Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Re­di­telj Bob Fos sma­tra da se u ka­ba­re mi­je­ša­ju, po­is­to­vje­ću­ju ili ra­zi­la­ze isti­ne i op­se­ne, ilu­zi­je i stvar­nost, po­ne­kad sla­du­nja­vo ali i gor­ko, sa­ti­rič­no i sar­ka­stič­no... On bi vo­lio da nje­go­ve lič­no­sti ne pred­sta­vlja­ju sa­dr­žaj već da ga pret­po­sta­vlja­ju se­bi ili stva­ra­ju za se­be ka­ko bi mo­gli da se po­ja­vlju­ju u slo­že­nim, ali vi­dlji­vim ni­jan­sa­ma. Jer, ra­spo­ni su ve­li­ki – od div­nih lir­skih pa­sa­ža, na­dah­nu­tih i dram­ski sna­žnih tre­nu­ta­ka, do pri­zo­ra pot­pu­nog iz­ob­li­če­nja i kraj­nje ka­ri­ka­tu­ral­no­sti.
Zbog to­ga nje­go­ve lič­no­sti, po­seb­no mla­da igra­či­ca Se­li Bo­uls i ka­ba­ret­ski za­ba­vljač i kon­fe­ran­si­je, do­la­ze če­sto u si­tu­a­ci­ju da sa­mi ko­men­ta­ri­šu ono što či­ne ili u če­mu se na­la­ze. Ne­pre­kid­no se mi­je­nja­ju sce­ne u ko­ji­ma na­la­zi­mo pu­ni do­ži­vljaj i one od ko­jih smo na iz­vje­stan na­čin dis­tan­ci­ra­ni, od­no­sno one ko­je do­ži­vlja­va­mo i ko­je ana­li­zi­ra­mo i po­sma­tra­mo. Lič­no­sti se ta­ko ne mo­gu da is­cr­plju­ju u op­štim sta­vo­vi­ma i in­di­ka­ci­ja­ma vre­me­na i sa­mih si­tu­a­ci­ja pa se od njih tra­ži spon­ta­nost i ne­po­sred­nost lič­ne re­ak­ci­je. To na­ro­či­to do­la­zi do iz­ra­ža­ja u igri Laj­ze Mi­ne­li ko­ja tu­ma­či šar­mant­nu stran­ki­nju ko­ja na­stu­pa u jed­nom ka­ba­reu.
I ona, ka­ko to vr­lo če­sto bi­va u slič­nim fil­mo­vi­ma, te­ži lič­noj sre­ći, in­tim­no­sti i za­do­volj­stvi­ma ko­ja će pri­pa­da­ti sa­mo njoj. Su­sri­je­će mla­dog En­gle­za i či­ni sve da sa njim do­ži­vi i lju­bav. To je osno­va oko ko­je se oku­plja­ju i dru­ga li­ca, pa ih iden­ti­fi­ku­je­mo kroz nji­ho­ve ne­po­sred­ne i sva­ko­dnev­ne re­ak­ci­je.
Ni­su tu sa­mo lju­di iz ka­ba­rea, već i oni sa uli­ce, skrom­na, osje­ćaj­na mla­da Je­vrej­ka, bo­ga­ta­ši, lju­di sum­nji­vih za­ni­ma­nja, ali i oni ko­ji tra­že za svo­je po­di­vlja­le in­stink­te oprav­da­nje. Ta­ko ovaj film do­bi­ja svoj pu­ni smi­sao kroz pra­će­nje svih pro­mje­na ko­je za­pa­ža­mo u sen­zi­bi­li­te­tu lju­di. Po­re­dak ko­ji se na­go­vje­šta­va ni­je ni­ka­kva ap­strakt­na si­la, ni­ti dog­mat­ske pa­ro­le, već ono što lju­di či­ne ru­še­ći po­sto­je­će, u isti mah in­si­sti­ra­ju­ći na svo­jim se­bič­nim in­te­re­si­ma. Bo­bu Fo­su ni­su po­treb­ne ti­ra­de – do­volj­no mu je da je­dan od mla­dih na­ci­stič­kih za­ne­se­nja­ka poč­ne da pje­va pje­smu u či­jem re­fre­nu mo­že da ra­za­be­re za­do­volj­stvo što do­la­zi no­vo vri­je­me. Osta­li go­sti u ka­fa­ni pri­hva­ta­ju pje­smu, a iz na­či­na na ko­ji pje­va­ju, još vi­še ka­ko gle­da­ju, gu­bi se dje­čač­ka na­iv­nost i pred na­ma po­či­nje da leb­di uža­sa­va­ju­ća že­lja za de­struk­ci­jom. Ta­kvih de­ta­lja u ovom fil­mu ima mno­go jer je sav sa­zdan od mi­kro­sta­nja ko­ja se pre­ta­pa­ju, ši­re­ći krug dok ne shva­ti­mo da iz vr­tlo­ga iz­la­za ne­ma. Bo­bu Fo­su je ve­o­ma bli­zak Ber­told Breht i nje­go­ve te­o­ret­ske po­stav­ke, pri­lič­no pri­sut­ne u kon­cep­ci­ji ovog fil­ma. U nje­mu mu­zič­ke i igrač­ke nu­me­re za­u­zi­ma­ju pro­stor, pa ipak, to ni­je mju­zikl u kla­sič­nom smi­slu. Ni­jed­na nu­me­ra ni­je sa­mo­stal­na, i naj­če­šće su to po­en­te od­re­đe­nih si­tu­a­ci­ja ili nji­ho­vi ko­men­ta­ri. Dis­tan­ce ko­je Fos po­sti­že ve­o­ma su ra­fi­ni­ra­ne i do kra­ja osmi­šlje­nje. I me­lo­di­je i re­ci­ta­ti­vi ma ka­ko bi­li efekt­ni sa­dr­že ne­što vi­še od sa­me mu­zi­ke ili ri­je­či, pa se s nji­ma ši­ri smi­sao fil­ma.
U tom po­gle­du oni se po svom zna­če­nju iz­rav­na­va­ju sa glu­mač­kim do­ži­vlja­jem i sa vi­zu­el­nim uti­sci­ma. Za­to su svi mu­zič­ki dje­lo­vi ovog fil­ma is­pre­ple­ta­ni i do­pu­nja­va­ju se igra­nim se­kven­ca­ma za­jed­no či­ne­ći sa­dr­žaj fil­ma. To se po­seb­no osje­ća u unu­tra­šnjoj na­pe­to­sti i at­mos­fe­ri ko­ja je na­iz­gled svu­da ista. To­kom zbi­va­nja se po­ja­ča­va in­te­zi­tet, mi­je­nja­ju ras­po­lo­že­nja, a to omo­gu­ća­va da zlo ko­je po­ste­pe­no ula­zi u lju­de i ra­za­ra nji­ho­ve du­še bu­de pri­sut­no u fil­mu na dra­ma­ti­čan na­čin. Zbog to­ga mu­zi­ka ni­gdje ni­je ilu­stra­tiv­na – u ra­znim pri­zo­ri­ma do­bi­ja po­seb­ne za­dat­ke. Ne­gdje tre­ba da na­go­vi­je­sti ono što će se zbi­ti ili da is­pri­ča ka­ko se ove lič­no­sti po­na­ša­ju, šta oče­ku­ju ili či­me su nji­ho­ve mi­sli za­u­ze­te.(Na­sta­vi­će se)