Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Mu­zič­ke ko­me­di­je se­dam­de­se­tih go­di­ma mo­ra­ju se, si­lom pri­lil­ka, raz­li­ko­va­ti od onih iz tri­de­se­tih. Pr­vih go­di­na zvuč­nog fil­ma sni­ma­nje mu­zič­ke ko­me­di­je bi­lo je uz­bu­dljiv do­ži­vljaj: u to vrij­me se ot­kri­va­la mu­zič­ka kom­po­nen­ta fil­ma; ko­re­o­gra­fi­ja, pje­sme i mu­zi­ka odi­sta su pred­sta­vlja­li po­če­tak no­ve ere.
Vri­je­me Džin­džer Ro­džers i Fre­da Aste­ra je ne­po­vrat­no pro­šlo.
Sa „Ka­ba­re­om” Fos je htio da mu­zič­kim ko­me­di­ja­ma da du­blji ka­rak­ter. Pred­na­ci­stič­ka kli­ma; sa svo­jom ve­se­lo­šću po sva­ku ci­je­nu, ko­ja na­go­vje­šta­va zlo­kob­ne do­ga­đa­je, či­ni­la se ide­al­nom za ta­kvu no­vu mu­zič­ku ko­me­di­ju.
Ro­đan je u Či­ka­gu, u po­zna­toj po­ro­di­ci po­zo­ri­šnih umjet­ni­ka. Do afir­ma­ci­je ko­re­o­gra­fa ra­dio je kao glu­mac, re­di­telj i igrač. Po­red po­zo­ri­šnih kre­a­ci­ja na­stu­pao je kao igrač i glu­mac u fil­mo­vi­ma „Po­lju­bi me Ke­ti” 1953. go­di­ne, „Mo­ja se­stra Ej­lin”, „Šta Lo­la že­li” i mno­gim dru­gim. Kao re­di­telj de­bi­to­vao je fil­mom „Slat­ka Če­ni­ti”, 1969. go­di­ne, ko­ja pred­sta­vlja adap­ta­ci­ju mju­zi­kla sa nje­go­ve mu­zič­ke sce­ne. Pro­sla­vio se u ci­je­lom svi­je­tu fil­mom „Ka­ba­re”, ko­ji je unio no­vi stil u žan­ru mu­zič­ke dra­me. Ka­ba­re je film­ski mju­zikl iz 1972. Rad­nja fil­ma je smje­šte­na u Ber­lin u vri­je­me Vaj­mar­ske re­pu­bli­ke, 1931. go­di­ne, pri­je do­la­ska Hi­tle­ra na vlast. Tek dru­gi film re­di­te­lja, ple­sa­ča, ko­re­o­gra­fa i bro­dvej­skog gi­gan­ta Bo­ba Fo­sa od­ni­je­lo je ku­ći osam Oska­ra, uklju­ču­ju­ći tu i Oska­ra za naj­bo­ljeg re­di­te­lja ko­ju je uzeo Ko­po­la za Ku­ma.
Ka­ba­re je bio je­di­ni istin­ski ve­li­ki mju­zikl 70-ih, bez ob­zi­ra na prog­no­ze da će to bi­ti Fo­sov „Spring­ti­me for Hi­tler” („Ko­me tre­ba mju­zi­ki sa na­ci­sti­ma?”). Od­go­vor je gla­sio – sva­kom ko­me je sta­lo do to­ga da ga oča­ra­ju. Bob Fos je bio ci­nik od­ga­jen u du­hu vo­dvi­lja, ko­ji je osta­rio u bur­lesk­nim i lji­ga­vim noć­nim klu­bo­vi­ma. Ni­ko dru­gi ni­je mo­gao da uzme mju­zikl Džo­na Kan­de­ra i Fre­da Eba, ute­me­ljen na dra­mi Jo­na van Dra­te­na I`m A Ca­me­ra, ko­ja je za­pra­vo ba­zi­ra­na na Kri­sto­fer Išer­vu­do­vom ro­ma­nu ,,Go­odbye Ber­lin”. Sa­mo je par nu­me­ra iz mju­zi­kla uze­to za film, a Kan­der i Eb su na­pi­sa­li no­ve, ko­je su do­šle kao za­mje­na. Film je ba­cio ta­ko hla­dan, bli­stav po­gled na nje­go­ve gre­šne, bez­du­šne sta­nov­ni­ke Ber­li­na 30-ih. Za raz­li­ku od po­zo­ri­šnog mju­zi­kla, gdje se pje­smom iz­ra­ža­va­ju osje­ća­nja, kao i tok sa­me rad­nje, u film­skoj ver­zi­ji pje­va se sa­mo na po­zor­ni­ci i u bi­er­gar­te­nu. Osim u sce­ni u bi­er­gar­te­nu, u fil­mu sa­mo dvo­je glav­nih ju­na­ka pje­va­ju.
Mju­zi­klu se če­sto di­vi­mo i uži­va­mo u igrač­kim nu­me­ra­ma, fa­sci­nant­nom de­ko­ru, blje­šta­vim efek­ti­ma i omi­lje­nim pje­va­či­ma, ali ga sa­svim ri­jet­ko pri­zna­je­mo za umjet­nost. Po­sta­vlja­ju mu se iz­u­zet­no ve­li­ki za­htje­vi u po­gle­du rit­ma, vi­zu­el­nog iz­ra­za, ar­ti­zma i, sve­ga što mo­že da nad­vi­si na­iv­ne fa­bu­le ili me­lo­dram­ske sa­dr­ža­je. Za­to sva­ki ve­li­ki uspjeh kri­ti­ka naj­če­šće po­ve­zu­je sa tre­nut­nim uku­som pu­bli­ke ili mo­dom. Sve to za­pra­vo zna­či da su ova­kvi fil­mo­vi mno­go vi­še od osta­lih pod­re­đe­ni tre­nut­ku, svom vre­me­nu i što je naj­va­žni­je, uku­su ko­ji se for­mi­ra na osno­vu naj­vi­ših do­me­ta ko­je po­sti­že­mo u mu­zič­kim re­vi­ja­ma, ka­ba­re­i­ma, na estra­di, a u no­vi­je do­ba i na te­le­vi­zi­ji. Film bi mo­rao da pred­sta­vlja sin­te­zu sve­ga, ali i sa­vr­šen­stvo ko­je nat­kri­lju­je svo­je uz­o­re.
(Na­sta­vi­će se)