PI­ŠE: NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


Kad se ov­ce o po­pa­sku na­pi­ju iz za­če­le iz­vi­še iz­vo­ra, i na­ši i ma­li­sor­ski čo­ba­ni po­si­je­da­ju i od­mah uto­nu u raz­go­vo­re. Raz­go­va­ra­li su o sve­mu i sva­če­mu. I na ar­ba­na­škom i na srp­skom. Oni ko­ji ni­je­su zna­li ar­ba­na­ški, tra­ži­li su tu­ma­če­nje od onih ko­ji su bez te­ško­će zbo­ri­li na tom je­zi­ku, a oni ko­ji ni­je­su zna­li srp­ski, ta­ko­đe, do­bi­ja­li su ob­ja­šnje­nje od svo­jih ko­ji su srp­ski do­bro go­vo­ri­li i tu­ma­či­li. Po­ne­kad bi se de­si­le „iskre” u me­đu­na­ci­o­nal­nom raz­go­vo­ru. To se na­ro­či­to de­ša­va­lo kad bi ne­ki od na­ših ša­ljiv­dži­ja i slo­bod­nja­ka upi­tao Ar­ba­na­šku: „Bi li me uze­la, da te za­pro­sim”? Ona bi mu stid­no i obo­re­nih oči­ju ka­za­la: „Ne znam na­ški”. Na ovo bi joj kao iz pu­ške ša­ljiv­dži­ja od­go­vo­rio: „Za to ti ne tre­ba zna­nje je­zi­ka. Po­treb­na je sa­mo do­bra vo­lja i sve će ići kao po lo­ju”. Na­kon ovo­ga, smi­jeh bi se na tre­nu­tak pro­lo­mio, a raz­go­vor je te­kao da­lje.
Uvi­jek su se me­đu pri­sut­nim na­la­zi­li oni ko­ji se odva­ja­ju sa svo­jom raz­bo­ri­to­šću i umi­je­ćem da li­je­po is­pri­ča­ju svo­ju pri­ču. Ta­ko je je­dan od njih va­zda po­ten­ci­rao pri­ču ko­ju je Mar­ko Mi­lja­nov is­pri­čao u svom dje­lu „Pri­mje­ri čoj­stva i ju­na­štva”. Po Mar­ko­vom ka­zi­va­nju, rad­nja pri­ča se baš ov­dje do­go­di­la. To je uče­sni­ke u raz­go­vo­ru na­vo­di­lo da se pri­sje­te pri­če i da je do de­ta­lja is­ko­men­ta­ri­šu.
Pri­po­vje­dač bi se po­na­mje­stio, za­su­kao br­ko­ve i po­vi­še­nim to­nom po­čeo da pri­ča pri­ču. Pri­ču bi vjer­no is­pri­čao. Sve od ri­je­či do ri­je­či – ona­ko ka­ko ju je Mar­ko is­pri­čao u svom dje­lu. „Mar­ko Đe­ljo­šev Za­treb­ča­nin. Sje­dio je na Ko­ri­ta Or­ska, kod ubla đe sto­ka vo­du pi­je. Kod nje­ga je bi­lo još dru­ži­ne. Je­dan si­ro­mah, po ime­nu Poj Ulja, va­dio je vo­du iz ubla da mu pi­je sto­ka. Mar­ko sa dru­ži­nom ru­ga­li su se si­ro­ma­hu i dra­ži­li ga. On, po­što mu do­sa­di­še sa ru­ga­njem, onom štru­gljom ko­jom je vo­du va­dio i sto­ci si­pa, uda­ri Mar­ka u gla­vu, te krv niz nje­ga pro­to­či. Dru­gi su šće­li da ga iz­bi­ju, no Mar­ko ne da­de go­vo­re­ći: Ne bi­li se mi si­ro­ma­hu ru­gat. Što smo tra­ži­li, ono smo i na­šli. I ta­ko Poj Ulja osta­de ne­iz­mla­ćen to­lja­ga­ma, ka što ho­ća­še da bje­še uda­rio naj­go­re­ga, no ubi (uda­ri) naj­bo­lje­ga te mu pro­bi ka maj­či­no mli­je­ko”.
Pri­ča je iza­zi­va­la raz­ne ko­men­ta­re.
Je­dan od pri­sut­nih, po­ri­je­klom Dre­ka­lo­vić, pre­te­kao je osta­le u ko­men­ta­ri­sa­nju: „Bo­že mi­li, ka­ko mu je sva­ka na mje­stu. Sva­ka mu vri­je­di po oku zla­ta. Ovom pri­čom je ovje­ko­vje­čio i Lju­đa i Ko­ri­ta. Za ovo tre­ba da mu bu­du za­hval­ni i Ku­či i Za­treb­ča­ni. Rje­či­ti za­tre­bač­ki pa­stir je imao svoj ko­men­tar: „Ne­ma go­re oso­bi­ne od ru­ga­nja, od spr­da­nja. Na­ro­či­to je ru­žno ako se ne­ko spr­da si­ro­ma­hu. I Bog za­po­vi­je­da da si­ro­ma­šti­na ni­je za po­ku­du i ru­glo. Ko se ru­ga si­ro­ma­hu, obr­ši­će kao Ma­r­ko Đe­ljo­šev. To je Bož­ja ka­zna”.
Je­dan od za­tre­bač­kih pa­sti­ra je pi­ska­vim gla­som od­go­vo­rio svom pret­hod­ni­ku: „Ne­moj da mi di­raš Mar­ka Đe­ljo­še­va. To je bio i čo­ek i ju­nak ka­kvog ni­je­su ove go­re za­pam­ti­le. I Mar­ko Mi­lja­nov ga je ovo­đe uz­di­gao. Da ni­je bio ve­li­ki čo­ek, ne bi opro­stio Poj Ulji. Za­hva­lju­ju­ći Mar­ku ni­je do­šlo do kr­vo­pro­li­ća”.
„I ja sma­tram da se na kra­ju pri­če Mar­ko Đe­ljo­šev is­ka­zao kao pra­vi čo­ek. No, či­ni mi se da je tre­bao pra­vo­vre­me­no da re­a­gu­je. Tre­bao je u pr­vi tre­nu­tak opo­me­nu­ti svo­ju dru­ži­nu. Da je to uči­nio, ne bi se do­go­di­lo ono što se do­go­di­lo. Bo­lje spri­je­či­ti, ne­go li­je­či­ti”, sa oso­bi­tom mi­r­no­ćom je go­vo­rio rje­či­ti pa­stir iz Za­tri­jep­ča.
Pa­stir iz Ora­va je pa­žlji­vo slu­šao pret­hod­ne ko­men­ta­re. Kad su za­vr­ši­li, ot­po­čeo je svo­ju pri­ču: „Do­šla su ne­ka čud­na vre­me­na. Ne­ma vi­še ona­kvih ka­kav je bio Mar­ko Đe­ljo­šev. Sve se iz­o­kre­nu­lo i iz­o­pa­či­lo. Sa­da je sve vi­še onih ko­ji se dru­gom ru­ga­ju. Ru­ga­nje je po­sta­lo op­šta po­ja­va. Ri­jet­ko ko za­mje­ra ru­ga­li­ca­ma. Ru­ga­li­ce se še­pu­re. Sreć­ni su i za­do­volj­ni što su se dru­gi­ma na­ru­ga­li. Vje­ru­je­te mi, lju­di mo­ji, da ne mo­že to na do­bro iza­ći”.
Dok su se pa­sti­ri du­bo­ko za­pri­ča­li, ov­ce su se kro­ti­le stra­nom iz­vi­še Lju­đa. Ni­je­su ma­ri­le za pa­stir­ske pri­če i ko­men­ta­re.
(Na­sta­vi­će se)