Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Mo­že­mo li ima­ti po­vje­re­nja u bu­duć­nost ko­ju ne že­li­mo ili ko­ja nam se na­me­će? Ka­ko da do­če­ka­mo to no­vo i ne­po­zna­to ka­da ga ni­smo sa­mi pri­pre­mi­li? Nju naj­bo­lje ob­ja­šnja­va nje­na pje­sma i ri­je­či „no­vac či­ni da se svi­jet po­kre­će” – ta­ko da i sa­ma uni­šta­va svo­ju lju­bav i za­po­či­nje svoj no­vi flert sa imuć­nim go­spo­di­nom. Ka­da Se­li tri­jum­fal­no ka­že Bri­a­nu da je spa­va­la sa Maxom, Bri­an po­či­nje da se smi­je i ka­že da je i on spa­vao sa njim. Po­sli­je sva­đe, ko­ja se za­vr­ša­va Bri­a­no­vim na­glim od­la­skom, Bri­an na­i­la­zi na gru­pu na­ci­sta ko­ji ga pre­bi­ja­ju.
Bri­an i Sa­li od­la­ze u bol­ni­cu, gdje Sa­li ot­kri­va da im je Max osta­vio ko­ve­rat s pa­ra­ma. Mi­je­ša­ju se kla­se, so­ci­jal­ni i psi­ho­lo­ški mo­ti­vi, ne­si­gu­nost, ima mno­go kri­znog u emo­ci­ja­ma i sa­moj svi­je­sti. Film, me­đu­tim, ne že­li da bu­de vjer­na ko­pi­ja tih tri­de­se­tih go­di­na ko­je već pri­pa­da­ju isto­ri­ji i pre­ma ko­ji­ma sa­svim si­gu­mo svi ima­mo od­re­đe­nu dis­tan­cu. Bob Fos je vje­što utkao ne­što i od ovih uz­ne­mi­re­nja iz se­dam­de­se­tih go­di­na. To se ogle­da u stra­snom pre­da­va­nju tre­nut­ku da se ne bi mi­sli­lo na bu­duć­nost, u po­bu­na­ma i de­vi­ja­ci­ja­ma li­še­nim sva­kog smi­sla, u pri­ti­sku ma­se, u ne­po­vje­re­nju pre­ma ljud­ski, a još vi­še dru­štve­nim vri­jed­no­sti­ma, u pro­va­li vul­gar­no­sti u ono što je uz­vi­še­no i du­hov­no, za­bri­nu­to­sti i ne­mo­guć­no­sti da se pre­va­zi­đe ova si­tu­a­ci­ja.
De­struk­ci­ja je do­sta pri­sut­na, kroz nju, na mo­men­te, pro­vi­ja­va ne­ka­kva čud­na re­zig­na­ci­ja rav­no­du­šnost pa od­mah za­tim i hi­ste­rič­na na­pe­tost.
Čak i ono naj­in­tim­ni­je i naj­ljep­še, pa se či­ni pro­ti­vur­ječ­nim i ap­surd­nim.
Se­li sa­zna­je da je trud­na, ali ne zna da li je Bri­an otac, ili je to Max. Bri­an joj nu­di brak i ži­vot na Kem­bri­džu, ali Se­li shva­ta da ni­ka­da ne bi mo­gla da ži­vi ta­kav ži­vot i od­la­zi na abor­tus. Film se za­vr­ša­va Bri­a­no­vim od­la­skom na­zad u En­gle­sku, dok Sa­li na­sta­vlja svoj ži­vot u Ber­li­nu. Fos je maj­stor ova­ko osmi­šlje­nog ka­ba­rea: nje­go­ve ko­re­o­gra­fi­je su re­di­telj­ski ne sa­mo na­dah­nu­te već i ve­za­ne isto­vre­me­no za lič­no­sti, a s dru­ge stra­ne za sa­dr­žaj cje­li­ne. Mu­zi­ka ti­me do­bi­ja stil ko­ji pod­re­đu­je se­bi lje­po­tu i kič i omo­gu­ća­va mi­je­ša­nje op­šteg i lič­nog u uku­su, osje­ća­nji­ma ali i podsvje­snim slut­nja­ma. On ne su­di o sva­kom ele­men­tu una­pri­jed da li je do­bar ili loš, ko­ri­stan ili be­smi­slen – već pu­šta da sve ži­vi i da se od­re­đu­je upra­vo svo­jim udi­je­lom u toj igri. Ne mo­že se po­re­ći da u ta­kvoj kom­po­zi­ci­ji ima po­ne­što i efe­mer­no i po­mod­no, ali to do­la­zi sa sen­zi­bi­li­te­tom ko­ji pro­va­lju­je u sa­me dje­lo­ve fil­ma. Di­na­mi­ka je vid­na, ko­me­ša­nja do­ga­đa­ja, stva­ri, sim­bo­la i emo­ci­ja su stra­sna po­ne­ka i si­lo­vi­ta, ali se za sve to na­la­ze od­re­đe­na ob­ja­šnje­nja, ako ne i oprav­da­nja. Ali na kra­ju Fos ne žu­ri sa za­ključ­kom pa smi­ru­je ri­tam ka­ko bi bi­lo vre­me­na da se sve sa­žme i do­ve­de do ci­lja. Ako ži­vot iz­gle­da ap­sur­dan, zar ni­je na­ša slo­bo­da već i u to­me što se njo­me mo­že­mo po­i­gra­ti i što se i nje­mu, pa i na­ma sa­mi­ma, mo­že­mo na­smi­ja­ti. Dru­ga pri­ča ko­ja se pro­vla­či kroz film ve­za­na je za Frit­za Wen­de­la (Fritz Wep­per), Je­vre­ji­na ko­ji se pred­sta­vlja kao hri­šća­nin. On ot­kri­va da je Je­vre­jin ka­da se za­lju­bi u Na­ta­li­ju Lan­da­u­er (Ma­ri­sa Be­ren­son), bo­ga­tu Je­vrej­ku sa ko­jom se, na po­slet­ku, že­ni. Film ne go­vo­ri da­lje o nji­ho­voj sud­bi­ni. U fil­mu se, ta­ko­đe, pri­ka­zu­je ja­ča­nje na­ci­stič­kog po­kre­ta.
(Na­sta­vi­će se)