Na sjed­ni­ci Sa­bo­ra Hr­vat­ske, 4. ok­to­bra 1990, u pro­šlom na­stav­ku po­me­nu­toj, u vri­je­me kon­sti­tu­i­sa­nja sa­da­šnje Hr­vat­ske, pot­pred­sjed­nik Sa­bo­ra Stje­pan Su­li­mi­nac za­lo­žio se do­no­še­nje ra­snog za­ko­na kad je iz­ja­vio da za „li­ca ko­ja su se na­se­li­la iza 1918. go­di­ne u Hr­vat­skoj, a ste­kla su ime­tak, tre­ba stvo­ri­ti za­kon i za­šti­ti se od tih ele­me­na­ta”, tj. od Sr­ba. Po­sla­nik Ivan Mi­las po­ru­čio je Sr­bi­ma: „Na va­še pra­vo od­go­vo­rit će­mo oštrim ma­čem. Dan ob­ra­ču­na je vr­lo bli­zu ...” Po­tom je do­dao: „Sr­be ni­kad ni­je­sam vo­lio, a mo­ji su ro­di­te­lji kri­vi što ih ni­je­sam mr­zio”. Po­sla­nik An­đel­ko Kla­rić za­lo­žio se za to da se Sr­bi u Hr­vat­skoj izo­lu­ju, kao Kur­di u Ira­ku, i da se za njih stvo­re ge­ta. Bran­ko Po­žnjak je pred­lo­žio da Sa­bor „raz­mo­tri mo­guć­nost uki­da­nja imu­ni­te­ta srp­skim po­sla­ni­ci­ma”, a Vik­tor Gra­bo­vac je zah­ti­je­vao da se za srp­ske op­šti­ne u Hr­vat­skoj „ob­u­sta­ve sva fi­nan­sij­ska da­va­nja”. Na toj sa­bor­skoj sjed­ni­ci od 4. ok­to­bra 1990. Sr­bi su po­ča­stvo­va­ni ra­znim epi­te­ti­ma. Ta­ko je, iz­me­đu osta­log, re­če­no da su „drum­ski raz­boj­ni­ci”, „pi­ja­na i dro­gi­ra­na, ne­ci­vi­li­zo­va­na ru­lja”, „te­ro­ri­sti”, „osva­jač­ki di­vlja­ci” i „čet­ni­ci” pa da sa nji­ma, ka­ko je re­kao po­sla­nik An­te Če­zo­vić, Hr­va­ti ne mo­gu da ži­ve za­jed­no. Još pri­je ovog sa­bor­skog za­sje­da­nja, je­dan od pr­va­ka HDZ, Sl. Pra­ljak, na­pi­sao je u li­stu Start od 28. apri­la 1990. da po uli­ca­ma „deč­ki već pje­va­ju: Za­klat će­mo Sr­be”. Mi­ni­star upra­ve i pra­vo­su­đa u dru­goj vla­di Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske, Bo­silj­ko Mi­še­tić, iz­ja­vio je: „Di­je­te od ro­đe­nja, da­kle pri­je ne­go što ga se na­u­či či­ta­ti i pi­sa­ti, tre­ba ga na­u­či­ti tko mu je ne­pri­ja­telj, a ne­pri­ja­telj mu je na ovim pro­sto­ri­ma Sr­bin. To zna­či da od po­čet­ka ži­vo­ta (kao što tre­ba uči­ti či­ta­ti) ta­ko ga tre­ba po­u­ča­va­ti da su ovo zlo, ko­je je uči­nje­no hr­vat­skom na­ro­du uči­ni­li Sr­bi”. Ako se jed­na sre­di­na, u ovom slu­ča­ju hr­vat­ska, si­ste­mat­ski, smi­šlje­no i u du­žem pe­ri­o­du na­pa­ja ova­kvim i slič­nim ocje­na­ma, on­da je pri­rod­no da ona, te­ško in­dok­tri­ni­sa­na, la­ko do­đe do za­ključ­ka da po sva­ku ci­je­nu Sr­be tre­ba uni­šti­ti.
Uz sva po­ti­ski­va­nja, bri­sa­nja i ne­pri­zna­va­nja srp­skog ime­na, srp­ske po­li­tič­ke in­di­vi­du­al­no­sti i srp­skih sim­bo­la, Sr­bi su, kao gra­đa­ni, uži­va­li pu­nu rav­no­prav­nost. Ali za­to što ni­je­su bi­li pri­zna­ti kao ''di­plo­ma­tič­ki'' na­rod, što su sma­tra­ni sa­stav­nim di­je­lom hr­vat­skog ''po­li­tič­kog'' na­ro­da, bi­li su ne­za­do­volj­ni, pa su ne sa­mo oštro osu­đi­va­li hr­vat­sku po­li­ti­ku već su joj se, gdje god su na­la­zi­li da je to po­treb­no, otvo­re­no i su­prot­sta­vlja­li.
Po­li­ti­ka ne­pri­zna­va­nja Sr­ba u Hr­vat­skoj is­po­lja­va­na je u ra­znim vi­do­vi­ma, a iz nje su se, pre­ma ka­zi­va­nju Sve­to­za­ra Mi­le­ti­ća, srp­skog po­li­tič­kog pr­va­ka iz Ugar­ske, iz­ro­di­le ne­mi­le po­ja­ve, „jer je sje­me raz­do­ra pa­lo na uvri­e­đe­no čuv­stvo na­ro­da srb­skog”. Sr­bi su, da bi obez­bi­je­di­li svoj op­sta­nak u Hr­vat­skoj, da bi se oču­va­li kao na­ci­ja, već sre­di­nom še­zde­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka tra­ži­li da se do­ne­se za­kon o po­li­tič­koj rav­no­prav­no­sti Sr­ba sa Hr­va­ti­ma; da na­rod­na rav­no­prav­nost stek­ne va­žnost u za­ko­no­dav­stvu i upra­vi; da u žu­pa­ni­ja­ma, sre­zo­vi­ma i op­šti­na­ma, u ko­ji­ma su Sr­bi ima­li ve­ći­nu, u zva­nič­noj upo­tre­bi bu­de ći­ri­li­ca; da Sr­bi u svi­ma or­ga­ni­ma vla­sti bu­du za­stu­plje­ni u sra­zmjer­nom bro­ju; da svoj nad­zor nad srp­skom cr­kvom i vje­ro­i­spo­vjed­nim ško­la dr­ža­va po­vje­ri Sr­bi­ma i da Sr­bi ima­ju pra­vo na sra­zmjer­nu dr­žav­nu po­moć „za sva za­ve­de­nja” ko­ja ima­ju i Hr­va­ti.
Dr­že­ći se prin­ci­pa Jo­ha­na Ka­spa­ra Blun­čli­ja (Bluntschli), švaj­car­skog te­o­re­ti­ča­ra dr­žav­nog pra­va, „da je na­rod ve­lik ko­li­ko i dr­ža­va”, što je zna­či­lo da svi sta­nov­ni­ci Hr­vat­ske či­ne je­din­stven na­rod Hr­va­ta, Štro­sma­je­rov list Po­zor, or­gan naj­ja­če hr­vat­ske Na­rod­ne stran­ke, od­ba­cio je sve za­htje­ve Sr­ba u Hr­vat­skoj. Do­pi­snik Po­zo­ra ko­ji je lan­si­rao Blun­čli­je­vu ide­ju „da je na­rod ve­li­ki ko­li­ko i dr­ža­va”, čak je zlo­slut­no za­pri­je­tio Sr­bi­ma, ako bu­du in­si­sti­ra­li na is­ti­ca­nju svo­je na­ci­o­nal­ne po­seb­no­sti, da će ih Hr­va­ti „iz za­pa­da go­ni­ti ide­jom na­rod­nog je­din­stva pro­ti nji­ho­voj is­toj vo­lji, ru­ši­ti će­mo si­lom osvje­do­če­nja sve gra­ni­ce, ko­je bu­du di­za­li, ni­šti­ti će­mo moć­ju sve­ob­će ci­vi­li­za­ci­je sve za­pre­ke, ko­je bu­du po­sta­vlja­li je­din­stvu na­ro­da, ko­ga je bog jed­nim stvo­rio. Kad na­sta­ne dr­žav­na po­tre­ba, pro­mi­e­ni­ti će­mo i ime, dr­žav­ni bi­tak, za­mi­e­ni­ti dru­gu po­li­ti­ku, sve u du­hu za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je; ali do ta­da bi­ti će­mo je­dan na­rod ...”, ra­zu­mi­je se hr­vat­ski.
U skla­du sa ova­kvim te­žnja­ma i pri­jet­nja­ma, Po­zor je osu­đi­vao sva na­sto­ja­nja Sr­ba za oču­va­nje na­ci­o­nal­ne po­seb­no­sti. Po iz­ja­vi dr La­za­ra To­ma­no­vi­ća, po­zna­tog srp­skog no­vi­na­ra, po­li­ti­ča­ra i prav­ni­ka, da­toj 1879. go­di­ne, „da­nas naj­ve­ći gri­jeh me­đu Hr­va­ti­ma” či­ne oni Sr­bi ko­ji ne­će da se od­rek­nu svog srp­skog ime­na. Ka­da su Sr­bi jav­no is­po­lja­va­li strah od asi­mi­la­ci­je i hr­va­ti­za­ci­je, Po­zor je to ocje­nji­vao kao „̕plod pra­vog bi­zan­ti­zma”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO:
MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ