PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Za je­din­stvo hr­vat­skog i srp­skog na­ro­da Štro­sma­je­ro­va Na­rod­na stran­ka za­la­ga­la se sa­mo pod uslo­vom da se srp­stvo ne­mi­nov­no uto­pi u hr­vat­stvo. Da bi se to što lak­še i br­že po­sti­glo, Po­zor je di­zao glas pro­tiv osni­va­nja bi­lo ka­kvih po­seb­nih srp­skih usta­no­va i dru­šta­va u Hr­vat­skoj. U tom po­gle­du ka­rak­te­ri­sti­čan je slu­čaj osni­va­nja dru­štva Uje­di­nje­ne omla­di­ne srp­ske u Za­gre­bu pod ime­nom „Zve­zda”. Ka­da je po­čet­kom 1867. to dru­štvo osno­va­no, Na­rod­na stran­ka se go­to­vo uvri­je­di­la. Tim po­vo­dom Po­zor je pi­sao: „Da se ta­kva dru­štva osni­va­ju u Pe­šti, Be­ču, Mo­na­ko­vu, i u op­će in par­ti­bus in­fi­de­li­um, sa­svim je na­rav­ski, on­dje se sa­sta­ju mla­di­ći u stra­nom svi­e­tu, pa se sje­ća­ju svo­ga na­ro­da. Da se ta­ko Sr­bi, ma i iz Sr­bi­je ro­đe­ni – a ne­ka­mo­li pra­vo­slav­ni Hr­va­ti – u Za­gre­bu ću­te kao u stra­nom, to ni­smo zna­li, to­mu se ne na­da­smo”.
Po ovo­me se vi­di da Po­zor i stran­ka či­je je in­te­re­se za­stu­pao ni­je­su pri­zna­va­li Sr­be u Hr­vat­skoj. Oni su stva­r­no po­ri­ca­li nji­ho­vu na­ci­o­nal­nu in­di­vi­du­al­nost, pa ih upra­vo sto­ga ni­je­su na­zi­va­li Sr­bi­ma, već „pra­vo­slav­nim Hr­va­ti­ma”. Sa na­mje­rom da one­mo­gu­će ši­re­nje srp­ske na­ci­o­nal­ne svi­je­sti u Hr­vat­skoj, a da svim sred­stvi­ma raz­vi­ja­ju hr­vat­ska na­ci­o­nal­na osje­ća­nja, na­rod­nja­ci su po­ku­ša­li da sta­nu na put osni­va­nju bi­lo ka­kvih po­seb­nih srp­skih usta­no­va, dru­šta­va i or­ga­ni­za­ci­ja.
Va­lja se pri­sje­ti­ti da su i hr­vat­ski ko­mu­ni­sti, pod ra­znim iz­go­vo­ri­ma ko­ji mno­go pod­sje­ća­ju na pi­sa­nje Po­zo­ra iz 1867. go­di­ne, po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta pri­gu­ši­li sve srp­ske na­ci­o­nal­ne usta­no­ve, ko­je su iz­ni­kle u ra­tu 1943–45. go­di­ne. Po uki­da­nju Srp­skog kul­tur­nog dru­štva „Pro­svje­ta”, 23. ma­ja 1980, Re­pu­blič­ka kon­fe­ren­ci­ja So­ci­ja­li­stič­kog sa­ve­za rad­nog na­ro­da Hr­vat­ske da­la je ob­ja­šnje­nje na osno­vu ko­jeg se pri­hva­ta, kao sa­svim pri­rod­no i oprav­da­no, „da na­še na­rod­no­sti”, tj. na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne u Hr­vat­skoj, „sa­mo­stal­no raz­vi­ja­ju usta­no­ve i klu­bo­ve”, ali da „ni­je oprav­da­no da ta­kve in­sti­tu­ci­je otva­ra­ju pri­pad­ni­ci na­ro­da i to bi­lo gdje u Ju­go­sla­vi­ji, a po­seb­no ne Sr­bi u Hr­vat­skoj ili Hr­va­ti u Hr­vat­skoj”. Ni­je nu­žno po­seb­no is­ti­ca­ti da je Sr­bi­ma to pra­vo us­kra­će­no sa­mo za­to da bi se uklo­ni­le sve pre­pre­ke ko­je su sta­ja­le na pu­tu nji­ho­ve što br­že asi­mi­la­ci­je i hr­va­ti­za­ci­je.
Iz­van­re­dan pri­mjer ko­li­ko su srp­sko ime i srp­ska po­li­tič­ka in­di­vi­du­al­nost u Hr­vat­skoj po­ri­ca­ni, mo­že da pru­ži ras­pra­va u Sa­bo­ru Hr­vat­ske, vo­đe­na po­čet­kom 1866, ka­da je Jo­van Su­bo­tić, po­zna­ti srp­ski pi­sac, prav­nik, po­li­ti­čar i no­vi­nar, za­tra­žio da se u adre­si Sa­bo­ra, ko­ja je na­mi­je­nje­na vla­da­ru, iz­raz „naš na­rod” za­mi­je­ni i da gla­si „hr­vat­sko-srp­ski na­rod”. Su­bo­ti­ćev pred­log po­dr­ža­lo je ne­ko­li­ko po­sla­ni­ka Sr­ba, me­đu ko­ji­ma: Sve­to­zar Mi­le­tić, Ste­van Ni­ko­la­je­vić, Mi­ha­i­lo Po­lit-De­san­čić i Sve­to­zar Ku­še­vić. Svi oni bra­ni­li su sta­no­vi­šte pot­pu­ne po­li­tič­ke in­di­vi­du­al­no­sti hr­vat­skog i srp­skog na­ro­da u Hr­vat­skoj, Sla­vo­ni­ji i Dal­ma­ci­ji. Me­đu­tim, nji­hov za­htjev i nji­ho­vi sta­vo­vi na­i­šli su na oštro pro­ti­vlje­nje, ži­go­sa­nje i op­tu­ži­va­nje od stra­ne ugled­nih po­sla­ni­ka Hr­va­ta. Pro­tiv tog pred­lo­ga, iz­ja­sni­li su se: Ivan Per­ko­vac, An­tun Ja­kić, Jo­sip Vra­ni­ca­ni, Ma­ti­ja Mra­zo­vić i ba­ron Dra­goj­lo Ku­šlan. Sr­bi ko­ji su se za­la­ga­li za iz­mje­nu adre­se osum­nji­če­ni su za si­je­nje raz­do­ra, za smut­nju, pro­vo­ka­ci­ju, raz­bi­ja­nje Sa­bo­ra, ko­če­nje na­pret­ka, zlo­u­po­tre­bu hr­vat­skog str­plje­nja, ši­re­nje ras­ko­la u na­ro­du ko­ji je je­dan, a oni od nje­ga ho­će da na­či­ne dva. Hr­vat­ski po­sla­ni­ci sma­tra­li su da bi usva­ja­nje Su­bo­ti­će­vog pred­lo­ga na­ni­je­lo naj­ve­ću ne­prav­du „ime­nu hr­vat­skom”, da Sr­bi svo­jim ime­nom vo­de „upra­vo agre­siv­nu po­li­ti­ku da u Tro­jed­noj kra­lje­vi­ni na­mje­ra­va­ju da osva­ja­ju ze­mlji­šte, da po­ku­ša­va­ju da iz­vr­še sr­bi­za­ci­ju Hr­vat­ske, ko­ju je za­po­čeo Vuk Ka­ra­džić”.
Dr­že­ći se dr­žav­no­prav­ne dok­tri­ne da je Hr­vat­ska ze­mlja Hr­va­ta, i iden­ti­fi­ku­ju­ći ze­mlju sa na­ro­dom, svi po­sla­ni­ci Hr­va­ti iz re­do­va Štro­sma­je­ro­ve Na­rod­ne stran­ke sma­tra­li su da u Tro­jed­noj kra­lje­vi­ni po­sto­ji sa­mo je­dan, i to hr­vat­ski po­li­tič­ki na­rod. U skla­du sa tim oni su Sr­be iz Tro­jed­ni­ce tre­ti­ra­li kao dio hr­vat­skog po­li­tič­kog na­ro­da, a ne kao po­se­ban di­plo­ma­tič­ki, od­no­sno kon­sti­tu­tiv­ni na­rod. Baš za­to su se že­sto­ko od­u­pi­ra­li Su­bo­ti­će­vom pred­lo­gu, ne že­le­ći sa Sr­bi­ma da di­je­le dr­žav­ni su­ve­re­ni­tet i da, ma­kar i po­sred­no, uno­še­njem srp­skog ime­na u sa­bor­sku adre­su, Sr­bi­ma pri­zna­ju po­li­tič­ku in­di­vi­du­al­nost. Naj­re­zo­lut­ni­ji stav u tom smi­slu iz­nio je ba­ron Dra­goj­lo Ku­šlan. On je, iz­me­đu osta­log, re­kao: „Ovu dr­ža­vu na­šu, ko­ja se na­pra­ma vla­da­o­cu, na­pra­ma osta­lom di­plo­ma­tič­kom svi­e­tu na­zi­vlje is­klju­či­vo hr­vat­skom, ni­ti se dru­ga­či­je na­zva­ti mo­že, mi ni­ka­kvoj slo­zi za lju­bav s ni­kim na svi­e­tu di­e­li­ti ne mo­že­mo. Za­to ne­ka to­ga bra­ća Sr­blji od nas i ne­i­štu, jer ti­me ištu na­šu smrt (...)”. Zbog ne­po­pu­stlji­vo­sti ve­ći­ne po­sla­ni­ka Hr­va­ta, po­seb­no onih iz re­do­va Na­rod­ne stran­ke, ko­ju su pred­vo­di­li Štro­sma­jer i Rač­ki, Su­bo­ti­ćev pred­log je, pri­li­kom gla­sa­nja, od­ba­čen, pa je iz­raz „naš na­rod”, ka­ko je sta­ja­lo u na­cr­tu adre­se, ostao u nje­noj za­vr­šnoj ver­zi­ji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)