Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


So­nja je oti­šla u Ja­snu Po­lja­nu. Od­mah sam joj na­pi­sao pi­smo.
1) Sa­da­šnji dnev­nik ne­ću da­ti ni­ko­me, ču­va­ću ga kod se­be.
2) Sta­re dnev­ni­ke ću uze­ti od Čert­ko­va i sam ću da ih ču­vam, naj­vje­ro­vat­ni­je u ne­kom tre­zo­ru.
3) Ako te mu­či mi­sao o to­me, što u mo­jim dnev­ni­ci­ma, na ne­kim mje­sti­ma, u ko­ji­ma sam pi­sao pod tre­nut­nim uti­skom o na­šim ne­sla­ga­nji­ma i me­đu­sob­nom su­ko­blja­va­nju i što ta mje­sta mo­gu da is­ko­ri­ste tvo­ji bu­du­ći ne­do­bro­na­mjer­ni bi­o­gra­fi, on­da, ima­ju­ći u vi­du, da ta­kva iz­ra­ža­va­nja pro­la­znih osje­ća­nja, ka­ko u mo­jim, ta­ko i u tvo­jim dnev­ni­ci­ma, ne mo­gu ni­ka­ko da da­ju vjer­nu sli­ku i re­al­no ra­zu­mi­je­va­nje o na­šim pra­vim i stvar­nim od­no­si­ma. Ako se to­ga bo­jiš, on­da mi je za­do­volj­stvo da na­pi­šem o to­me u ovom dnev­ni­ku i iz­ra­zim svo­je mi­šlje­nje u ovom pi­smu o mom od­no­su pre­ma te­bi i dam ocje­nu o tvom ži­vo­tu.
Moj od­nos pre­ma te­bi i mo­ja ocje­na o te­bi je ova­kva.
Još dok sam bio mlad, ja sam te vo­lio i ni­je­sam pre­sta­jao da te vo­lim, bez ob­zi­ra na to što je do­la­zi­lo da za­hla­đe­nja i još uvi­jek te vo­lim. Do za­hla­đe­nja od­no­sa je do­la­zi­lo (ne mi­slim na pre­kid brač­nih od­no­sa, a ta­kav pre­kid je mo­gla da iza­zo­ve sa­mo la­žna lju­bav), kao pr­vo, sve zbog mog vi­šeg i vi­šeg uda­lja­va­nja od in­te­re­sa svje­tov­nog ži­vo­ta i mo­je odi­o­zno­sti pre­ma Nje­mu, a ta­da kad ti ni­je­si htje­la i ni­je­si mo­gla da se od­rek­neš tog ži­vo­ta, jer ni­je­si ima­la za to osno­vu u du­ši, ko­ja je me­ne do­ve­la do mo­jih ubje­đe­nja, što je pri­rod­no i sa­svim nor­mal­no i zbog če­ga ti ja i ne mo­gu ni­šta pri­go­vo­ri­ti. To je pr­vo.
Opro­sti mi, ako te bu­de vri­je­đa­lo ovo što ti ka­žem, ali ovo šta se sa­da de­ša­va me­đu na­ma, ta­ko je va­žno, da se ne tre­ba bo­ja­ti isti­ne i tre­ba je sa­slu­ša­ti. Zad­njih go­di­na ti si bi­va­la sve vi­še i vi­še raz­dra­žlji­vi­ja i po­na­ša­la si se de­spot­ski i ne­kon­tro­li­sa­no. Po­ja­vom tih ka­rak­ter­nih cr­ta do­šlo je do za­hla­đe­nja me­đu na­ma, osje­ća­nja su spla­snu­la i sko­ro ne­sta­la. Ovo je dru­go.
Tre­će. Glav­ni uzrok je to na­še kob­no i sa­svim su­prot­no shva­ta­nje smi­sla ži­vo­ta i nje­go­vih ci­lje­va, u če­mu pod­jed­na­ko ni­je­smo kri­vi ni ti, ni ja. Sve se u na­šim ži­vo­ti­ma di­rekt­no su­prot­sta­vlja­lo jed­no dru­gom, i na­čin ži­vo­ta, i od­nos pre­ma lju­di­ma, i na­še ma­te­ri­jal­no bo­gat­stvo, za ko­je sam ja sma­trao da ga je gri­jeh ima­ti, a ti neo­p­hod­nim ži­vot­nim uslo­vom. Da bi sa to­bom ostao u bra­ku, tr­pio sam te­ško­će u ži­vo­tu, a ti si to shva­ta­la kao ustup­ke tvo­jim shva­ta­nji­ma ži­vo­ta i ne­ra­zu­mi­je­va­nje me­đu na­ma je ra­slo sve vi­še i vi­še. Bi­lo je i dru­gih raz­lo­ga za na­ša ne­sla­ga­nja, za ko­ja smo kri­vi obo­je, ali ja ne­ću go­vo­ri­ti o nji­ma, za­to što to ne mo­že ri­je­ši­ti stvar. Stvar je u to­me, bez ob­zi­ra na sve pro­šle ne­spo­ra­zu­me, što ja ni­je­sam pre­sta­jao da te vo­lim i po­štu­jem.
Ja ova­ko vi­dim naš ži­vot. Ja sam bio blu­dan i du­bo­ko po­ro­čan čo­vjek, mi­slim na sek­su­al­ni ži­vot, bio sam u go­di­na­ma kad sam se ože­nio sa to­bom ne­vi­nom, ured­nom, li­je­pom i pa­met­nom osam­na­e­sto­go­di­šnjom dje­voj­kom. Bez ob­zi­ra na mo­ju ne­či­stu i po­roč­nu pro­šlost, ti si sko­ro 50 go­di­na pro­ži­vje­la sa mnom, vo­lje­la me, ra­di­la te­ške po­slo­ve, ra­đa­la, hra­ni­la, vas­pi­ta­va­la i nje­go­va­la dje­cu i me­ne, ne pod­li­je­žu­ći is­ku­še­nji­ma, ko­ja su mo­gla ve­o­ma la­ko da za­ve­du sva­ku že­nu na tvom mje­stu i u tvo­joj si­tu­a­ci­ji, ta­ko ja­ku, zdra­vu i li­je­pu.
Ali si ti uspje­la da sve­mu odo­liš, da ja ne mo­gu ni­čim da te pre­ko­rim. Ne mo­gu i ne­ću da te uko­rim ta­ko­đe ni za to što se ni­je­si pri­klo­ni­la mo­jim is­klju­či­vo­sti­ma u in­te­lek­tu­al­nim raz­mi­šlja­nji­ma, jer du­hov­ni ži­vot sva­kog čo­vje­ka je taj­na ve­za sa Bo­gom i zah­ti­je­va­ti od dru­go­ga da ti slu­ži ni­je do­bro. Ako sam ja to tra­žio od te­be, kriv sam za to i osje­ćam se gre­šnim.
Ovo je mo­ja iskre­na is­po­vi­jest i ocje­na mog od­no­sa pre­ma te­bi. A to šta se mo­že na­ći u dnev­ni­ci­ma, mi­slim da ni­je ni­šta stra­šno i da se mno­go ne raz­li­ku­je od ovog što sa­da pi­šem.
To­li­ko o to­me šta bi te mo­glo, a ne mo­ra, da uz­ne­mi­ra­va u dnev­ni­ci­ma.
4) A to, što te u od­re­đe­nim tre­nu­ci­ma ner­vi­ra­ju mo­ji od­no­si sa Čert­ko­vom, ja sam spre­man da se sa njim i ne sa­sta­jem, ali mo­gu ti re­ći, me­ni ne­će bi­ti to­li­ko ne­pri­jat­no i žao ko­li­ko nje­mu i svje­stan sam to­ga ko­li­ko će mu bi­ti te­ško. No, ako ti to že­liš, ja ću to i da ura­dim.
5) Sa­da i ovo imaj u vi­du, ako ti ne pri­hva­tiš ove mo­je ova­kve uslo­ve da ži­vi­mo mir­no, on­da ću ja da po­vu­čem obe­ća­nje o na­šem da­ljem za­jed­nič­kom ži­vo­tu. Oti­ći ću. Oti­ći ću, ali, za­si­gur­no, ne­ću kod Čert­ko­va. Čak ću zah­ti­je­va­ti, i to bez­u­slov­no, da on ne ži­vi bli­zu me­ne i sva­ka­ko ću oti­ći što je mo­gu­će da­lje, jer je ova­ko ži­vje­ti ne­mo­gu­će.
Ja bih mo­gao da na­sta­vim sa ova­kvim ži­vo­tom, ali ne mo­gu da pod­no­sim tvo­ju pat­nju. Ju­če si oti­šla uz­ne­mi­re­na i pu­na tu­ge. Htio sam da leg­nem da spa­vam, ali ni­je­sam mo­gao za­spa­ti, ne zbog mo­jih po­tre­ba, već zbog te­be. Spa­vao sam sat-dva, pa se pro­bu­dim, ču­jem te u snu, čak sam te i vi­dio u snu. Kad se smi­riš, raz­mi­sli dra­gi pri­ja­te­lju, po­slu­šaj svo­je sr­ce i sve ćeš od­lu­či­ti ka­ko tre­ba. Što se ti­če me­ne, ja sam već od­lu­čio i dru­ga­či­je ni­je­sam mo­gao.
Mi­la mo­ja, ti ne mu­čiš dru­ge, već se­be i pre­sta­ni već jed­nom sa tim, jer stra­daš sto­ti­nu pu­ta vi­še od dru­gih. To bi bi­lo sve.
Lav Ni­ko­la­je­vič, 14. ju­la uju­tro (Na­sta­vi­će se)