PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ka­da je re­vo­lu­ci­jom 1848/49. go­di­ne sru­šen fe­u­da­li­zam, či­me su fe­u­dal­ci iz­gu­bi­li mno­ge pre­ro­ga­ti­ve ko­je su do­tle ima­li, do­šlo je do sa­dr­žaj­nih pro­mje­na ko­je su se ti­ca­le „po­li­tič­kog” na­ro­da. Ra­ni­je, u sta­le­škom dru­štvu, „po­li­tič­ki” na­rod či­ni­li su, što je već re­če­no, sa­mo fe­u­dal­ci. Sa­da, u gra­đan­skom si­ste­mu, svi Hr­va­ti i svi sta­nov­ni­ci Hr­vat­ske, bez ob­zi­ra na na­ci­o­nal­nu pri­pad­nost, či­ni­li su hr­vat­ski „po­li­tič­ki” na­rod. Po tom prin­ci­pu Sr­bi u Hr­vat­skoj bi­li su dio hr­vat­skog „po­li­tič­kog” na­ro­da. Nji­ma su pri­zna­va­na sva gra­đan­ska pra­va, ali im ni­je pri­zna­ta na­ci­o­nal­no-po­li­tič­ka in­di­vi­du­al­nost, od­no­sno kon­sti­tu­tiv­nost. Ona je, na­pro­tiv, svu­da čak i gru­bo po­ri­ca­na.
Ne­ko­li­kim pri­mje­ri­ma po­ka­za­ću ka­ko su vr­lo is­tak­nu­ti hr­vat­ski po­li­ti­ča­ri i na­uč­ni­ci tre­ti­ra­li Sr­be u Hr­vat­skoj, Sla­vo­ni­ji i Dal­ma­ci­ji, ka­ko su sma­tra­li da su svi sta­nov­ni­ci tzv. Tro­jed­ne kra­lje­vi­ne Hr­va­ti, bez ob­zi­ra na nji­ho­vu et­nič­ku pri­pad­nost, već sa­mim tim i zbog to­ga što su ro­đe­ni na te­ri­to­ri­ji Hr­vat­ske, Sla­vo­ni­je i Dal­ma­ci­je. Ubr­zo po­sli­je Re­vo­lu­ci­je 1848/49. go­di­ne pu­kov­nik Jo­sip Ma­ro­i­čić, za­po­vjed­nik Tre­će ogu­lin­ske re­gi­men­te, ka­sni­je ge­ne­ral i taj­ni sa­vjet­nik, na­pi­sao je 19. mar­ta 1850. da u Hr­vat­skoj po­sto­ji sa­mo jed­no „slo­ven­sko ple­me”, a to je hr­vat­sko. Ono ima dvi­je vje­re, je­dan je­zik i iste obi­ča­je i za­ko­ne. U Voj­noj kra­ji­ni i Pro­vin­ci­ja­lu, po Ma­ro­i­či­ću, Sr­ba ne­ma, jer tu ži­ve sa­mo Hr­va­ti. Don Mi­ho­vil Pa­vli­no­vić, po­zna­ti hr­vat­ski pr­vak pra­va­škog opre­dje­lje­nja iz Dal­ma­ci­je, za­pi­sao je: „U Hr­vat­skoj, bio tko vje­re ko­je htio, zvao se ime­nom ko­jim vo­lio, svak se ra­đa Hr­vat”. Vje­ko­slav Kla­ić, ugled­ni hr­vat­ski isto­ri­čar i pro­fe­sor Sve­u­či­li­šta u Za­gre­bu, u li­stu Vi­e­nac 1893. go­di­ne, pri to­bo­žnjem na­uč­nom ob­ja­šnje­nju šta zna­či ime Hr­vat a šta Sr­bin, na­pi­sao je „da je pra­vo na­ci­o­nal­no ime za na­rod od Is­tre do Bal­ka­na ime Hr­vat, a ple­men­sko Sr­bi, tj. Sr­bi su spe­ci­es hr­vat­skog ge­nu­sa. Sva­ki Sr­bin je Hr­vat, ali Hr­vat ni­je Sr­bin”. Fra­no Su­pi­lo, zna­me­ni­ti hr­vat­ski po­li­ti­čar, u svom pra­va­škom li­stu Cr­ve­na Hr­vat­ska, ko­ji je iz­la­zio u Du­brov­ni­ku, 1895. go­di­ne is­ta­ko je: „Sva­ki če­sti­ti Hr­vat ima bi­ti dav­no na­či­stu s tzv. srp­skim pi­ta­njem. Ima Sr­ba, pri­zna­je­mo, ali u nas i u na­šim ze­mlja­ma (tj. u Hr­vat­skoj, Sla­vo­ni­ji i Dal­ma­ci­ji – V.K.) Sr­ba ne­ma. Oni ko­ji se u Ba­no­vi­ni (tj. u Hr­vat­skoj i Sla­vo­ni­ji – V.K.) i Dal­ma­ci­ji Sr­bi­ma na­zi­va­ju ni­je­su Sr­bi ne­go pra­vo­slav­ni Hr­va­ti”. Mo­gla bi se sa­či­ni­ti či­ta­va an­to­lo­gi­ja slič­nih sta­no­vi­šta i iz­ja­va, ali ovo je, za­sad, do­volj­no kao ilu­stra­ci­ja po­ri­ca­nja srp­ske na­ci­o­nal­ne i po­li­tič­ke in­di­vi­du­al­no­sti u Hr­vat­skoj, Sla­vo­ni­ji i Dal­ma­ci­ji.
Pri­hva­ta­njem ma­đar­ske dr­žav­no-fe­u­dal­ne ide­o­lo­gi­je i iz nje pro­is­te­klog pra­va, hr­vat­sko gra­đan­sko dru­štvo dr­ža­lo se, u okvi­ri­ma svo­je dr­ža­ve, istih prin­ci­pa ko­jih su se dr­ža­le ma­đar­ske vla­de u okvi­ri­ma Ugar­ske u po­sli­je­ap­so­lu­ti­stič­kom (na­kon 1860. g.), a na­ro­či­to u du­a­li­stič­kom pe­ri­o­du (po­sli­je 1867. g.). Po tim prin­ci­pi­ma svi sta­nov­ni­ci Ugar­ske ro­đe­ni na nje­nom dr­žav­nom pod­ruč­ju, bez ob­zi­ra na na­ci­o­nal­nu pri­pad­nost, či­ni­li su dio ma­đar­skog „po­li­tič­kog” na­ro­da. Shod­no to­me, svi gra­đa­ni Hr­vat­ske, ro­đe­ni na nje­nom dr­žav­nom tlu, či­ni­li su dio hr­vat­skog „po­li­tič­kog” na­ro­da, bez ob­zi­ra na na­ci­o­nal­nu, pa i vjer­sku pri­pad­nost. Ako se u ovom tre­nut­ku pri­sje­ti­mo na­če­la ko­je je vla­da­lo u fe­u­dal­nom dru­štvu: či­ja ze­mlja ono­ga i vje­ra, on­da, ima­ju­ći u vi­du prin­ci­pe ko­ji su u gra­đan­skom dru­štvu va­ži­li za na­ci­ju u Ugar­skoj i Hr­vat­skoj, mo­že­mo za­klju­či­ti da je sta­ri fe­u­dal­no-re­li­gi­o­zni prin­cip sa­mo pre­o­bli­čen pa je gla­sio: či­ja ze­mlja ono­ga i na­ci­ja. U skla­du sa ova­kvim ge­slom, ka­da je sklo­plje­na Ugar­sko-hr­vat­ska na­god­ba 1868. go­di­ne, u čla­nu 59. re­če­no je „da su kra­lje­vi­ne Hr­vat­ska i Sla­vo­ni­ja po­li­tič­ki na­rod”. Ti­me je, za­pra­vo, iz­vr­še­na iden­ti­fi­ka­ci­ja ze­mlje sa na­ro­dom, jer ako je ze­mlja hr­vat­ska i na­rod je mo­rao bi­ti hr­vat­ski.
Pre­ma ovom prin­ci­pu, ko­ji je ugra­đen u Za­kon o na­god­bi, u Hr­vat­skoj i ni­je bi­lo Sr­ba, jer su oni či­ni­li dio hr­vat­skog „po­li­tič­kog na­ro­da” i u po­li­tič­kom po­gle­du bi­li su Hr­va­ti. Da bi se ova po­li­tič­ka fik­ci­ja – da u Hr­vat­skoj ne­ma Sr­ba – i u prak­si ostva­ri­la, pred­u­zi­ma­ne su mno­ge ad­mi­ni­stra­tiv­no-po­li­tič­ke i kul­tur­no pro­svjet­ne mje­re. Sa tim za­dat­kom i sa ta­kvim na­mje­ra­ma u po­je­di­nim sta­ti­stič­kim pri­ka­zi­ma Sr­bi ni­je­su is­ka­zi­va­ni po na­ci­o­nal­noj pri­pad­no­sti, što je, re­ci­mo, bio slu­čaj sa ne­u­po­re­di­vo ma­lo­broj­ni­jim Ci­ga­ni­ma i Je­vre­ji­ma. Sr­bi su is­ka­zi­va­ni po re­li­gi­o­znoj pri­pad­no­sti, kao Hr­va­ti grč­ko-is­toč­ne vje­re. Ka­ko se te­ži­lo stva­ra­nju ho­mo­ge­nog hr­vat­skog „po­li­tič­kog” na­ro­da, što je zna­či­lo et­nič­ki či­ste Hr­vat­ske, srp­sko ime je si­ste­mat­ski iz­o­sta­vlja­no, gdje god se mo­glo i kad god se mo­glo iz­o­sta­vi­ti. Ta­ko je, na pri­mjer, Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva re­dov­no na­zi­va­na „grč­ko-is­toč­nom” i „grč­ko-ne­sje­di­nje­nom”. U ore­đe­nim kru­go­vi­ma, po­seb­no u pra­va­škoj i fran­ko­fur­ti­ma­škoj štam­pi, Sr­bi ni­ka­da ni­je­su na­zi­va­ni svo­jim na­ci­o­nal­nim ime­nom, već ra­znim po­grd­nim, kao što su: Vla­si, Ci­ga­ni, grč­ko-is­toč­nja­ci, Ski­pe­ta­ri (tj. Šip­ta­ri), Bi­zan­tin­ci, do­te­pen­ci, na­kot, na­kot vla­ški, na­kot vje­re pra­vo­slav­ne, ta­ko­zva­ni Sr­bi, oni ko­ji se­be kr­ste Sr­bi­ma, oni ko­ji se si­ju gdje im mje­sto ni­je i slič­no.
(Na­sta­vi­će se)