PI­ŠE: NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


Pa­stir­ski ži­vot u nas ni­je do­volj­no opi­san i is­tra­žen. Ovo na­ro­či­to va­ži za so­ci­o­lo­ška is­tra­ži­va­nja (opi­si­va­nja). Ne po­sto­ji so­ci­o­lo­ška stu­di­ja u nas ko­ja je po­drob­no i se­ri­o­zno ob­ra­di­la ovu di­men­zi­ju se­o­skog ži­vo­ta. Otu­da i na­še na­sto­ja­nje da se ob­ra­de i za­hva­te bit­ne kom­po­nen­te pa­stir­skog, od­no­sno sto­čar­skog ži­vo­ta. Na­ša ana­li­tič­ka pa­žnja je ma­hom usred­sre­đe­na na pro­šlost, na ži­vot pa­sti­ra u da­ljoj i bli­skoj pro­šlo­sti. Ovo pr­ven­stve­no iz raz­lo­ga što pa­stir­ski ži­vot, ko­ji vu­če ko­ri­je­ne iz pro­šlo­sti, ne­u­mit­no ne­sta­je. Da­kle, ne­sta­je mno­go to­ga bez če­ga se ne mo­že u cje­lo­sti ob­ja­sni­ti tra­di­ci­o­nal­ni ži­vot se­lja­ka na ovim na­šim pro­sto­ri­ma. Ovom pri­li­kom pre­zen­ti­ra­mo ne­ke naj­in­te­re­sant­ni­je seg­men­te pa­stir­skog ži­vo­ta. Ri­ječ je, u stva­ri, o iz­vo­di­ma iz knji­ge pod na­slo­vom „Za­pi­si iz pa­stir­skog ži­vo­ta – od pla­ni­ne i se­la do so­li­te­ra”. Knji­ga je pri­pre­mlje­na za štam­pu. Pr­vi seg­ment smo na­zva­li „I ra­dost i tu­ga pa­sti­ra“, a dru­gi „Ov­ce me­đu so­li­te­ri­ma“.
Stal­no na opre­zu
Is­pred sa­mog po­čet­ka jag­nje­nja ova­ca, vla­da­lo je u po­ro­di­ci, a na­ro­či­to me­đu dje­com, ne­str­plje­nje i ra­do­sno iš­če­ki­va­nje. Is­ku­sni i do­bri pa­sti­ri su zna­li kad će im se ko­ja ov­ca ojag­nji­ti. Ona ko­ja tre­ba naj­pri­je da se ojag­nji, ona je pr­va pod pri­smo­trom. Naj­če­šće se de­ša­va­lo da ako se jed­na od ova­ca pr­va mr­ka i ojag­nji, to joj se do­ga­đa­lo iz go­di­ne u go­di­nu. Sma­tra­lo se da joj je to u „kr­vi” i da se to mo­ra do­go­di­ti. Ta­kva je ov­ca na ne­ki na­čin bi­la „pri­vi­le­go­va­na“ jer je pr­va do­no­si­la ra­dost pa­sti­ru, dje­ci, a bo­ga­mi, i ci­je­loj po­ro­di­ci. Ov­ca ko­ja se ra­no jag­nji­la na­zi­va­na je ranj­ka, a nje­no jag­nje ranj­če. Is­pred jag­nje­nja, do­ma­ćin, do­ma­ći­ca i pa­stir, bi­li su na stro­gom opre­zu. I no­ću su usta­ja­li da iz­vi­de ho­će li se ko­ja ojag­nji­ti. Oti­šli bi u izbu ili sta­ju sa lu­čem i osma­tra­li si­tu­a­ci­ju. Pr­vo bi osmo­tri­li one ov­ce za ko­je se oče­ki­va­lo da će se u od­re­đe­nom vre­me­nu ojag­njit­i­ti. De­ša­va­lo se, na­rav­no, da za­tek­ne ov­cu ka­da se već ojag­nji i jag­nje usta­ne po­red nje. To je, na­rav­no, bi­lo pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje. Me­đu­tim, u is­ho­du je uvi­jek bi­lo onih ko­je su se te­ško jag­nji­le. U tom slu­ča­ju, do­ma­ćin ili ne­ko dru­go če­lja­de iz ku­će, bi­li su u pri­prav­no­sti da po­mog­nu „po­ro­di­lji”. Pri­prav­nost je bi­la tim ve­ća ako se ima u vi­du da se de­ša­va­lo da u to­ku jag­nje­nja ugi­ne i ov­ca i jag­nje. U se­lu je uvi­jek po­sto­ja­lo če­lja­de ko­je je bi­lo iz­ra­zi­to vje­što i spret­no da po­mog­ne ov­ci da se ojag­nji i da se sreć­no ra­sta­vi sa svo­jim plo­dom (jag­nje­tom). U ovo­me je vla­da­la istin­ska so­li­dar­nost u se­lu. Čim bi se po­ja­vi­la po­tre­ba, po­moć je br­zo i do­bro­volj­no pru­ža­na.
Kad se jag­nje „odvo­ji” od ov­ce, od­mah je pri­sut­na pro­vje­ra da li je jag­nji­ca ili ov­nić. Vi­še se ra­do­va­lo jag­nji­ca­ma ne­go ov­ni­ći­ma, vi­še žen­ski­ma ne­go mu­ški­ma, što je su­prot­no ono­me kad su bi­la u pi­ta­nju dje­ca. Ako bi ov­ca ojag­nji­la krup­no jag­nje, go­vo­ri­lo se da je „ba­či­la“ jag­nje od na­ram­ka, ako je bi­lo sit­no i ne­volj­no, go­vo­ri­lo se „ni­je se ima­la ra­di če­ga mu­čit“. No, de­ša­va­lo se da ono ko­je je sit­no ro­đe­no br­zo pre­tek­ne ono krup­no. U tim si­tu­a­ci­ja­ma se ko­men­ta­ri­sa­lo „soj na­do­da­je”. Ovo je va­ži­lo i za če­ljad, od­no­sno za dje­cu.
Onaj ko bi ob­ja­vio da se ojag­nji­la ov­ca, do­če­ki­van je kao pra­vi mu­štu­lug­dži­ja. Sva bi se kuć­na če­ljad ob­ra­do­va­la. Ku­ća se u tom tre­nut­ku pu­ni­la ve­se­ljem i ra­do­šću. Čak su se mo­gli ču­ti kri­ci ko­ji pra­te iz­ne­nad­no odu­še­vlje­nje.
Dje­ca su tr­ča­la da
vi­de jag­nje
Dje­ca su bi­la naj­ra­do­sni­ja. Ona su od­mah tr­ča­la da vi­de jag­nje i da ga po­mi­lu­ju. Ska­ku­ta­la su od ra­do­sti. Nji­ho­va ra­dost je naj­pri­je bi­la mo­ti­vi­sa­na oče­ki­va­njem da će se igra­ti sa jag­nja­di­ma kao sa svo­jim vr­šnja­ci­ma. Jag­njad su im bi­la pra­vi part­ner u igri. Dje­ca su se ra­do­va­la i zbog to­ga što im se pru­ži­la pri­li­ka da se za­sla­de sje­rom i va­re­ni­kom. Ona su ma­hom obo­ža­va­la sje­ru. To je pr­vo mli­je­ko ko­je se iz­mu­ze iz vi­me­na na­kon što se ojag­nji­la ov­ca. Ra­dost im je bi­la tim ve­ća ako se ima u vi­du da je u pro­šlo­sti bio do­sta dug bez­mlječ­ni pe­ri­od, tj. pe­ri­od od ka­da ov­ce za­prag­nu (za­su­še), pa sve dok se ne poč­nu jag­nji­ti. U tom pe­ri­o­du i dje­ca i od­ra­sli ni­je­su „kva­si­li du­šni­ke” bla­go­tvor­nom teč­no­šću ko­ja se zo­ve mli­je­ko (va­re­ni­ka). Do­ma­ći­no­va ra­dost je bi­la pod­stak­nu­ta či­nje­ni­com što je u sa­mom či­nu jag­nje­nja vo­dio ob­no­vu i osvje­že­nje svo­ga ga­zdin­stva, svo­ga do­ma­ćin­stva. Sva­ko no­vo ra­đa­nje je do­ma­ći­na sna­ži­lo i uli­va­lo mu op­ti­mi­zam kad je u pi­ta­nju bu­duć­nost i po­ro­di­ca i ga­zdin­stvo. Gdje se ne ra­đa, bi­lo da su dje­ca ili jag­njad u pi­ta­nju, tu sre­će ne­ma, tu su za­ma­glje­ne ži­vot­ne per­spek­ti­ve. I do­ma­ći­ca je ima­la svo­je raz­lo­ge da se ra­du­je či­nu jag­nje­nja ova­ca. Ona je bi­la pre­sreć­na što mo­že svo­jim če­lja­di­ma, a na­ro­či­to dje­ci, sju­tra pru­ži­ti želj­no oče­ki­va­nu šo­lju mli­je­ka. I ne sa­mo šo­lju mli­je­ka, već i uku­snu jag­nje­ću su­pu ili čor­bu.
Pa­sti­ri su ima­li po­seb­ne raz­lo­ge ra­do­va­nja. Oni su u jag­nja­di­ma vi­dje­li otje­lo­tvo­re­nje svo­ga ra­da, svo­jih na­po­ra. I za­i­sta je pa­stir bio je­dan od naj­za­slu­žni­jih što se izba pu­ni iz da­na u dan no­vim po­tom­stvom, no­vim jag­nja­di­ma. Osim to­ga, pa­sti­ri su bi­li sreć­ni i po­no­sni kad su mo­gli dru­gi­ma re­ći: „Ojag­nji­lo mi se sto­ti­nu ova­ca. Sva­ko jag­nje je ži­vo, zdra­vo i na­pred­no”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)