Iako se ri­jet­ko eks­pli­cit­no pri­ka­zu­je nji­ho­vo pri­su­stvo, nji­ho­vo ja­ča­nje se mo­že pra­ti­ti pre­ma pro­mje­ni na­či­na po­na­ša­nja i sta­vo­va osta­lih li­ko­va. Dok su na po­čet­ku fil­ma na­ci­sti bi­li ši­ka­ni­ra­ni, u sce­ni pri kra­ju fil­ma se pri­ka­zu­je ka­ko se obič­ni Njem­ci pri­klju­ču­ju na­ci­stič­koj pro­pa­gand­noj pje­smi. „Ka­ba­re” je upra­vo tim svo­jim vri­jed­no­sti­ma uči­nio no­ve pro­do­re u do­me­nu mu­zič­kog fil­ma. Iz­jed­na­čio je dram­ske, mu­zič­ke i igrač­ke ele­men­te, dao im za­jed­nič­ki iz­ra­žaj­ni breh­tov­ski kva­li­tet i do­veo ih u me­đu­za­vi­snost ta­ko da kroz ova­kvu struk­tu­ru isto­vre­me­no re­flek­tu­ju svoj smi­sao. Sve to ni­je ni na­sil­no ni na­pad­no, ne te­ži se avan­gar­di­zmu po sva­ku ci­je­nu, ko­ri­sti se is­ku­stvo i tra­di­ci­ja, ali je sve ipak iz­ra­že­no kroz su­bjek­tiv­no osje­ća­nje re­di­te­lja. Sa­mo je ta­ko mo­gu­će ob­ja­sni­ti ve­li­ku po­pu­lar­nost, ali i slo­je­vi­tost ovog fil­ma, u ko­me nam se či­ni da je sve po­zna­to, ali i dru­ga­či­je, a ti­me i ori­gi­nal­ni­je.
Pr­vi film Bo­ba Fo­sa kao re­di­te­lja, „Slat­ka Če­ri­ti” već je bio vi­še no obe­ća­va­ju­ći; sa „Ka­ba­re­om”, Fos se na­šao pred gra­đom ko­ja je za nje­ga no­va, a po­rast si­gur­no­sti je upa­dljiv.
Struk­tu­ra fil­ma je smje­lo de­fi­ni­sa­na u uvod­nim se­kven­ca­ma, gdje su mu­zič­ke sce­ne u ka­ba­reu ja­sno po­sta­vlje­ne kao ap­strak­tan ko­men­tar dram­ske rad­nje fil­ma. Da bi se to na­gla­si­lo, sni­mlje­ne su u druk­či­jem sti­lu, smje­lom ko­lo­ri­stič­kom kja­ro­sku­ru (svi­je­tlo­tam­no), sa obi­ljem čud­no kom­po­no­va­nih krup­nih pla­no­va, kao i gro­tesk­nih de­ta­lja. Mo­glo bi iz­gle­da­ti da ova­kva struk­tu­ra stva­ra iz­vje­stan broj pro­ble­ma urav­no­te­ža­va­nja, ali ih je Fos tri­jum­fal­no ri­je­šio. Laj­za Mi­ne­li sa onim nje­nim čud­nim iz­gle­dom si­ro­če­ta i vi­le­njač­kom sek­su­al­no­šću sa­vr­še­no je po­go­đe­na kao tu­mač ulo­ge Se­li Bo­uls. Film­ski mju­zikl, kla­sik tog žan­ra, „Ka­ba­re” je vi­še ne­go ele­gant­na kva­li­tet­na za­ba­va za od­ra­sle. Oštre, sjaj­ne mu­zič­ke nu­me­re i brit­ki re­zo­vi iz­me­đu ka­ba­rea i svi­je­ta van nje­ga je­zi­vo su­prot­sta­vlja­ju pro­klet­stvom pro­že­tu pri­ču o pro­ma­še­noj lju­ba­vi i am­bi­ci­ji usred ra­đa­nja na­ci­zma, dok je zlo­slut­ni ka­ba­ret­ski MC (ma­ster of the ce­re­mony) Džo­el Grej pro­sto sa­vr­šen. Ali, na kra­ju film ipak pri­pa­da Laj­zi Mi­ne­li.
Ona je li­ku tu­žne Se­li Bo­uls, di­vljih oči­ju, do­da­la ner­vo­znu ener­gi­ju, pu­nu očaj­nič­ke že­lje da za­do­vo­lji, uz po­moć svo­je gro­zni­ča­ve vi­tal­no­sti i si­mu­li­ra­ne iz­o­pa­če­no­sti. Ta­ko je da­la to­pli­nu i krh­kost re­mek-dje­lu o zlo­kob­no­sti i svo­jim son­go­vi­ma. Film je do­bio Oska­re za re­ži­ju – Bob Fos; za glav­nu žen­sku ulo­gu – Laj­za Mi­ne­li; za spo­red­nu mu­ško ulo­gu – Džo­el Grej; umjet­nič­ki di­rek­to­ri – Rolf Ze­het­ba­u­er, Hans Jur­gen Ki­e­bah, Her­bert Stra­bel; za fo­to­gra­fi­ju – Dže­fri Un­svort; za mon­ta­žu – Da­vid Bret­her­ton;
za zvuk – Ro­bert Knud­son, Da­vid Hildyard.
Ta­ko­đe, „Ka­ba­re” je bio i u no­mi­na­ci­je za Oska­ra za naj­bo­lji film –Cy Fe­u­er, i za sce­na­rio – Džej Pre­son Alen.
Film je do­bio Zlat­ni glo­bus za naj­bo­lji igra­ni film – mju­zikl ili ko­me­di­ja, 1973. go­di­ne. Go­di­ne 1995. film je oda­bran za ču­va­nje u Uni­ted Sta­tes Na­ti­o­nal Film Re­gi­stry kao kul­tur­no, isto­rij­ski i estet­ski zna­ča­jan.
Ame­rič­ki film­ski in­sti­tut je 2006.  uvr­stio ovaj film u 100 naj­bo­ljih mju­zi­kla, sa red­nim bro­jem 5. Na­red­ne go­di­ne film se na­šao na 63. mje­stu AFI-je­ve li­ste 100 naj­bo­ljih ame­rič­kih fil­mo­va.
KRAJ


Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj