PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U ve­ći­ni za­pad­no­e­vrop­skih ze­ma­lja u 19. vi­je­ku za­bi­lje­žen je zna­tan po­rast bra­ko­va me­đu krv­nim srod­ni­ci­ma. Srod­nič­ki bra­ko­vi skla­pa­ni su unu­tar svih slo­je­va dru­štva. U kru­go­vi­ma bo­ga­ti­jeg se­lja­štva i bur­žo­a­zi­je skla­pa­nje brač­nih ve­za me­đu srod­ni­ci­ma bi­lo je mo­ti­vi­sa­no pr­ven­stve­no te­žnjom za oču­va­njem i uve­ća­njem po­ro­dič­ne imo­vi­ne. S dru­ge stra­ne, po­ve­ćan broj srod­nič­kih bra­ko­va u ni­žim so­ci­jal­nim slo­je­vi­ma tu­ma­či se kao re­zul­tat dru­štve­nih i eko­nom­skih pro­ble­ma ko­je je pro­ces mo­der­ni­za­ci­je iza­zvao u si­ro­ma­šnim kru­go­vi­ma dru­štva. Ten­den­ci­ja ra­sta srod­nič­kih bra­ko­va po­če­la je na­glo da je­nja­va u 20. vi­je­ku, što se ob­ja­šnja­va sta­bi­li­za­ci­jom dru­štve­no-eko­nom­skih od­no­sa u za­pad­no­e­vrop­skim ze­mlja­ma.
Srod­nič­ki si­stem ob­u­hva­tao je, po­red krv­nog, i afi­nal­no i du­hov­no srod­stvo. U ka­to­lič­kim i pro­te­stant­skim ze­mlja­ma ra­spon za­bra­nje­nih ste­pe­na srod­stva vre­me­nom je znat­no su­žen. U Sr­bi­ji, kao i u osta­lim pra­vo­slav­nim ze­mlja­ma, u 19. vi­je­ku je i da­lje bio na sna­zi ši­ro­ko za­sno­van srod­nič­ki si­stem ko­ji je uklju­či­vao ve­li­ki broj li­ca. Sa krv­nim srod­ni­ci­ma skla­pa­nje bra­ka bi­lo je za­bra­nje­no za­ključ­no sa sed­mim ste­pe­nom, sa afi­nal­nim do pe­tog ste­pe­na dvo­rod­nog i tre­ćeg tro­rod­nog srod­stva, a sa srod­ni­ci­ma po du­hu do sed­mog ste­pe­na u pr­voj lo­zi.
Ta­ko ši­ro­ko po­sta­vlje­na srod­nič­ka mre­ža po­je­din­cu je znat­no su­ža­va­la mo­guć­nost iz­bo­ra brač­nog part­ne­ra. U re­la­tiv­no ma­lim se­o­skim za­jed­ni­ca­ma če­sto je bi­lo te­ško na­ći oso­bu su­prot­nog po­la sa ko­jom ni­je po­sto­ja­la ne­ka srod­nič­ka ve­za. Sto­ga su po­je­di­ni ste­pe­ni srod­stva pri­li­kom stu­pa­nja u brak pre­ne­bre­ga­va­ni. Naj­če­šće je kr­še­no afi­nal­no srod­stvo, po­što uda­lje­no srod­stvo po bra­ku ni­je po­što­va­no u mje­ri u ko­joj su po­što­va­ni osta­li ob­li­ci srod­stva. Na kr­še­nje afi­nal­nog srod­stva naj­če­šće se na­i­la­zi u slu­ča­je­vi­ma u ko­ji­ma su dje­ca udo­va­ca že­lje­la da stu­pe u brak sa ne­kim čla­nom no­ve po­ro­di­ce nji­ho­vih po­no­vo ože­nje­nih ili uda­tih ro­di­te­lja. Na pri­mjer, skla­pa­njem bra­ka dvo­je udo­va­ca, nji­ho­va dje­ca iz pret­hod­nih bra­ko­va do­bi­ja­la su sta­tus bra­će i se­sta­ra, a u srod­nič­ke od­no­se ula­zi­li su i sa osta­lim čla­no­vi­ma ma­će­hi­ne, od­no­sno oču­ho­ve po­ro­di­ce. Vi­sok pro­ce­nat udo­va­ca i vi­so­ka sto­pa nji­ho­vih po­nov­nih bra­ko­va ima­li su za po­sle­di­cu ve­li­ki broj ova­kvih srod­ni­ka. U mno­gim slu­ča­je­vi­ma ni lo­kal­no sve­šten­stvo, ko­jem je mno­go bli­že bi­lo na­rod­no ne­go cr­kve­no po­i­ma­nje srod­stva, ni­je sma­tra­lo te no­vo­u­spo­sta­vlje­ne ve­ze srod­nič­kim.
U tom smi­slu ka­rak­te­ri­stič­no je pi­smo mi­tro­po­li­ta Mi­ha­i­la na­mje­sni­ku užič­ke epar­hi­je u ko­jem mu sa­op­šta­va „da je u toj epar­hi­ji po ne­zna­nju vi­še bra­ko­va u ne­po­svo­lje­nom ste­pe­nu srod­stva za­klju­če­no, a na­ro­či­to da dje­ca vjen­ča­nih vdo­vih li­ca iz pre­đa­šnjih nji­ho­vih bra­ko­va ni­je­su sma­tra­na za rod... Na­ro­či­to će kon­zi­sto­ri­ja oba­vi­je­sti­ti svja­šten­stvo da su pa­stor­čad, to jest dje­ca iz pre­đa­šnjih bra­ko­va ona­ko­vih vdo­vih li­ca ko­ja se uzmu, rod kao i dru­ga ro­đe­na dje­ca, i to ne sa­mo me­đu so­bom, ne­go i ot­no­še­ni­jem nji­ho­vih oču­ha i ma­ći­ja, jer pi­še u Krm­či­ji: Ako otac uzme ma­ter, sam ne mo­že uze­ti kćer, jer su u dru­gom ste­pe­nu, da­kle u istom u kom ro­đe­ni brat i se­stra”.
Krv­no srod­stvo na­ru­ša­va­no je znat­no rje­đe – po­ne­kad u sed­mom ili, još rje­đe, u še­stom ste­pe­nu. Naj­ma­nje je bi­lo slu­ča­je­va kr­še­nja du­hov­nog srod­stva. Šta­vi­še, na­rod­no shva­ta­nje du­hov­nog srod­stva bi­lo je ši­re ne­go nje­go­vo cr­kve­no po­i­ma­nje – i uda­lje­ni ste­pe­ni du­hov­nog srod­stva, ko­ji po cr­kve­nim pra­vi­li­ma ni­je­su sma­tra­ni za srod­nič­ke, kod obič­nog svi­je­ta su po­što­va­ni.
Cr­kve­ne vla­sti bi­le su za­tr­pa­ne slu­ča­je­vi­ma kom­pli­ko­va­nih srod­nič­kih od­no­sa pri­li­kom za­klju­če­nja bra­ka. U na­če­lu, cr­kve­ne vla­sti su se dr­ža­le cr­kve­nog si­ste­ma srod­stva i na­sto­ja­le su da spri­je­če kr­še­nje za­bra­nje­nih ste­pe­na. U prak­si su, me­đu­tim, po­ne­kad bi­le sprem­ne i na od­stu­pa­nje od tog na­če­la, na­ro­či­to u slu­ča­je­vi­ma pri­ti­sa­ka od stra­ne lo­kal­ne za­jed­ni­ce da se iz­vje­sni brak do­zvo­li. Cr­kva je, s jed­ne stra­ne, na­sto­ja­la da dru­štvu na­met­ne svoj si­stem srod­stva, ali s dru­ge stra­ne mo­ra­la je da vo­di ra­ču­na i o na­rod­nom po­i­ma­nju srod­nič­kih od­no­sa. U slu­ča­je­vi­ma spor­nih bra­ko­va ve­li­ka pa­žnja po­kla­nja­na je sta­vo­vi­ma po­ro­di­ce i se­o­ske za­jed­ni­ce. Ta­ko je, na pri­mjer, u jed­nom spor­nom slu­ča­ju mi­tro­po­lit pri­je do­no­še­nja ko­nač­ne od­lu­ke od lo­kal­nog sve­šte­ni­ka tra­žio da ga iz­vi­je­sti „da li nji­o­vi srod­ni i kom­ši­je že­le za­klju­če­ni­je ovo­ga bra­ka ili im je to pro­tiv­no, jer na sve ovo tre­ba po op­sto­ja­tel­stvi­ma ima­ti pri­zre­ni­ja”.
Za raz­li­ku od afi­nal­nog, ste­pe­ni du­hov­nog srod­stva mno­go su ši­re shva­ta­ni u na­rod­nom, ne­go u cr­kve­nom si­ste­mu srod­stva. U cr­kve­nom si­ste­mu, ste­pe­ni du­hov­nog srod­stva bro­je se sa­mo u pra­voj nis­hod­noj lo­zi, dok se u na­rod­nom ra­ču­na­nju srod­stva oni pre­no­se i na po­boč­ne srod­ni­ke.
(NA­STA­VI­ĆE SE)