PI­ŠE: Želj­ko Ra­šo­vić


U pret­hod­nim na­stav­ci­ma po­sta­lo je ja­sno ka­ko An­dri­ja­še­vić ot­kla­nja „sjen­ku jed­no­stra­nog, ten­den­ci­o­znog i ne­u­te­me­lje­nog pri­ka­zi­va­nja ne­kih do­ga­đa­ja iz vla­da­vi­ne knja­za Da­ni­la”. Pot­pu­no je u pra­vu da je ri­ječ o pro­ble­mu objek­tiv­no­sti u isto­ri­o­gra­fi­ji. Ali, tu ni­je kraj nje­go­voj „objek­tiv­no­sti”.
„Pre­ko­mjer­no i ne­u­te­me­lje­no ve­li­ča­nje zna­čaj­nih lič­no­sti do­vo­di isto­ri­ča­ra u si­tu­a­ci­ju da omi­lje­noj lič­no­sti pre­ćut­ku­je i one po­gre­ške ko­je se ne mo­gu prav­da­ti ili skri­ti... Svo­joj omi­lje­noj isto­rij­skoj lič­no­sti, on pri­do­da­je vr­li­ne ko­je ona ne­ma, a pre­ćut­ku­je po­gre­ške ko­je su ne­po­re­ci­ve”.
Ovo je, ta­ko­đe, ra­ni­ji, An­dri­ja­še­vi­ćev stav. A sa­da pra­vi re­vo­lu­ci­o­nar­ni is­ko­rak u no­vom prav­cu i uvo­di no­vu isto­rij­sku ka­te­go­ri­ju – ob­ra­čun sa zna­čaj­nim isto­rij­skim lič­no­sti­ma ko­je mu ni­je­su omi­lje­ne. Po­sli­je 160 go­di­na od Po­ha­re?!
Kao pri­mjer u knji­ga­ma, udž­be­ni­ci­ma i pu­bli­ka­ci­ja­ma či­ji je autor ili ko­a­u­tor An­dri­ja­še­vić, osim već na­ve­de­nih, mo­že se na­ći još kon­tra­dik­tor­nih ili ne­tač­nih po­da­ta­ka. Iz­ni­je­ću sa­mo još je­dan. U udž­be­ni­ku isto­ri­je za osmi raz­red de­ve­to­go­di­šnje osnov­ne ško­le, Pod­go­ri­ca, 2007, 94, ko­a­u­tor An­dri­ja­še­vić tvr­di da je u mo­žda naj­ve­ćoj cr­no­gor­skoj bi­ci, na Fun­di­ni, ko­man­do­vao i do­bio bit­ku voj­vo­da Ili­ja Pla­me­nac, a ne­ma ni po­me­na o voj­vo­di Mar­ku Mi­lja­no­vu.
Mno­go­broj­ni re­al­ni iz­vo­ri bit­no dru­ga­či­je iz­no­se uče­šća voj­vo­de Mar­ka Mi­lja­no­va, voj­vo­de Bo­ža Pe­tro­vi­ća i voj­vo­de Ili­je Pla­men­ca u ta­da­šnjim ope­ra­ci­ja­ma, a po­seb­no na Fun­di­ni. Kod auto­ra udž­be­ni­ka u sred­njim ško­la­ma, si­tu­a­ci­ja je re­al­ni­ja.
Po­gle­daj­mo me­tod ovog isto­ri­ča­ra. Pr­vo „do­vo­di” voj­vo­du na „pra­vu mje­ru”: Da ni­je bi­lo Go­spo­da­ra, sin Mi­lja­na Po­po­vi­ća bi 1860. go­di­ne pro­da­vao dr­va na pod­go­rič­kom pa­za­ru” (Na­ci­ja.., 85) – vi­zi­o­nar­ski ot­kri­va An­dri­ja­še­vić, ko­ji oči­gled­no, ili ne po­zna­je či­nje­ni­ce iz bi­o­gra­fi­je Mar­ka Mi­lja­no­va, ili ih zlo­na­mjer­no za­o­bi­la­zi. Za­tim, pi­še se­ri­ju slič­nih pri­zem­nih tek­sto­va vje­ro­vat­no sa na­dom da će svo­jim auto­ri­te­tom okr­nji­ti ogro­man ugled i za­slu­ge Mar­ka Mi­lja­no­va. An­dri­ja­še­vić je kra­lju Ni­ko­li po­sli­je mno­go go­di­na po­ru­čio: „Go­spo­da­re, la­ku noć”. (Na­ci­ja.., 116). I „ostva­rio” ono što Ni­ko­la ni­je mo­gao. Voj­vo­du Mar­ka Mi­lja­no­va iz­ba­cu­je iz ovih ope­ra­ci­ja. Voj­vo­du Mar­ka či­ji je udio u ovim bit­ka­ma ne­mjer­ljiv.
Aka­de­mik Pa­vi­će­vić uz de­ta­ljan opis bit­ke, ka­že: „Uz sav re­spekt pre­ma pro­sla­vlje­nim ko­man­dan­ti­ma... ko­ji su to­ga da­na pred­u­ze­li op­šte ju­ri­še na tru­pe Mah­mut-pa­še, duh i po­ja­va voj­vo­de Mar­ka Mi­lja­no­va ob­u­zi­mao je svi­jest i mi­sli uče­sni­ka ove ve­li­ke bit­ke”. (Isto­ri­ja Cr­ne Go­re, knji­ga 4, tom 2, stra­na 226). A Pa­vi­će­vi­ću voj­vo­da Mar­ko ni­je „omi­lje­na lič­nost”. Da ne ci­ti­ra­mo re­al­ne isto­ri­ča­re i isto­rij­ske iz­vo­re.
Pi­ta­nje je ka­ko je ostra­šće­nom i pri­stra­snom isto­ri­ča­ru An­dri­ja­še­vi­ću da­ta mo­guć­nost da pi­še udž­be­ni­ke ko­ji se iz­u­ča­va­ju u škol­skom si­ste­mu Cr­ne Go­re. On ve­li­ča svo­je „omi­lje­ne” i opanj­ka­va „neo­mi­lje­ne” isto­rij­ske lič­no­sti, iz­no­si u ra­znim knji­ga­ma raz­li­či­te po­dat­ke o istom do­ga­đa­ju, ima po­seb­ne kri­te­ri­ju­me...
Na­dam se da sam uspio da do­dat­no i ar­gu­men­to­va­no osvi­je­tlim neo­prav­da­ne zlo­či­ne i pljač­ke u Ku­či­ma, i evi­dent­ne pro­ble­me ko­ji su iz po­ha­ra pro­is­te­kli, a či­je bi po­sle­di­ce na vi­še ni­voa tre­ba­lo objek­tiv­no sa­gle­da­ti: o če­mu knjaz i brat ni­je­su do­volj­no vo­di­li ra­ču­na u po­ku­ša­ju vi­še­stru­kog na­sil­nog pri­sa­je­di­nje­nja Ku­ča u pro­ce­su stva­ra­nja dr­ža­ve? Da li je u pi­ta­nju sa­mo neo­dr­ži­va eko­nom­sko-ge­o­graf­ska po­zi­ci­ja Ku­ča? Za­što su po­či­ni­li stra­šne zlo­či­ne nad ne­du­žnim kao „iz­daj­ni­ci­ma i bun­tov­ni­ci­ma ote­če­stva”?
Po­dr­ška po­je­di­nih isto­ri­ča­ra ko­ji ocr­nju­ju Ku­če, vri­je­đa­ju žr­tve i sta­re ra­ne, li­ci­ti­ra­ju­ći ko­ji broj žr­ta­va je na­uč­no odr­živ i pro­na­la­ze­ći „no­ve do­ka­ze” o „iz­mi­šlje­nom ili ne­sreć­nom do­ga­đa­ju”. Ko­li­ko su ti „do­ka­zi” ozbilj­ni mo­že se la­ko pro­ci­je­ni­ti iz na­ve­de­ne ar­gu­men­ta­ci­je. Ti isto­ri­ča­ri ko­ri­ste an­ti­no­mič­nost – bi­la je Po­ha­ra, ali ni­je bi­la.
Za­to na kon­kre­tan i pri­mje­ren na­čin ko­nač­no tre­ba is­pra­vi­ti sjen­ku ne­prav­de pr­vo pre­ma Ku­či­ma, zlo­či­ni­ma u Ku­či­ma i po­seb­no pre­ma voj­vo­di Mar­ku Mi­lja­no­vu, či­me bi se ot­klo­nio tek dio sjen­ke ko­ji sto­ji nad ne­spor­nim us­pje­si­ma knja­za Da­ni­la.(Kraj)