Osam­de­set­dvo­go­di­šnji Lav N. Tol­stoj je ži­vio pu­nim in­te­lek­tu­al­nim ži­vo­tom, iako je bio u po­znim go­di­na­ma. Po­no­vo je iš­či­ta­vao vo­lje­ne fi­lo­zo­fe i pi­sce i na­sta­vljao da pi­še svo­ja pi­sma i vo­di dnev­ni­ke. Svoj „taj­ni” dnev­nik je po­čeo na ovaj na­čin.
2. jun 1908. go­di­ne
Po­či­njem da pi­šem dnev­nik za se­be – taj­ni.
Mo­ja si­tu­a­ci­ja bi bi­la ne­pod­no­šlji­va, ako ne bih imao sa­zna­nje da sve ovo što se de­ša­va, ipak, ko­ri­sti mo­joj du­ši i da je sve to sa­stav­ni dio ži­vo­ta.
Kad bih čuo da pri­ča­ju oko­lo o me­ni kao čo­vje­ku ko­ji ži­vi u iz­o­bi­lju i oti­ma se­lja­ci­ma te­ško za­ra­đe­nu si­ro­ti­nju, da pro­po­vi­je­dam hri­šćan­stvo, a da­jem u za­kup ma­le pra­ce­le ze­mlje tim istim se­lja­ci­ma i kri­jem se iza svo­je dra­ge že­ne zbog tih ne­dje­la, re­kao bih bez ima­lo ko­le­ba­nja da sam loš čo­vjek. I baš zbog to­ga osje­ćam po­tre­bu da se od­rek­nem sla­ve i ži­vim za svo­ju du­šu.
Mno­go mi je te­ško na du­ši. Znam da je to po­ne­kad i do­bro za du­šu, ali je te­ško pod­ni­je­ti.
Pi­tam se šta tre­ba ura­di­ti? Da na­pu­stim i osta­vim sve? Ali, kud da odem? Da odem kod Bo­ga, da umrem? Jed­no­stav­no že­lim da me ne­ma.
Bo­že po­mo­zi, po­mo­zi mi Bo­že!!!
Sa­mo mo­gu da odem u smrt.
4.jun 1910.
Oti­šao sam kod So­nje (su­pru­ga-prim.V.P.) i re­kao joj da je sve ure­du. Ni­je­sam ni imao lo­ših osje­ća­nja pre­ma njoj. Po­mo­zi Bo­že i hva­la Ti, ne za­to što si mi po­mo­gao, već za­to što si me stvo­rio ova­kvog da mo­gu da pra­štam, da vo­lim i da sam sre­ćan zbog to­ga.
6.jul 1910.
Ustao sam ra­no. Osje­ćam se lo­še. Po­zdra­vio sam se sa Ma­ri­jom Alek­san­drov­nom i is­pra­tio je. So­nja je išla na ku­pa­nje. Raz­go­va­rao sam sa njom bez sva­đe, pri­lič­no mir­no. Ni­je­sam mo­gao ni­šta da ra­dim, do­sta sam lo­še. So­nja je išla kod Zve­gin­ce­ve. Ni­je mi to po vo­lji. Či­tav dan mi je bio loš. Loš je za­to što me­ni ni­je do­bro i ne mo­gu da pi­šem. Čak ni­je­sam mo­gao da ra­dim ni ko­rek­tu­ru. Po­ja­hao sam ko­nja i oti­šao kod Čert­ko­va ( pu­bli­ci­sta, naj­bli­ži sa­rad­nik i pri­ja­telj Tol­sto­ja). Kad sam se vra­tio ku­ći, za­te­kao sam So­fi­ju An­dre­jev­nu (su­pru­ga) u ra­stroj­stvu i ni­ka­ko ni­je­sam mo­gao da je smi­rim. Na­ve­če sam či­tao. Ka­sno su do­šli Gol­den­vej­zer (pi­ja­ni­sta, kom­po­zi­tor i je­dan od naj­bli­žih pri­ja­te­lja Tol­sto­ja) i Čert­kov.
So­nja se ob­ja­šnja­va­la i ras­pra­vlja­la sa Čert­ko­vom i ni­je mo­gla ni­ka­ko da se smi­ri. Raz­go­va­rao sam sa njom do ka­sno u noć. Te no­ći ni­je­sam ni spa­vao.
10. jul 1910.
Pro­bu­dio sam se u 5 sa­ti uju­tro. Ustao sam, ali sam se osje­ćao lo­še i opet sam le­gao. U 9 sa­ti sam po­šao u se­lo kod Ko­pi­lo­va. Dao sam mu no­vac. Sve je bi­lo uobi­ča­je­no i do­bro. Pro­šao sam i po­red ku­će Ni­ko­la­je­va. On je iza­šao i opet po­čeo pri­ču o prav­di i pra­vič­no­sti. Ja sam mu re­kao da se pra­vič­nost shva­ta kao ne­što vje­šta­ško i da ona ni­je po­treb­na hri­šćan­stvu. Čak ni đa­vo ne bi mo­gao da je uči­ni stvar­nom. Prav­da je neo­stvar­lji­va i kao ta­kva je sa­svim ne­po­treb­na hri­šćan­stvu.
Ku­ći sam na­pi­sao du­go pi­smo rad­ni­ku kao od­go­vor na nje­go­vo mi­šlje­nje o „Je­di­nom sred­stvu”. Ja i Čert­kov smo po­ja­ha­li ko­nje i po­šli u šet­nju. On mi je pri­čao o ne­pro­ti­vlje­nju, što me je za­ču­di­lo. Po po­vrat­ku sam le­gao da spa­vam. Br­zo sam se pro­bu­dio i po­čeo da či­tam čla­nak „Po­vra­tak blud­nog si­na”. Za­tim su do­šli da se po­zdra­ve sa mnom Sut­ko­voj i Kar­tu­šin. Mno­go su mi dra­gi lju­di.
Tre­ba zna­ti: O vje­ri mo­žeš da pro­mi­je­niš mi­šlje­nje. Osim to­ga, vje­re mo­gu da bu­du su­pro­sta­vlje­ne jed­na dru­goj. Isti­na je, vje­re se vi­še po­ka­zu­ju iz­va­na, ne­go iz­nu­tra i za­to su vje­re ne­stal­ne i me­đu­sob­no su­pro­sta­vlje­ne, a ra­zum je­dan i ne­pro­men­ljiv.
Opet po­či­nje raz­go­vor o Čert­ko­vu i ja sam ga iz­bje­gao.
11. jul 1910.
Je­dva da sam živ. Noć je bi­la gro­zna. Naj­gro­zi­ji od sve­ga je bio Lav Ljvo­vič. On me je pre­ko­ra­vao i gr­dio kao ma­lo di­je­te i na­re­đi­vao mi i pri­si­lja­vao me da idem u ba­štu i da do­ve­dem So­fi­ju An­dre­jev­nu... Ne mo­gu vi­še ni da ga po­gle­dam mir­no. Me­ni još uvi­jek ni­je do­bro. Ne­sreć­na So­nja se smi­ri­la. Nje­na bo­lest je opa­ka i te­ška. Po­mo­zi mi Bo­že da sve to iz­dr­žim. Za­sad ne­ka­ko iz­dr­ža­vam. Sad je 11 sa­ti. Li­je­žem da spa­vam.
Slje­de­ćeg da­na smo kod Su­ho­ti­nih (kod ze­ta). Pi­sao sam dnev­nik. Za­jed­no sam sa Mi­ha­i­lom Ser­ge­je­vi­čem i Gol­den­vej­ze­rom bio na ja­ha­nju. So­nja je i da­lje lo­še. Ni­šta ne je­de. Ali se dr­ži. Bo­že po­mo­zi i me­ni i njoj.
Na­sta­vi­će se

Pre­veo i pri­re­dio:
VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ