PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pi­ta­nje „po­li­tič­kog”, tj. „di­plo­ma­tič­kog” na­ro­da Hr­vat­ske za­slu­žu­je do­dat­na ob­ja­šnje­nja sto­ga što su mno­ge ne­su­gla­si­ce iz­me­đu Hr­va­ta i Sr­ba, ne sa­mo u ra­ni­jim de­ce­ni­ja­ma već i u sa­vre­me­nim zbi­va­nji­ma, plod hr­vat­ske na­ci­o­nal­no-po­li­tič­ke ide­o­lo­gi­je, ko­ja je ute­me­lje­na na ide­ji o po­sto­ja­nju je­din­stve­nog hr­vat­skog „po­li­tič­kog” na­ro­da. Ob­ja­šnje­nja su po­treb­na sto­ga što su baš u bor­bi za i pro­tiv po­li­ti­ke ute­me­lje­ne na ide­ji o hr­vat­skom „po­li­tič­kom”, ili „di­plo­ma­tič­kom” na­ro­du stvo­re­ne raz­li­ke u po­gle­di­ma iz­me­đu Sr­ba i Hr­va­ta, ko­je su bi­le i ko­je su do da­nas osta­le te­ško pre­mo­sti­ve. Zbog njih je do­la­zi­lo do ne­pre­sta­nog že­sto­kog me­đu­sob­nog su­če­lja­va­nja i ra­đa­nja ne­tr­pe­lji­vo­sti, ko­ja je u od­re­đe­nim hr­vat­skim gra­đan­skim i ma­lo­gra­đan­skim kru­go­vi­ma do­bi­la pro­tiv­srp­ske ge­no­cid­ne ka­rak­te­ri­sti­ke. Mno­gi su i po­u­zda­ni po­da­ci ko­ji ne­dvo­smi­sle­no po­tvr­đu­ju da je do kri­ze u od­no­si­ma iz­me­đu Hr­va­ta i Sr­ba u Hr­vat­skoj, uoči slo­ma dru­ge Ju­go­sla­vi­je, do­šlo zbog to­ga što su u toj re­pu­bli­ci za­vla­da­le po­li­tič­ke stran­ke i lič­no­sti ko­ji­ma je na sr­cu le­ža­la na­ci­o­nal­no-po­li­tič­ka ide­o­lo­gi­ja ute­me­lje­na na ide­ji da na hr­vat­skoj dr­žav­noj te­ri­to­ri­ji mo­že da po­sto­ji sa­mo je­dan, i to hr­vat­ski kon­sti­tu­tiv­ni na­rod.
U ča­su ka­da je ide­ja o hr­vat­skom „po­li­tič­kom” na­ro­du, po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka, u Hr­vat­skoj ste­kla zna­tan broj pri­sta­li­ca, Im­bro Ig­nja­ti­je­vić Tka­lac, is­kre­ni i do­sled­ni Ju­go­slo­ven, od­luč­no je ustao pro­tiv nje. On je uvi­đao svu nje­nu štet­nost i de­struk­tiv­nost pa je sto­ga i pi­sao: ”Mi­sao po­li­tič­kog i na­rod­nog sje­di­nje­nja svih ju­žnih Sla­ve­na sa­svim je li­je­pa i do­bra, no osno­va­ti na za­star­je­lim i za­ple­snji­vi­lim har­ti­ja­ma i to­bož isto­rič­kim iz­mi­šljo­ti­na­ma pre­ten­zi­ju na­ro­da hr­vat­skog i rim­ske cr­kve na he­ge­mo­ni­ju nad svim na­ro­di­ma ju­žno­slo­ven­skim – to mo­že bi­ti že­lja go­ru­ćeg pa­tri­o­ti­zma no do­kaz je to­li­ke su­jet­no­sti i to­li­kog ne­zna­nja ću­di na­ro­da da ne sa­mo da ni­je mo­gla ima­ti že­lje­nog uspje­ha ne­go je baš raz­dor iz­me­đu dva naj­na­pred­ni­ja i naj­krep­ča ju­go­slo­ven­ska na­ro­da, me­đu Hr­va­ti­ma i Sr­bi­ma, po­ve­ća­la i go­to­vo u mr­žnju na­rod­nu pre­tvo­ri­la”.
Da­lje je Tka­lac po­ru­či­vao: „Ne osni­vlje se bu­duć­nost i ne ute­me­lju­ju se dr­ža­ve na sta­rim har­ti­ja­ma i na „vir­tu­al­nim” te­ri­to­ri­jal­nim tra­žbi­na­ma, ma bi­le ove što mo­že bi­ti bo­lje do­ka­za­ne i ne­dvoj­be­ne, ne­go se osni­va­ju na krep­koj vo­lji, na sna­zi i de­la­telj­no­sti ži­ve­ćeg na­ro­da ko­ji ho­će i ume stvo­ri­ti si dr­ža­vu da u njoj o svo­joj vo­lji i o svo­jem pra­vu ži­vi i na­rod­ni za­da­tak svoj is­pu­ni. Kad bi se Sr­bi u da­na­šnjoj kne­že­vi­ni ustav­ši na Tur­ke bi­li po­zva­li na Du­ša­no­vo i La­za­re­vo car­stvo i na sta­re svo­je har­ti­je i na ne znam ka­kva jo­šte isto­rič­ka pra­va, ja­mač­no bi bi­li osta­li jed­na ra­ja tur­ska kao što su Bo­šnja­ci i Er­ce­gov­ci i dan da­nas”.
Po­put Tkal­ca, i An­dri­ja Tor­kvat Br­lić sma­trao je ne sa­mo da je be­smi­sle­no već i opa­sno Hr­va­te pro­gla­ša­va­ti „po­li­tič­kim” na­ro­dom, a Sr­be i osta­le na­ro­de u Hr­vat­skoj li­ša­va­ti sta­tu­sa „po­li­tič­kog” na­ro­da. Br­lić je, su­prot­no oni­ma ko­ji su sli­je­di­li po­li­ti­ku Fra­nje Rač­kog, bi­sku­pa Jo­si­pa Jur­ja Štro­sma­je­ra, An­tu­na Ja­ki­ća, An­te Star­če­vi­ća i Euge­na Kva­ter­ni­ka, tvr­dio da „Hr­va­ti ne­ma­ju ni­ka­kvih dr­žav­nih pra­va”, već da ta pra­va, ali sa­mo na pa­pi­ru, ima Tro­jed­na kra­lje­vi­na. „Hr­va­ti (Cro­a­tia, na­tio cro­a­ti­ca)”, pi­sao je Br­lić, „ne­ma nig­de dr­žav­nih pra­vah, kao što ni Ma­đa­ri u Ugar­skoj. Hr­va­ti se po­ve­do­še za Ma­đa­ri­ma i Ma­đa­ror­sa­gom, pa ne­ma­ju­ći ni­ka­kva te­me­lja – na­je­dan­put kao De­us ex mac­hi­na pri­svo­ji­še se­bi pra­vo pa­pi­ra tro­jed­ne kra­lje­vi­ne, kon­da ta pra­va ista ne­ma­ju Sr­bi rim­ske i grč­ke cr­kve u tro­jed­noj kra­lje­vi­ni, i kon­da bi bio ne­smi­sao re­ći: dr­žav­na pra­vah Sr­bah u tro­jed­noj kra­lje­vi­ni! Sta­nov­ni­ci tro­jed­ne kra­lje­vi­ne ni­su sa­mo Hr­va­ti, a ipak svi – isti Njem­ci, Ma­đa­ri, Ru­si­ni, Kle­men­te – ima­ju dr­žav­na pra­va tro­jed­ne kra­lje­vi­ne”. Uvi­đa­ju­ći ko­li­ko je čak i za ono vri­je­me bi­la re­vo­lu­ci­o­nar­na i po od­no­se dva na­ro­da opa­sna po­li­tič­ka mi­sao Hr­va­ta oslo­nje­na na dr­žav­no pra­vo Hr­vat­ske, Br­lić je, oni­ma ko­ji su je za­go­va­ra­li, po­ru­či­vao: „Ele vi tje­ra­juć li­si­cu iz­stje­ra­ste vu­ka, jer na na­rav­no pra­vo na­rod­no­sti i slo­bo­de sa­svim za­bo­ra­vi­ste, iz sa­me rev­no­sti za hi­sto­ri­ju ne Hr­va­tah ne­go tro­jed­ne vi­še­ple­men­ske kra­lje­vi­ne. Sr­bi tro­jed­ne kra­lje­vi­ne ne na­pa­da­ju te­melj ili ti dr­žav­no pra­vo tro­jed­ne kra­lje­vi­ne, ne­go ne da­du, da ta pra­va Hr­va­ti mo­no­po­li­zi­ra­ju. Ili zar Sla­vo­ni­ja, i u njoj Sr­bi, ne­ma­ju pra­vo – ima­du ne­go Hr­vat­ska i u njoj Sr­bi? A tko ra­di iz­međ Sr­bah o tom da tro­jed­na iz­gu­bi auto­no­mi­ju? Usi­ja­ni mo­zak Ja­ki­ćev, Rač­kog i kom­pa­ni­je to ra­di, a ne Sr­bi”.
Osu­da A.T. Br­li­ća ni­je se sve­la sa­mo na po­je­di­ne po­li­tič­ke lič­no­sti i na po­sto­je­će stran­ke već i na list Pozor, uti­caj­ni gla­sno­go­vor­nik Štro­sma­je­ro­ve Na­rod­ne stran­ke, ko­ji je, po nje­go­voj ocje­ni, po­stao „bo­gu­mr­zak”, jer o sve­mu to­me je „hr­va­to­man­ski po­čeo pi­sa­ti”.
Uz Tkal­ca i Br­li­ća svr­stao se mla­di August Še­noa. Iako sa­rad­nik Pozora, on ni­je pi­sao „hr­va­to­man­ski”. Na pi­ta­nje da li je na­rod srp­ski „po­li­tič­ki” na­rod, Še­noa je od­go­vo­rio da je­ste „jer je ta­ko sklo­pio ugo­vo­re s kru­nje­ni­ma ugar­ski­mi kra­lje­vi”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)