PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ugled i zna­čaj po­ro­di­ce če­sto su ima­li pred­nost nad lič­nim kva­li­te­ti­ma nje­nih čla­no­va. Ta­ko se je­dan po­u­zda­nik kne­za Mi­lo­ša po­hva­lio go­spo­da­ru „da mu se kćer­ka udo­mi­la u vr­lo do­bru i bo­ga­tu ku­ću”, i kao raz­log na­veo to „što se ja kod vas na­o­dim i po ču­ve­nju kod ko­ga se ja na­o­dim uze­li su mo­ju kćer”. U dru­gom slu­ča­ju, dje­vo­jač­ki otac ras­ki­nuo je pro­sid­bu ka­da je sa­znao da ne­su­đe­ni mla­do­že­nja ni­je iz ču­ve­ne po­ro­di­ce Cu­ki­ća, ka­ko mu je pr­vo­bit­no re­če­no, već da je sa­mo nji­hov da­le­ki ro­đak.
Se­o­sko dru­štvo ni­je bi­lo stra­ti­fi­ko­va­no, ali to ne zna­či da je me­đu čla­no­vi­ma se­o­ske za­jed­ni­ce vla­da­la dru­štve­na jed­na­kost. Unu­tar sva­kog ko­lek­ti­va po­sto­ja­la je iz­vje­sna hi­je­rar­hi­ja, ili, tač­ni­je, vi­še hi­je­rar­hij­skih po­dje­la; osim po­dje­le pre­ma go­di­na­ma sta­ro­sti i rod­noj pri­pad­no­sti, čla­no­vi za­jed­ni­ce – po­je­din­ci i po­ro­di­ce, me­đu­sob­no su se raz­li­ko­va­li i na osno­vu dru­gih kri­te­ri­ju­ma, po­put imo­vin­skog sta­nja, broj­no­sti po­ro­di­ce, lič­nom i po­ro­dič­nom ugle­du i sl. Po­me­nu­te raz­li­ke na­ro­či­to su do­la­zi­le do iz­ra­ža­ja pri­li­kom iz­bo­ra brač­nog part­ne­ra. Sma­tra­no je da dje­voj­ke i mla­di­ći iz „do­ma­ćin­skih ku­ća” brač­ne sa­put­ni­ke tre­ba da tra­že u slič­nim po­ro­di­ca­ma, dok su oni na ni­žim ste­pe­ni­ca­ma hi­je­rar­hij­ske lje­stvi­ce svo­ju „pri­li­ku” tre­ba­lo da tra­že me­đu se­bi slič­ni­ma. O zna­ča­ju ma­te­ri­jal­nog fak­to­ra svje­do­če i pri­mje­ri brač­nih ugo­vo­ra ko­je su skla­pa­li oni ko­ji su u brak uno­si­li iz­vje­snu imo­vi­nu, da bi re­gu­li­sa­li nje­no na­sled­stvo po smr­ti jed­nog od su­pru­žni­ka; ugo­vo­ri su naj­če­šće bi­li usme­nog ka­rak­te­ra i utvr­đi­va­ni su pred se­o­skim kme­tom i „ugled­ni­jim” se­lja­ni­ma.
Čla­no­vi se­o­ske za­jed­ni­ce su brač­ne part­ne­re naj­če­šće pro­na­la­zi­li unu­tar ko­mu­ni­ka­cij­skog kru­ga ko­ji su či­ni­li pri­pad­ni­ci sop­stve­nog i su­sjed­nih se­la. Ge­o­graf­ska uda­lje­nost po­ro­di­ca iz­me­đu ko­jih su us­po­sta­vlja­ne brač­ne ve­ze ni­je bi­la bez zna­ča­ja. Dje­voj­ke, ko­je su uda­jom naj­če­šće pre­la­zi­le u mla­do­že­nji­nu ku­ću, obič­no su že­lje­le da se ne uda­lja­va­ju mno­go od ro­di­telj­ske ku­će. S dru­ge stra­ne, že­nid­ba dje­voj­kom iz dru­gog, a na­ro­či­to uda­lje­nog se­la, za mla­di­će je če­sto bi­la stvar dru­štve­nog pre­sti­ža, sma­tra­lo se da će fi­zič­ka uda­lje­nost od ro­di­telj­ske ku­će ne­vje­stu ja­če pri­ve­za­ti za no­vi po­ro­dič­ni dom i sma­nji­ti mo­guć­nost mi­je­ša­nja nje­nih srod­ni­ka u brač­ne i po­ro­dič­ne od­no­se. Taj stav je iz­nio i Je­vrem Gru­jić u svo­jim uspo­me­na­ma: „Mo­ji su se dr­ža­li pra­vi­la da se ni­ka­ko ne tre­ba že­ni­ti dje­voj­kom iz istog se­la, jer u tom slu­ča­ju čo­vjek ima že­nu, ali če­sto osta­ne bez pri­ja­te­lja”.
Že­nid­ba dje­voj­kom iz dru­gog se­la znat­no je sma­nji­va­la po­ten­ci­jal­nu mo­guć­nost su­ko­ba iz­me­đu dvi­je po­ro­di­ce. Osim to­ga, po­ro­di­ce unu­tar jed­nog se­o­skog ko­lek­ti­va već su bi­le po­ve­za­ne su­sjed­skim ve­za­ma, pa us­po­sta­vlja­njem me­đu­sob­nih rod­bin­skih ve­za ni­je­su bi­le na zna­čaj­ni­jem do­bit­ku. S dru­ge stra­ne, stu­pa­njem u brak sa oso­bom iz dru­ge se­o­ske za­jed­ni­ce pro­ši­ri­va­la se već po­sto­je­ća so­ci­jal­na mre­ža i ja­čao dru­štve­ni sta­tus po­ro­di­ce unu­tar lo­kal­nog ko­lek­ti­va. Ta­kav iz­bor brač­nog part­ne­ra naj­če­šće su pra­vi­li oni ko­ji su ima­li ve­će mo­guć­no­sti iz­bo­ra pri­li­kom tra­že­nja brač­nog part­ne­ra, a to su bi­li ma­hom čla­no­vi mno­go­broj­nih i „ugled­ni­jih” po­ro­di­ca.
U obla­sti­ma u ko­ji­ma su po­red sta­ro­sje­de­lač­kog sta­nov­ni­štva ži­vje­li i do­se­lje­ni­ci iz dru­gih obla­sti, ri­jet­ko su us­po­sta­vlja­ne brač­ne ve­ze iz­me­đu te dvi­je gru­pa­ci­je. Bra­ko­vi su ri­jet­ko skla­pa­ni i iz­me­đu pri­pad­ni­ka raz­li­či­tih et­nič­kih gru­pa. Na pri­mjer, Sr­bi i Vla­si ri­jet­ko su se od­lu­či­va­li na me­đu­sob­no skla­pa­nje brač­nih ve­za; iako su ži­vje­li na istom pro­sto­ru, ima­li istu vje­ru i ba­vi­li se istim za­ni­ma­njem, raz­dva­ja­li su ih raz­li­či­ti je­zik i obi­ča­ji. Bra­ko­vi iz­me­đu Sr­ba i Ro­ma bi­li su sa sta­no­vi­šta dru­štve­ne za­jed­ni­ce još ne­pri­hva­tlji­vi­ji. Na pri­mjer, u jed­noj žal­bi upu­će­noj kon­zi­sto­ri­ji iz­ra­že­no je ne­go­do­va­nje zbog skla­pa­nja bra­ka iz­me­đu Srp­ki­nje i Ro­ma: „To ja­ko na­šim lju­di­ma pa­da u oči što Ci­ga­ni kao je­dan iz­rod i pre­zren na­rod u brak sa Srp­ki­nja­ma stu­pa; lju­di o to­me sva­ko­ja­ko go­vo­re, ne­go­du­ju i raz­li­či­to tol­ku­ju...”
U obla­sti­ma gdje su, po­red sta­ro­sje­de­lač­kog sta­nov­ni­šta ži­vje­li i do­se­lje­ni­ci, ne sa­mo da ni­je do­la­zi­lo do skla­pa­nja me­đu­sob­nih brač­nih ve­za, već su iz­bje­ga­va­ne i po­sje­te, sa­rad­nje, mo­be, po­zaj­mi­ce i sl. To je, na pri­mjer, bio slu­čaj sa cr­no­gor­skim do­se­lje­ni­ci­ma ko­ji su še­zde­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka na­se­lje­ni u Pe­tro­vom se­lu u Ne­go­tin­skoj kra­ji­ni. Po­čet­kom 20. vi­je­ka oni su se još uvi­jek že­ni­li ne­vje­sta­ma iz Cr­ne Go­re. Za­bi­lje­že­na su sa­mo tri slu­ča­ja že­nid­be Vla­hi­nja­ma, zbog če­ga su mla­do­že­nje kri­ti­ko­va­ne od svo­jih srod­ni­ka.
Po­čet­kom sred­njeg vi­je­ka u hri­šćan­skom svi­je­tu us­po­sta­vlje­na su pra­vi­la o za­bra­ni skla­pa­nja bra­ka iz­me­đu srod­ni­ka, sa ši­ro­kim ra­spo­nom ste­pe­na srod­stva sa ko­ji­ma je stu­pa­nje u brak bi­lo za­bra­nje­no. Sma­tra se da su ta­kvom po­li­ti­kom cr­kva i dr­ža­va na­sto­ja­le da osla­be rod­bin­ske ve­ze, ko­je su ja­ča­le na­do­ve­zi­va­njem brač­ne na već po­sto­je­ću srod­nič­ku ve­zu. Sla­blje­nje rod­bin­skih ve­za ima­lo je za cilj pod­vr­ga­va­nje po­je­din­ca, po­ro­di­ce i dru­štva u cje­li­ni ve­ćem uti­ca­ju cr­kve i dr­ža­ve.
(Na­sta­vi­će se)