štaj ipak re­fe­ri­še da je iz karlovačkog gar­ni­zo­na po­sta­vlje­no pi­ta­nje, u ve­zi sa pred­lo­zi­ma pro­mje­ne Usta­va, ka­ko će se re­pu­bli­ke do­go­va­ra­ti ka­da po­sto­ji pra­vo ve­ta i šta će bi­ti sa Sr­bi­jom ka­da po­kra­ji­ne ima­ju di­rekt­no svo­je pred­stav­ni­ke u pred­sjed­ni­štvu i ne­će li Sr­bi­ja sa svo­jih se­dam pred­stav­ni­ka bi­ti u po­volj­ni­jem po­lo­ža­ju od osta­lih re­pu­bli­ka. Za­bri­nu­ti za sud­bi­nu me­đu­na­ci­o­nal­nih od­no­sa i ze­mlje u cje­li­ni, po­je­di­ni ge­ne­ra­li po­ri­je­klom iz Kra­ji­ne po­či­nju na ak­ti­vi­ma da na­zi­va­ju ime­nom po­ja­ve na te­re­nu. Me­đu­tim, tro­ji­ci naj­i­stak­nu­ti­jih kri­ti­ča­ra iz Ko­man­de V ar­mi­je pred ma­ne­var „Slo­bo­da ‘71” pri­pre­ma se pen­zi­o­ni­sa­nje ili pre­mje­štaj (ge­ne­ra­li D. Pa­jić, B. Kre­so­je­vić, S. Li­va­da). Pro­zi­va­ju se i pen­zi­o­ni­sa­ni ge­ne­ra­li, ko­ji će u žar­go­nu Ma­spo­ka bi­ti na­zi­va­ni „emi­sa­ri” ko­ji od­la­ze u na­rod. Alu­di­ra­ju­ći na tu po­ja­vu, ad­mi­ral Jer­ko­vić je na ma­ne­vru „Slo­bo­da” upi­tao Tri­pa­la da li smi­je oti­ći da po­sje­ti bra­ta (u Sla­vo­ni­ji), a da ga zbog to­ga ne na­zo­vu i op­tu­že da je „emi­sar”. Da je u vr­hu po­li­tič­ke upra­ve vla­dao opor­tu­ni­zam i da se čak i u or­ga­ni­za­ci­ji SK u SSNO-u ni­je po­volj­no ocje­nji­va­la kri­ti­ka i za­bri­nu­tost za sta­nje u Hr­vat­skoj i BiH, svje­do­či iz­vje­štaj sa nje­ne kon­fe­ren­ci­je od 4. sep­tem­bra 1971. Se­kre­tar po­ku­ša­va da raz­lo­ge za­bri­nu­to­sti ob­ja­sni ti­me što je ve­li­ki broj za­po­sle­nih u SSNO-u iz tih kra­je­va, te da to­me do­pri­no­si pi­sa­nje štam­pe i me­di­ja, a i po­li­tič­ka kli­ma u Be­o­gra­du pri­je 17. sjed­ni­ce pred­sjed­ni­štva. Li­de­ri iz Hr­vat­ske za­i­sta su se bo­ja­li uti­ca­ja ge­ne­ra­la i nji­ho­vog ne­za­do­volj­stva i po­sli­je slo­ma „Pro­lje­ća”, osta­vi­će u me­mo­a­ri­ma mi­šlje­nje da su im oni do­šli gla­ve. Tek ka­da je Ti­to pro­mi­je­nio dr­ža­nje, pr­o­mi­je­nio je stav i Lju­bi­čić, a po­tom i Jo­va­nić. Od mla­dih hr­vat­skih li­de­ra dis­tan­ci­rao se u tim mo­men­ti­ma i Ba­ka­rić. Po­sto­ji ka­zi­va­nje da je na Ti­ta ko­nač­no uti­cao re­fe­rat ge­ne­ra­la Bran­ka Bo­ro­je­vi­ća, pred­sjed­ni­ka Or­ga­ni­za­i­je SK u JNA.
U ana­li­za­ma za­pad­nih slu­žbi po­seb­na pa­žnja bi­la je po­sve­će­na od­no­su pre­ma JNA u Hr­vat­skoj. Ka­že se da je br­za i ne­do­volj­no pro­mi­šlje­na od­lu­ka da se ide na for­mi­ra­nje te­ri­to­ri­jal­ne od­bra­ne pri­mar­no do­šla od ru­ko­vod­stva hr­vat­skog SK i hr­vat­skih ge­ne­ra­la. No­ti­ra se da je hr­vat­ski pre­mi­jer (Sav­ka Dap­če­vić Ku­čar – prim. M. Bje­la­jac) kra­jem 1967. go­di­ne iz­o­ko­la po­sta­vi­la za­htjev za te­ri­to­ri­jal­nom mi­li­ci­jom. Go­di­nu ra­ni­je, ge­ne­ral Ivan Ru­ka­vi­na, ta­da ko­man­dant ar­mij­ske obla­sti u Za­gre­bu, dao je u tom smi­slu sa­op­šte­nje za jav­nost. „Pre­ma in­for­mi­sa­nom iz­vo­ru”, Ru­ka­vi­na je po­sta­vio plat­for­mu za de­ba­tu me­đu voj­nom i po­li­tič­kom eli­tom o sa­moj su­šti­ni od­bram­be­nog si­ste­ma. No­ti­ra se da je ge­ne­ral-pu­kov­nik An­te Ba­ni­na (Hr­vat – prim. M. Bje­la­jac) pr­vi re­a­go­vao pro­tiv, da­ju­ći pro­tiv­pre­dlog „di­na­mič­ne od­bra­ne”, vi­še kon­ven­ci­o­nal­ne. U sva­kom slu­ča­ju, do­ga­đa­ji u Če­ho­slo­vač­koj uti­ca­li su da se okon­ča de­ba­ta ta­ko što je pri­hva­će­na kon­cep­ci­ja op­šte­na­rod­ne od­bra­ne.
U istim ana­li­za­ma kon­sta­tu­je se da je to­kom Ma­spo­ka bar dio ta­da­šnjeg ru­ko­vod­stva SKH za­u­zeo šo­vi­ni­stič­ki, an­ti­srp­ski ton. Ras­tu­ći hr­vat­ski na­ci­o­na­li­stič­ki po­kret tra­žio je, po­red osta­log, ve­će pre­ro­ga­ti­ve za Hr­va­te u po­slo­vi­ma od­bra­ne. Hr­vat­ski li­de­ri su bi­li za­bri­nu­ti zbog još uvi­jek srp­ske do­mi­na­ci­je u je­di­ni­ca­ma JNA na pod­ruč­ju re­pu­bli­ke. U nji­ho­vim oči­ma ta si­tu­a­ci­ja se po­gor­ša­va­la, po­seb­no na­kon smje­nji­va­nja ge­ne­ra­la Iva­na Ru­ka­vi­ne 1967. Eks­trem­ni hr­vat­ski na­ci­o­na­li­sti tražili su hr­vat­sku armi­ju. Hr­vat­ski li­de­ri su, na­vo­di se, ta­ko­đe bi­li za­bri­nu­ti zbog mo­gu­ćih ne­ga­tiv­nih uti­ca­ja na po­li­ti­ku u Hr­vat­skoj od stra­ne „kon­zer­va­tiv­nih” pen­zi­o­ni­sa­nih ge­ne­ra­la. Na tom pi­ta­nju oni su do­bi­li Ti­to­vu po­dr­šku, pa je sam ime­no­vao ge­ne­ra­la Mi­lo­ja Mi­lo­je­vi­ća, Ra­da Ha­mo­vi­ća, kao „vi­še dru­gih”. Upr­kos Ti­to­voj po­dr­šci hr­vat­skom ru­ko­vod­stvu i kri­ti­ci „kon­zer­va­tiv­nih” ge­ne­ra­la, oni su na­sta­vi­li sa svo­jim ot­po­rom, kao ge­ne­ra­li Ni­ko­la Vi­do­vić, Jo­sip An­tol­ko­vić (Hr­vat – prim. M. Bje­la­jac) i Ra­de Bu­lat (pen­zi­o­ni­san 1970). Nji­ma se pri­dru­žio još ak­tiv­ni ge­ne­ral Ra­do­ji­ca Ne­ne­zić. Ti ge­ne­ra­li dje­lo­va­li su uz po­dr­šku ili kroz or­ga­ni­za­ci­je SUB­NOR-a. Za­pad­ni ana­li­ti­ča­ri ov­dje pri­mje­ću­ju da je do­la­zi­lo do po­dje­la na et­nič­koj osno­vi, ma­da ne is­klju­či­vo.
U ovim ana­li­za­ma ne po­mi­nje se ja­ko ju­go­slo­ven­sko dje­lo­va­nje dvo­ji­ce is­tak­nu­tih hr­vat­skih ge­ne­ra­la (ad­mi­ra­la) Vik­to­ra Bub­nja i Ma­te Jer­ko­vi­ća. Ali su kao is­tak­nu­to pro­hr­vat­ski evi­den­ti­ra­ni Jan­ko Bo­bet­ko, kan­di­dat za ko­man­dan­ta ar­mi­je u Za­gre­bu, ge­ne­ral Vla­do Mu­tak i ko­man­dant Te­ri­to­ri­jal­ne od­bra­ne Hr­vat­ske Sreć­ko Ma­no­la.
Sve­ko­li­ka re­flek­si­ja tih do­ga­đa­ja na JNA, po­seb­no uoče­na pod­lo­žnost ofi­cir­skog ko­ra lo­kal­nim me­di­ji­ma, pod­sta­kla je Se­kre­ta­ri­jat ko­mi­te­ta Kon­fe­ren­ci­je SK u JNA da od­lu­či da sa­či­ni za Pred­sjed­ni­štvo SKJ je­dan ma­te­ri­jal o me­đu­na­ci­o­nal­nim od­no­si­ma i uti­ca­ju sred­sta­va ma­sov­nih ko­mu­ni­ka­ci­ja na JNA i bez­bjed­nost ze­mlje. Bi­lo je to vri­je­me ka­da se uz na­ci­o­na­li­zam go­vo­ri­lo i o li­be­ra­li­zmu i bi­ro­krat­sko-teh­no­krat­skim ten­den­ci­ja­ma.(NA­STA­VI­ĆE SE)