PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ

Pr­vi pi­sac ko­ga sam upo­znao bi­la je Mi­ra Aleč­ko­vić. U lje­to 1946. na­pi­sao sam pr­vu i po­sljed­nju pje­smu „Mo­re”, ko­ja je ob­ja­vlje­na u be­o­grad­skim „Pi­o­nir­skim no­vi­na­ma”. Tih da­na ob­ja­vljen je kon­kurs „Pi­o­ni­ra” za li­te­rar­ne sa­sta­ve, pa sam im po­slao već ob­ja­vlje­nu pje­smu.
Po­sli­je po­la­ma­tu­re, ško­lo­va­nje sam na­sta­vio u Be­o­gra­du. Ve­o­ma sam se iz­ne­na­dio i uz­bu­dio ka­da me je Mi­ra Aleč­ko­vić po­zva­la u re­dak­ci­ju „Pi­o­ni­ra”.
Pri­mi­la me je lju­ba­zno i re­kla da su do­bi­li pu­no li­te­rar­nih ra­do­va iz ci­je­le Ju­go­sla­vi­je, a od­lu­či­li su da mo­ju pje­smu ”Mo­re” na­gra­de pr­vom na­gra­dom, to jest pet­na­e­sto­dnev­nim lje­to­va­njem na mo­ru. Ka­zao sam da ži­vim u pri­mor­skom mje­stu i u to­ku lje­ta ću se ku­pa­ti do mi­le vo­lje. Mi­ra je on­da re­kla da će mi re­dak­ci­ja da­ti ne­ku spe­ci­jal­nu na­gra­du. Oslo­bo­đen tre­me, ras­pri­čao sam se i po­hva­lio da je ta mo­ja pje­sma već ob­ja­vlje­na u „Pi­o­nir­skim no­vi­na­ma”. Mi­ra se od­jed­nom uozbi­lji­la i ka­za­la da je kon­kurs ras­pi­san na neo­bja­vlje­ne li­te­rar­ne ra­do­ve i do­da­la: Ja ću to ka­za­ti Ćo­pi­ću i Di­kli­ću, pa šta oni od­lu­če.
Shva­tio sam da sam se iz­br­bljao i sam se­bi od­u­zeo na­gra­du. I za­i­sta, ubr­zo sam iz ob­ja­vlje­nih re­zul­ta­ta kon­kur­sa sa­znao da mo­ja pje­sma ni­je na­gra­đe­na.
„Zma­je­vu na­gra­du” do­bio sam 1997. go­di­ne. Mi­ra Aleč­ko­vić, pred­sjed­nik Uprav­nog od­bo­ra Zma­je­vih deč­jih iga­ra, tom pri­li­kom je re­kla: „Pri­je pe­de­set go­di­na je­dan mo­mak iz Ba­ra po­slao je na kon­kurs „Pi­o­ni­ra” svo­ju pe­smu ko­ju smo oci­je­ni­li kao naj­bo­lju me­đu broj­nim li­te­rar­nim ra­do­vi­ma. Autor je do­šao u re­dak­ci­ju i pri­znao da je ta pe­sma ob­ja­vlje­na.
Bu­du­ći da su se kon­kur­som tra­ži­li neo­bja­vlje­ni ra­do­vi, mla­di autor je ostao bez na­gra­de. Bio je to Mi­len­ko Rat­ko­vić. Dra­go mi je što mu sa­da do­dje­lju­je­mo ovo vi­so­ko pri­zna­nje i do­ne­kle na­dok­na­đu­je­mo onu na­gra­du ko­ju ni­je do­bio.”
Kafanska pje­sma
Pje­sme Vi­ta Ni­ko­li­ća če­sto se re­ci­tu­ju u ka­fan­skom šti­mun­gu jer su ve­ći­nom na­sta­le za ka­fan­skim sto­lom. Jed­ne go­di­ne hit u za­bav­noj mu­zi­ci bi­la je pje­sma Mi­ki­ja Je­vre­mo­vi­ća „Pi­jem”. Vi­to Ni­ko­lić je ot­krio da su to nje­go­vi sti­ho­vi, pre­sa­vio ta­bak i pod­nio tu­žbu zbog pla­gi­ja­ta. Su­đe­nje je bi­lo in­te­re­sant­no za no­vi­na­re i či­ta­lač­ku pu­bli­ku, ali su se njih dvo­ji­ca br­zo po­mi­ri­li na su­du i za­jed­no po­šli u ka­fa­nu da to pro­sla­ve.
Pje­smu Vi­ta Ni­ko­li­ća „Pro­lje­će“ unio sam u jed­nu či­tan­ku. To je oda vrap­ci­ma, tom gru­me­nju ži­vo­ta ko­ji ne od­la­ze u to­pli­je kra­je­ve kao raz­ma­že­ne go­spo­đi­ce la­ste, ze­bu is­pod stre­ha i vo­le ovo go­lo gra­nje. Na­slov pje­sme sam iz­mi­je­nio i na­zvao je „Mo­je po­što­va­nje, vrap­ci!” ra­do­vao se što je pr­va nje­go­va pje­sma ušla u či­tan­ku, ali mu ni­je bi­lo po vo­lji što sam pro­mi­je­nio na­slov. Ob­ja­snio sam da je pro­lje­će op­šti po­jam, a na­slov pje­sme tre­ba da od­re­di te­mu pje­sme. Pri­hva­tio je no­vi na­slov, pod ko­jim već vi­še od tri­de­set go­di­na uče­ni­ci uče na­pa­met tu pje­smu.
Ka­sni­je sam unio u či­tan­ku još jed­nu div­nu Vi­to­vu pje­smu – „Pi­smo mo­joj uči­te­lji­ci”.
Pe­ti­ca iz ma­te­ma­ti­ke
Pod­sje­ćam se si­ro­ma­šnog dje­tinj­stva Du­ša­na Ko­sti­ća, pro­ži­vlje­nog na oba­li Plav­skog je­ze­ra. Ni­je ni upam­tio oca, ko­ji je umro ne­ko­li­ko mje­se­ci po­sli­je Du­ša­no­va ro­đe­nja. Ra­stao je po­red maj­ke pra­lje i šva­lje i uja­ka Mi­lja­na, ko­ji je ne­gdje u Nje­mač­koj na­u­čio ko­vač­ki za­nat i ta­ko se ob­reo u Pla­vu da oku­ša sre­ću.
No, ni­ti je ujak išta imao, ni­ti je maj­ka na ši­va­ćoj ma­ši­ni mo­gla do­volj­no za­ra­di­ti da pre­hra­ni po­ro­di­cu.
Ži­vje­li su si­ro­ma­šno, gla­do­va­li. U ni­žoj gim­na­zi­ji ni­ka­ko da sa­vla­da ma­te­ma­ti­ku. Ali, ka­da se sreć­no i za sva vre­me­na ot­ka­čio od nje, po­čeo je u Be­o­gra­du stu­di­ra­ti knji­žev­nost. Uklju­čio se u na­pred­ni po­kret. Bi­lo je u to­me mno­go pat­nji i od­ri­ca­nja, ali i iskre­nog za­no­sa i sna o re­vo­lu­ci­ji. U ustan­ku je uče­stvo­vao od sa­mog po­čet­ka. Za nje­ga se s pra­vom ka­že da je bio bo­rac i pje­snik re­vo­lu­ci­je. U svo­jim ro­ma­ni­ma za dje­cu do­ča­rao je pre­ki­nu­ta dje­tinj­stva svo­jih ju­na­ka.
Kad je pen­zi­o­ni­san, na­sta­nio se u Her­ceg No­vom.
Vi­še pu­ta sam ga po­sje­tio u nje­go­voj ku­ći u Sr­bi­ni.
Jed­nom pri­li­kom naš raz­go­vor je pre­ki­nuo do­la­zak de­se­to­go­di­šnjeg dje­ča­ka iz kom­ši­lu­ka. Njih dvo­ji­ca su se po­zdra­vi­li kao sta­ri znan­ci. Dje­čak se po­hva­lio da je do­bio pe­ti­cu iz ma­te­ma­ti­ke.
- Pe­ti­cu! – odu­še­vlje­no je uz­vik­nuo Du­šan. – Ja sam, bog­me, iz ma­te­ma­ti­ke uvi­jek imao sla­bu ocje­nu. Za tu pe­ti­cu za­slu­žio si na­gra­du.
Us­te­žu­ći se, dje­čak je pri­mio pru­že­nu nov­ča­ni­cu.
Kad je on oti­šao, Du­šan mi je ka­zao da je taj dje­čak ostao bez oca. Sje­tio sam se da je i Du­šan ra­stao bez oca, pa je valj­da za­to ga­jio po­seb­nu lju­bav pre­ma tom ma­li­ša­nu.
Du­šan je umio li­je­po da go­vo­ri, nje­go­vao je knji­žev­ni je­zik. Ni­ka­da svo­je pje­sme ni­je či­tao, već ih je go­vo­rio na­pa­met. Pu­šio je lu­lu, iz ko­je je ku­ljao dim kao iz lo­ko­mo­ti­ve. Zbog to­ga sam za ka­fan­skim sto­lom sje­dio na od­sto­ja­nju od nje­ga. No, to nam ni­je sme­ta­lo da, uz ča­šu vi­na, za­pje­va­mo ne­ku me­ra­klij­sku pje­smu.(Na­sta­vi­će se)