Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Pro­svjet­ni re­vi­zor to­ga vre­me­na Ni­ko­la Rac­ko­vić, ob­ja­vio je u na­stav­ci­ma u „Da­nu”, pod na­slo­vom: Opa­ža­ji iz re­vi­zi­je, i pod­na­slo­vom: Ma­te­ri­jal­no sta­nje uči­telj­stva, de­ta­ljan pre­gled sta­nja u pro­svje­ti Cr­ne Go­re to­ga do­ba, ona­ko ka­ko je on to, kao re­vi­zor, za­pa­zio.„Je­dan od naj­bit­ni­jih uslo­va, ko­ji dje­lu­ju na na­stav­ni uspjeh u ško­la­ma, je­ste ma­te­ri­jal­no sta­nje uči­telj­stva. Sto­ga, go­vo­re­ći o uspje­hu i ne­u­spje­hu na­stav­nog ra­da i pro­svje­ći­va­nja uop­šte, ne mo­že se pre­ći ćut­ke pre­ko ovo­ga pi­ta­nja.
Uči­telj je du­ša ško­le, a ško­la svje­tlost bez ko­je bi na­rod pro­pao u po­nor glu­po­sti, su­je­vjer­ja i ne­zna­nja. I za div­no ču­do, baš taj uči­telj, ta du­ša ško­le, to na­rod­no svje­ti­lo, taj du­hov­ni vo­đa svo­je sre­di­ne, ko­ji mo­ra sta­ja­ti na vi­si­ni svo­ga po­zi­va i slu­ži­ti pri­mje­rom po­šte­nja i če­sti­to­sti svo­joj oko­li­ni – iz­di­še da­nas pod te­re­tom te­ških ma­te­ri­jal­nih ne­vo­lja. Dnev­na za­ra­da od dva per­pe­ra i šes­de­set šest pa­ra ni­je do­volj­na pre­ma sa­da­šnjoj ci­je­ni ži­vot­nih na­mir­ni­ca ni za iz­dr­ža­va­nje naj­pro­sti­jeg te­ža­ka, ko­ji ži­vi u naj­za­ba­če­ni­jem ku­tu na­še do­mo­vi­ne, a ka­ko li će bi­ti tek do­volj­na za uči­te­lja, ko­ji ži­vi u kul­tur­nom cen­tru svo­je po­kra­ji­ne- za nje­ga, ko­ji, zbog uz­vi­še­no­sti svo­ga po­zi­va, mo­ra pri­stoj­no iz­dr­ža­va­ti ne sa­mo se­be, već i svo­ju – če­sto pu­ta mno­go­broj­nu – po­ro­di­cu, mo­ra po­la­zi­ti na sku­po­ve i udru­že­nja, na­ba­vlja­ti knji­ge i li­sto­ve, te pra­ti­ti sa­vre­me­nu li­te­ra­tu­ru, bi­ti čla­nom pro­svjet­nih i dru­gih do­bro­tvor­nih usta­no­va u nje­go­vom mje­stu, se­li­ti se iz mje­sta u mje­sto po mol­bi ili ka­zni, pla­ća­ti pri­re­ze, po­re­ze i dru­ge mno­go­broj­ne dr­žav­ne i op­štin­ske da­žbi­ne...
I sve ove za­htje­ve pod­mi­ri­va­ti iz je­di­nog ma­te­ri­jal­nog iz­vo­ra, u ko­ji, kao što re­koh ula­ze dnev­no sa­mo po dva per­pe­ra i še­zde­set šest pa­ra, oči­gled­na je ne­mo­guć­nost. Šta on­da osta­je uči­te­lju? Osta­je mu, da se od­re­če svo­ga po­zi­va i da ide ona­mo, gdje da­nas ima­ju dva pu­ta ve­ću pla­tu oni, ko­ji su na­zad ne­ko­li­ke go­di­ne ot­pu­šte­ni iz uči­telj­ske slu­žbe zbog to­ga, što su za istu bi­li ne­spo­sob­ni i ne­kva­li­fi­ko­va­ni.Ne do­pu­sti li mu se ili ne uči­ni li sam to, on­da ga oče­ku­ju sve one te­ške i gor­ke po­šlje­di­ce,ko­je po­vla­či za so­bom ne­ma­nje i si­ro­ti­nja, a na ime: spu­šta se na uže kre­di­to­ra i ka­i­ša­ra.Nje­go­va pla­ta i ona­ko ma­la i pre­ma­la, po­sta­je još ma­nja, jer ve­li­ki dio od nje ide u ko­rist onih, ko­ji ga kre­di­ti­ra­ju.Nje­go­va ri­ječ, ko­ja tre­ba da je sve­ta, tvr­da i isti­ni­ta gu­bi sva­ki dan od svo­je va­žno­sti i na kra­ju kra­je­va on je po­stao rob svo­je sre­di­ne...
Uči­telj­stvo ne tra­ži da bu­de dr­žav­no me­zim­če. Ono bi htje­lo sa­mo da za­u­zme mje­sto me­đu pra­vim si­no­vi­ma i da ne bu­de pa­stor­če... Ja­sno je, da­kle, da dr­ža­va mo­ra što pri­je pri­te­ći u po­moć uči­te­lji­ma i da je sva­ko okli­je­va­nje u to­me po­gle­du pra­va ne­sre­ća za na­pre­dak i ugled na­še do­mo­vi­ne. Shva­ća­ju­ći ma­te­ri­jal­ne mo­ći na­še ze­mlje uči­te­lji su ve­o­ma skrom­ni u ovom po­gle­du...
Ne sa­mo u ma­te­ri­jal­nom, već i u mo­ral­nom po­gle­du uči­telj je za­bo­ra­vljen i za­po­sta­vljen.Taj apo­stol pro­svje­te, sret­ni­je i slav­ni­je bu­duć­no­sti na­rod­ne, taj lju­ti bo­rac, la­ži, kri­vi­ce i sva­ke zlo­će i opa­či­ne, to du­šev­no og­nji­šte, oko ko­jeg se gri­je sva nje­go­va oko­li­na, to sre­di­šte in­te­li­gen­ci­je i kul­tu­re u svo­me kra­ju; on, ko­ji se uvi­jek vla­dao mu­ški i do­sto­jan­stve­no, ne uz­vi­su­ju­ći se nad kim, ni­ti se pred kim po­ni­zu­ju­ći, ko­ji ni­je umio bi­ti tu­đe oru­đe, ni­ti je znao rop­ski pu­zi­ti, la­ska­ti i drh­ta­ti, jer je znao da je to do­kaz plit­ka du­ha i pro­stač­ke du­še – on, ko­ji je gle­dao da za­do­bi­je lju­bav sta­ri­je­ga ne ko­je­ka­kvim spolj­nim po­na­ša­njem i maj­sto­ri­ja­ma, već um­ni­jem i va­lja­ni­jem ra­dom – iz­o­sta­je da­nas u to­me po­gle­du ne sa­mo iza svi­ju vr­sta či­nov­ni­ka, već i iza žan­dar­ma, stra­ža­ra, pro­stih voj­ni­ka, pa i sa­mih se­i­za.
Isti­na, uči­telj zna, da je čo­vjek du­žan či­ni­ti do­bro do­bra ra­di, bez ika­kva ego­i­zma i to ne sa­mo ko­li­ko mu se pro­pi­su­je, već ko­li­ko naj­vi­še mo­že.S to­ga on ni­je ni­ka­da is­ti­cao svo­jih vr­li­na, već je osta­vljao, da se one po­ka­zu­ju u nje­go­vom ra­du...“
(Na­sta­vi­će se)