Za­što su Mir­ko­vi od­re­di u oba po­ho­da mo­ra­li na­pu­sti­ti te­ri­to­ri­ju Ku­ča pod pri­ti­skom kon­zu­la? Ana­li­zi­ra­će­mo pa­žlji­vo do­stup­na do­ku­men­ta iz tog pe­ri­o­da. Vo­đa po­ho­da Mir­ko ša­lje iz­vje­štaj knja­zu Da­ni­lu po­sli­je pr­vog na­le­ta:„Što smo kće­li to smo uči­nje­li i 50 gla­vah oki­nu­li.” To ja­sno go­vo­ri o za­jed­nič­koj na­mje­ri s ko­jom su do­šli u Ku­če. A otvo­re­no je pi­ta­nje šta se de­ša­va­lo da­lje do kra­ja da­na? Dr Šer­bo Ras­to­der tvr­di da „po­sto­je za­pi­si da su pri­li­kom po­ha­re Ku­ča ubi­ja­na dje­ca u ko­li­jev­ka­ma, ali ne­ma do­ka­za da je to ura­đe­no ru­kom voj­vo­de Mir­ka Pe­tro­vi­ća, ko­ji je pred­vo­dio voj­sku.” (18.04.2015. go­di­ne)
An­dri­ja­še­vić na­vo­di pi­smo fran­cu­skom kon­zu­lu u Ska­dru, ko­me se od­mah po­sli­je do­ga­đa­ja knjaz Da­ni­lo „prav­da”: „...pro­či­tao ne­bro­je­ne svi­re­po­sti, iz­vr­še­ne po pri­ča­nju Tu­ra­ka, od stra­ne Cr­no­go­ra­ca, za vri­je­me po­to­nje nji­ho­ve eks­pe­di­ci­je u Ku­če...da ni­je bi­lo ne­go 50 ubi­je­nih lju­di, a što se ti­če že­na i dje­ce, to je jed­na uvre­da, bez­oč­na, iz­mi­šlje­na od na­ših ne­pri­ja­te­lja i pro­su­ta po svi­je­tu... Cr­no­gor­ci su za­ro­bi­li vi­še od 1.000 lju­di ko­je su pu­šti­li, a od oruž­ja ni­je­su uze­li ne­go sa­mo 500 pu­ša­ka. I kad bi bi­la isti­na da su oni pre­da­li sve og­nju i ma­ču, oni bi ubi­li, pri­rod­na stvar, ta­ko­đe i one lju­de od ko­jih su oruž­je od­u­ze­li. Ni­je­sam ja, go­spo­di­ne kon­zu­le, po­ga­zio ri­ječ, ne­go su je Tur­ci po­ga­zi­li, a ja, kao što na to imam pra­vo, bra­nio sam ula­zak pre­ko mo­jih gra­ni­ca. Vi mi sa­vje­tu­je­te da po­vu­čem mo­je tru­pe iz Ku­ča, ali ta­mo i ne­ma mo­jih tru­pa, jer su Ku­či ko­ji su mi vjer­ni osta­li stu­pi­li sa­mi u bor­bu pro­tiv Tu­ra­ka. Po­sle su Cr­no­gor­ci pri­te­kli u po­moć, po­što Ku­či ko­ji su stu­pi­li u bor­bu pro­tiv Tu­ra­ka ni­je­su bi­li u sta­nju da odo­le ci­je­loj Pod­go­ri­ci i Gru­đa­ni­ma, jer su Ku­či mo­ji po­da­ni­ci, a ne ni­ka­ko tur­ski, i ni­ka­da ja njih kao ta­kve ne­ću pri­zna­ti, bu­du­ći da su Ku­či bi­li sa­stav­ni dio cr­no­gor­ske te­ri­to­ri­je i za vri­je­me mo­ga pra­đe­da i ni­ka­da oni ni­je­su bi­li tur­ski.” (Po­li­tič­ki spi­si, 238/ 9).
Za­ni­mlji­vo je što u ovom pi­smu knjaz tvr­di da je nje­gov od­red bra­nio gra­ni­cu Ku­ča od Tu­ra­ka? Tvr­di da su se Ku­či sa­mi bo­ri­li, ali pro­tiv Tu­ra­ka? Ka­ko to da je pri­li­kom „po­mo­ći” Mir­ko Ku­či­ma ki­dao gla­ve, a ne Tur­ci­ma? Ili se „brat­ska po­moć” sa­sto­ja­la u to­me da se Ku­či­ma opljač­ka oruž­je i osta­ve ih da se go­lo­ru­ki bo­re pro­tiv Tu­ra­ka?! (prim. R.Ž.)
U dru­gom na­ve­de­nom pi­smu ko­je knjaz Da­ni­lo pi­še ru­skom kon­zu­lu u Du­brov­ni­ku 12. 8.1858. pot­pu­no dru­ga­či­je opi­su­je šta se de­si­lo u Ku­či­ma: „Vlast cr­no­gor­ska iste go­di­ne na­đe za do­bro pre­kra­ti­ti jed­nom nji­ho­vo sa­mo­vla­sti­je, i uda­ri na Ku­če si­lom oruž­ja, gdje bu­du isti po­ra­že­ni, kao iz­daj­ni­ci i bun­tov­ni­ci ote­če­stva, i k mi­ru i po­kor­no­sti pri­ve­de­ni.” (Po­li­tič­ki spi­si, 286/ 7).
Da li je knjaz za­bo­ra­vio ka­ko je pri­je dvi­je go­di­ne „bra­nio” Ku­če od Tu­ra­ka na kraj­nje ču­dan na­čin? Da li je znao ka­kav je bio for­mal­ni, a ka­kav stva­r­ni sta­tus Ku­ča? Vi­di se to iz pi­sa­ma knja­za Da­ni­la. U cir­ku­lar­nom pi­smu knja­za Da­ni­la mi­ni­stri­ma ze­ma­lja pot­pi­sni­ca Pa­ri­skog mi­rov­nog ugo­vo­ra, od ma­ja 1856. go­di­ne, knjaz pi­še: „Za vri­je­me ovih go­di­na Cr­no­gor­ci su ima­li u svo­ji­ni Gra­ho­vo, Žu­pu, Ba­nja­ne, Pi­vu, Drob­njak, Kru­še­vi­cu, Zup­ce i Va­so­je­vi­će do ri­je­ke Ta­re i Li­ma, i oni se i da­nas bi­ju s Tur­ci­ma za njih.” (Po­li­tič­ki spi­si, 226/ 7). Ne po­mi­nje Ku­če, ko­ji su pri­po­je­ni Cr­noj Go­ri tek 1878/9, raz­gra­ni­če­njem po­sli­je Ber­lin­skog kon­gre­sa.
U pi­smu fran­cu­skom kon­zu­lu 18. 10. 1858. go­di­ne, tra­ži knjaz: „Za­to, ako mi se ne mo­gu ustu­pi­ti okru­zi o ko­ji­ma je ra­ni­je bi­lo go­vo­ra, on­da ne­ka mi se ustu­pe Ku­či.” (Po­li­tič­ki spi­si, 297/ 8).
Aka­de­mik Pa­vi­će­vić na­vo­di: „Na po­sljed­njem sa­stan­ku am­ba­sa­do­ra (1858) ri­je­še­no je da se pri­hva­ti gra­nič­na li­ni­ja. Ko­mi­si­ja je o spor­nim pi­ta­nji­ma do­ni­je­la od­lu­ku: „4. Da Ku­či pri­pa­da­ju Tur­skoj. I to su pot­pi­sa­li pred­stav­ni­ci Tur­ske, Austri­je, Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, Fran­cu­ske, Pru­ske i Ru­si­je.” („Knjaz Da­ni­lo”, Be­o­grad, 1990, 390).
Ana­li­za do­ku­me­na­ta i po­da­ta­ka isto­ri­ča­ra, knja­za i bra­ta mu uka­zu­ju na pot­pu­no neo­prav­da­ne stra­šne zlo­či­ne i ve­li­ke pljač­ke pri­li­kom sa­mo­volj­nih upa­da u (sa­mo­vla­sno pod­ruč­je Ku­ča – ka­ko ka­že knjaz Da­ni­lo), jed­nom ri­ječ­ju po­ha­re. Po­ha­re ko­je su za du­ži pe­ri­od u sva­kom smi­slu ome­le su­štin­sko pri­pa­ja­nje Ku­ča Cr­noj Go­ri. (Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE:
Želj­ko Ra­šo­vić