PI­ŠE: NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


Dje­ca i jag­njad su na svo­je­vr­stan na­čin bi­la spo­je­na u igri i dru­že­nju. O to­me upe­ča­tlji­vo go­vo­ri pje­sma: „Imam jag­nje ma­le­no/ Ru­no mu je svi­le­no/ Po­va­zdan se igram s njim/ Kao s dru­gom iskre­nim/ Svje­žanj tra­ve na­ko­sim/ Pa je nje­mu do­no­sim/ Pri­ne­sem je na dla­nu/ Mo­me mi­lom be­ka­nu/ Kad se ba­kan naj­eo/ Po­sko­čio ve­se­lo/ Zvo­no zvo­ni cin, cin, cin/ On u igru, ja za njim/ Umi­lja­to jag­nje ti/ Ko te ne­će vo­lje­ti”.
Pje­sma je pra­va ilu­stra­ci­ja igre dje­te­ta i jag­nje­ta. Igra je iskre­na i du­go­traj­na. Igra sa­dr­ži i lju­bav i dru­gar­stvo. Di­je­te se di­vi umi­lja­to­sti jag­nje­ta. Zbog to­ga sma­tra da ne­ma to­ga na svi­je­tu ko­ji ne vo­li jag­nje. Ni­je bi­lo tog dje­te­ta u se­o­skoj ško­li ko­je ni­je sa ža­rom i odu­še­vlje­njem na­u­či­lo ovu pje­smu na­pa­met. Ina­če, jag­nje je si­no­nim lje­po­te i do­bro­te. Maj­ka je iz mi­lja na­zi­va­la svo­ga si­na „jag­nje mo­je”. Ti­me je is­po­lja­va­la vr­hun­sku lju­bav i pre­ma si­nu i pre­ma jag­nje­tu. Što maj­ka za si­na ka­že, to di­rekt­no do­la­zi iz sr­ca, to­me se mo­ra vje­ro­va­ti.
Ako se du­blje po­sma­tra igra jag­nja­di, neo­do­lji­vo pod­sje­ća na igru dje­ce. Dok ov­ce, nji­ho­ve maj­ke, mir­no pa­su, jag­njad se iz­dva­ja­ju i igra­ju svo­ju igru. To isto ra­de i dje­ca. I ona se iz­dva­ja­ju od sta­ri­jih, od ro­di­te­lja, i za­vo­de igru ko­ja im od­go­va­ra.
Jag­njad ta­ko igra­ju da se ima uti­sak da su se una­pri­jed do­go­vo­ri­la ko­ju će igru igra­ti i ka­ko da strikt­no po­štu­ju pra­vi­la igre.
Če­sto se utr­ku­ju. Kao da im ne­ko ko­man­du­je kad da kre­nu i do­kle da stig­nu. Tu, na­rav­no, ne­ma za­je­dlji­vo­sti i lju­bo­mo­re. Sva­ko je jag­nje za­do­volj­no bez ob­zi­ra ko­je po re­du je sti­glo na cilj. Kad se za­vr­ši tr­ka, po­ska­ku­ju kao da se svi ra­du­ju re­zul­ta­ti­ma ko­ja su po­sti­gla.
Jag­njad se „tak­mi­če” u sko­ku u vis. Iz či­sta mi­ra za­ska­ču u vis. Sva­ko na­sto­ji da se što vi­še vi­ne u vi­si­ne. Po­ne­kad u va­zdu­hu na­pra­ve po ko­ju pi­ru­e­tu. U za­no­su „tak­mi­če­nja” po­ne­kad ne­zgod­no „ate­ri­ra­ju”, ali im to ne sme­ta da na­sta­ve sa „tak­mi­če­njem”. Iz sva­kog nji­ho­vog sko­ka iz­bi­ja ra­dost i za­do­volj­stvo.. Nji­hov na­gli skok u vis, iz­ne­na­di po­sma­tra­ča.. Či­ni se da ih ne­ka unu­tra­šnja si­la na­glo i od­jed­nom po­kre­ne na skok. U tim tre­nut­ci­ma, či­ni se da jag­njad kip­te od za­do­volj­stva i kao da svo­jim maj­ka­ma i pa­sti­ru ka­žu : „Vi­di­te, vi­di­te, ka­ko li­je­po i vi­so­ko ska­če­mo”.
In­te­re­san­stno je i „tak­mi­če­nje” u sko­ku u dalj. Jag­njad se pop­nu na ne­ko uz­vi­še­nje, na ne­ki ka­men ili hum­ku, pa oda­tle jed­no za dru­gim ska­ču. Ska­ka­nje se br­zo oba­vlja. Po­ne­kad se stvo­ri gu­žva, ali se, ipak, sve br­zo raz­mr­si. Do­go­di se i po ko­ji ne­zgo­dan pad, ali se to­me ne pri­da­je ni­ka­kva va­žnost. To je jed­no­stav­no dio igre. Bez to­ga igra ne bi bi­la in­te­re­sant­na.
Če­sto ska­ču jed­no pre­ko dru­gog. Ta igra li­či na igru dje­ce kad se jed­no di­je­te po­gne, a dru­go ga pre­ska­če. Do­go­di se da ne­ko ne mo­že pre­sko­či­ti „pre­po­nu”. U tim tre­nut­ci­ma se pro­sto mo­že sa li­ca dru­gih jag­nja­di pro­či­ta­ti be­za­zle­ni osmi­jeh. To je isto kao kad di­je­te ne mo­že pre­sko­či­ti, a osta­la dje­ca mu se podsmje­hu­ju za ne­u­spje­li po­ku­šaj.
Dok se jag­njad za­no­sno igra­ju, če­sto se do­ga­đa da ih pod­sje­ti ne­ka maj­ka. Za­ble­ji i omi­ri­še svo­je „di­je­te” i vra­ća se u sta­do. Na taj na­čin iz­vi­đa si­tu­a­ci­ju i pro­vje­ra­va da li joj je „di­je­te” bez­bi­jed­no i da li je pri­sut­no me­đu svo­jim dru­štvom. U ble­ja­nju maj­ke, ka­da pri­la­zi jag­nje­tu, la­ko se pre­po­zna­je nje­žnost i za­bri­nu­tost i na­da­sve ne­iz­mjer­na lju­bav.
Po­seb­nu pa­žnju dje­ca po­kla­nja­ju „svo­jim” jag­nja­di­ma. Če­sto se de­ša­va­lo da sva­ko di­je­te iz po­ro­di­ce ima „svo­je” jag­nje. Ono ga oso­bi. Da­je mu ime. Da­je mu so­li i bra­šna. Če­sto to ra­de kri­ju­ći od do­ma­ći­ca. Po­ne­kad ga i ukra­ša­va. Ako je ov­nić, sta­vlja mu raz­ne ukra­se oko ro­go­va. Sva­ki do­la­zak u sta­do ko­ri­sti da uzme u na­ruč­je svo­je mi­ljen­če, da ga po­ka­zu­je, a bo­ga­mi, i po­lju­bi. Ne­kad u to­me i pre­tje­ra. Dje­ca su se i nad­gor­nja­va­la i pre­pi­ra­la oko to­ga či­je je jag­nje ljep­še, či­je bo­lje na­pre­du­je, či­je je umi­lja­ti­je i pi­to­mi­je. Na­rav­no, sva­ko je osta­jao pri svo­me i u to­me ni­je mo­glo bi­ti na­god­be.
Ka­da sa­da po­sma­tram di­je­te sa lut­kom u na­ruč­ju, to me pod­sje­ća na di­je­te sa jag­nje­tom u na­ruč­ju. I za­i­sta je jag­nje bi­lo svo­je­vr­sna igrač­ka dje­ci či­ji su se ro­di­te­lji ba­vi­li ov­čar­stvom. Nji­ho­va dje­ca ni­je­su ima­la dru­gih igra­ča­ka.
(Na­sta­vi­će se)