PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Va­tre­ni za­go­vor­ni­ci po­li­ti­ke za­sno­va­ne na hr­vat­skom dr­žav­nom pra­vu bi­li su svje­sni da je to pra­vo je­dan od glav­nih re­me­ti­lač­kih či­ni­la­ca u od­no­si­ma iz­me­đu Sr­ba i Hr­va­ta. Upr­kos to­me, i baš zbog to­ga, oni su se čvr­sto dr­ža­li tog pra­va, sma­tra­ju­ći da je ono va­žni­je od spo­ra­zu­ma i slo­ge sa Sr­bi­ma. Naj­u­vjer­lji­vi­je do­ka­ze o to­me na­la­zi­mo u na­cr­tu spo­ra­zu­ma o za­jed­nič­kim po­li­tič­kim na­stu­pi­ma Hr­vat­ske puč­ke se­ljač­ke stran­ke i Stran­ke pra­va, tzv. mi­li­no­va­ca. Na­crt je sa­sta­vio Stje­pan Ra­dić i po­čet­kom av­gu­sta 1909. go­di­ne do­sta­vio ga Mi­li Star­če­vi­ću. U tač­ki dva na­cr­ta pi­še: „Obje su stran­ke pro­dah­nu­te hr­vat­skim dr­žav­nim pra­vom i hr­vat­skom dr­žav­no­prav­nom ide­jom, te od njih ni­ma­lo ne po­pu­šta­ju ni­ti za vo­lju ima­ju ina­če po­treb­ne i po­želj­ne na­rod­ne slo­ge s onim di­e­lom na­še­ga na­ro­da, ko­ji se i na hr­vat­skom dr­žav­nom pod­ruč­ju s ra­znih raz­lo­ga na­zi­vlje srb­skim ime­nom”.
Već iz ovo­ga što je re­če­no vi­di se da me­đu Hr­va­ti­ma ni­je bi­lo je­din­stve­nog sta­va pre­ma dr­žav­nom pra­vu Hr­vat­ske i iz nje­ga pro­i­za­šle po­li­tič­ke ide­o­lo­gi­je, ko­ja se ti­ca­la in­sti­tu­ci­je „po­li­tič­kog” na­ro­da i te­ri­to­ri­jal­nih pre­ten­zi­ja. U ča­su ka­da su, po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na, obra­zo­va­ne po­li­tič­ke stran­ke, mo­glo se uoči­ti da je ve­ći­na hr­vat­skih jav­nih rad­ni­ka svo­ju po­li­ti­ku za­sni­va­la na dr­žav­nom pra­vu, a da je sa­mo ma­li broj bio spre­man da u po­li­ti­ku ugra­di sa­vre­me­ni­ja na­če­la pri­rod­nog i na­ci­o­nal­nog pra­va. Su­kob iz­me­đu tih dva­ju gru­pa­ci­ja, jed­ne kon­zer­va­tiv­ne i re­ak­ci­o­nar­ne, dru­ge na­pred­ne i sa­vre­me­ne, trajao je du­go i vo­dio se do na­ših da­na, do ras­pa­da dru­ge Ju­go­sla­vi­je. Od sna­ge jed­nih – od­no­sno dru­gih – za­vi­sio je i po­lo­žaj Sr­ba u Hr­vat­skoj. Kon­zer­vat­ni­ji i re­ak­ci­o­nar­ni­ji dio hr­vat­skog dru­štva ni­kad ni­je htio do­bro­volj­no da pri­zna Sr­be u Hr­vat­skoj za „po­li­tič­ki” na­rod. Či­nio je to sa­mo ka­da je bio pri­si­ljen, sti­ca­jem po­li­tič­kih i dru­gih okol­no­sti. Na­pred­ni­ji dio hr­vat­skog dru­štva, ko­ji je uspio da se eman­ci­pu­je od sta­le­ške po­li­ti­ke i od fe­u­dal­nog dr­žav­nog pra­va, pri­hva­tio je Sr­be kao rav­no­prav­ne na­ci­o­nal­ne i po­li­tič­ke part­ne­re. Pre­ma to­me, od po­bje­de jed­nih – od­no­sno dru­gih dru­štve­nih sna­ga – za­vi­sio je i po­lo­žaj Sr­ba u Hr­vat­skoj i od­nos ko­ji je vla­dao iz­me­đu Sr­ba i Hr­va­ta.
Ni­je slu­čaj­no to što je kon­zer­va­tiv­no i re­ak­ci­o­nar­no dru­štvo u Hr­vat­skoj du­go ima­lo i što je oču­va­lo pre­va­gu nad nje­nim na­pred­nim gra­đan­skim kru­go­vi­ma. Po­sli­je Re­vo­lu­ci­je 1848/49. go­di­ne, ka­da je sru­šen fe­u­dal­ni si­stem, Hr­vat­ska je to­kom či­ta­ve dru­ge po­lo­vi­ne 19. i po­čet­kom 20. vi­je­ka u dru­štve­nom i po­li­tič­kom po­gle­du sa­ču­va­la po­lu­fe­u­dal­ni ka­rak­ter. Biv­ši fe­u­dal­ci, po­seb­no bo­ga­te ve­li­ka­ške ve­le­po­sjed­nič­ke po­ro­di­ce, do­brim di­je­lom stra­nog po­ri­je­kla, i da­lje su svo­jim ka­pi­ta­lom, moć­nim ve­za­ma i ugle­dom, igra­le zna­čaj­ni­ju ulo­gu. Za­hva­lju­ju­ći to­me mno­gi prin­ci­pi, ko­ji su va­ži­li u sta­le­škom dru­štvu, bi­li su na sna­zi i u no­vom gra­đan­skom pe­ri­o­du. Sa­mo ti­me mo­že se ob­ja­sni­ti da je dr­žav­no i isto­rij­sko pra­vo Hr­vat­ske bi­lo po­la­zna osno­va u pro­gra­mi­ma svih hr­vat­skih gra­đan­skih po­li­tič­kih par­ti­ja, sve do po­čet­ka 20. vi­je­ka. Sto­lje­ći­ma ži­ve­ći po re­gu­la­ti­vi­ma to­ga pra­va, u hr­vat­skom dru­štvu od­nje­go­va­no je osje­ća­nje ko­je se du­bo­ko usje­klo u svi­jest ve­ći­ne mi­sle­ćih Hr­va­ta. To osje­ća­nje, ko­je ih je skroz pro­že­lo, i da­nas pre­o­vla­đu­je nji­ho­vom svi­je­šću, pa sto­ga kod ve­ći­ne Hr­va­ta ko­ji se ba­ve po­li­ti­kom dr­žav­no i isto­rij­sko pra­vo či­ne po­la­znu osno­vu sva­ke nji­ho­ve jav­ne ak­tiv­no­sti.
Ako su hr­vat­sku po­li­tič­ku mi­sao ute­me­lje­nu na dr­žav­nom i isto­rij­skom pra­vu još u 19. vi­je­ku na­pred­ni­ji i da­le­ko­vi­di­ji sa­vre­me­ni­ci ocje­nji­va­li kao re­ak­ci­o­nar­nu i po od­no­se Sr­ba i Hr­va­ta štet­nu i ra­zor­nu, on­da je ra­zu­mlji­vo da ta mi­sao da­nas ne mo­že do­bi­ti po­volj­ni­je ocje­ne. Na­pro­tiv, ri­ječ je o jed­nom re­ci­di­vu fe­u­dal­nog dru­štva, ko­ji je po svo­joj pri­ro­di su­pro­tan svim gra­đan­sko-de­mo­krat­skim shva­ta­nji­ma. Za­to što se i sa­vre­me­na hr­vat­ska po­li­ti­ka bit­no ne raz­li­ku­je od one iz dru­ge po­lo­vi­ne 19. i po­čet­kom 20. vi­je­ka, jer je sva oslo­nje­na na dr­žav­no i isto­rij­sko pra­vo Hr­vat­ske i na usta­no­vu „po­li­tič­kog” na­ro­da, ona ni­je mo­gla bi­ti dru­ga­či­ja ne­go što je­ste: ne­de­mo­krat­ska, eks­klu­ziv­no hr­vat­ska i ri­gid­no an­ti­srp­ska. Su­šti­na hr­vat­sko-srp­skih od­no­sa, ka­ko u pro­šlo­sti ta­ko i da­nas, ne mo­že se shva­ti­ti ako se ne uoči či­nje­ni­ca da je hr­vat­ska po­li­ti­ka bi­la i da je i da­nas prot­ka­na re­ci­di­vi­ma fe­u­dal­nog (sta­le­škog) dru­štva i nje­go­vim na­zo­ri­ma o dr­ža­vi, na­ci­ji, me­đu­na­ci­o­nal­nim od­no­si­ma, gra­đan­skim pra­vi­ma i slo­bo­da­ma.
Je­dan od va­žni­jih re­ci­di­va, ko­ji je iz­u­zet­no ne­po­volj­no i štet­no dje­lo­vao na od­no­se Hr­va­ta i Sr­ba, i slu­žio kao kva­sac za pod­sti­ca­nje sve no­vi­jih i sve že­šćih su­ko­blja­va­nja, a na­ra­stao je do ne­pri­kri­ve­nih ge­no­cid­nih pro­tiv­srp­skih istu­pa, je­ste usta­no­va „po­li­tič­kog”, ili „di­plo­ma­tič­kog” na­ro­da.
(NA­STA­VI­ĆE SE)