PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U ok­to­bru 1956. u Be­o­gra­du je osno­va­no no­vo, avan­gard­no po­zo­ri­šte Ate­lje 212. Mi­hi­za je uprav­nik Ra­doš No­va­ko­vić po­zvao na raz­go­vor, a jed­na od te­ma bi­la je i ka­ko će se no­vo po­zo­ri­šte zva­ti. Pre­ma svje­do­če­nju Lju­be Ta­di­ća, ve­li­ka­na srp­skog glu­mi­šta, do ime­na se do­šlo ova­ko: „Mi­hiz, ona­ko bi­star, brz, za­lju­bljen u po­zo­ri­šte, pi­ta ko­li­ko će u po­zo­ri­štu bi­ti mje­sta. Ra­doš je re­kao: Ne mo­že vi­še od 212. Mi­hiz na to ka­že: Igra­li ste pr­vu pred­sta­vu u Ate­ljeu – ne­ka se zo­ve Ate­lje 212. Mi­hiz je ku­mo­vao tom po­zo­ri­štu!... Mi­hiz je jed­no­stav­no ka­zao: „Zna­te šta, ima je­dan broj ko­ji se la­ko pam­ti, ko­ji li­je­po iz­gle­da – dva, pa on­da broj je­dan, pa dva. 212.”
Pr­va pre­mi­jer­na pred­sta­va Ate­ljea 212, smje­šte­nog na po­čet­ku u zgra­di li­sta „Bor­ba”, odr­ža­na je 17. de­cem­bra 1956; iz­ve­den je ko­mad „Če­ka­ju­ći Go­doa” Se­mju­e­la Be­ke­ta, ta­da naj­a­van­gard­ni­ji tekst u Evro­pi, ko­ji se isto­vre­me­no igrao u Pa­ri­zu. Re­ži­rao je Va­si­li­je Po­po­vić (Pa­vle Ugri­nov).
U no­vem­bru 1957. ob­ja­vlju­je svoj pr­vi tekst u Po­li­ti­ci – „No­vi­na­ma ri­ječ mr­žnje i lju­ba­vi” – i to pre­ra­sta u se­ri­ju felj­to­na pod za­jed­nič­kim ime­nom „Knji­žev­ni raz­go­vo­ri”. Ka­že da vo­li no­vi­ne – ne­po­vrat­no: „Ka­da se pi­šu no­vi­ne (i kad se či­ta­ju uosta­lom), ži­vi se u uti­sku i da­je se uti­sak da se stal­no ne­što de­ša­va, a ta­ko se za­pra­vo ne do­ga­đa ni­šta, jer se sve do­ga­đa po­ma­lo. La­žu no­vi­ne.” Na­kon pr­ve lju­ba­vi – NIN-a, Po­li­ti­ka će, ta­ko, na­red­nih go­di­na po­sta­ti nje­go­va dru­ga no­vi­nar­ska lju­bav.
Nje­go­vi pri­ja­te­lji, pa i on, ot­kri­li su to­kom lje­ta no­vo stje­ci­šte za se­be – Ro­vinj, za­pu­šte­ni gra­dić iz ko­ga su po­sli­je ra­ta oti­šli (ili bi­li pro­tje­ra­ni) Ita­li­ja­ni. Nji­ho­ve ka­me­ne ku­će za­u­ze­li su ži­te­lji Za­gre­ba, Be­o­gra­da...uglav­nom in­te­lek­tu­al­ci – pi­sci, sli­ka­ri, mu­zi­ča­ri, glum­ci... Ku­će će ku­pi­ti i Mi­ća Po­po­vić, Do­bri­ca Ćo­sić, Oskar Da­vi­čo, An­to­ni­je Lu­le Isa­ko­vić, Mla­den Le­sko­vac, Ra­de Kon­stan­ti­no­vić, pa i Mi­hiz. Bio je to, po­ma­lo, ju­go­slo­ven­ski Sen Tro­pe. Mi­hiz će se la­god­no, opu­šte­no osje­ća­ti u to­me am­bi­jen­tu, uži­va­ju­ći, kao Ro­bin­son u avan­tu­ra­ma na mo­ru, je­dre­nju do su­sjed­nih ostr­va, pa i da­lje. Po­seb­no li­je­po ta­da će se dru­ži­ti sa po­zo­ri­šnim re­di­te­ljem Ar­som Jo­va­no­vi­ćem i hr­vat­skim pi­scem An­tu­nom Šo­lja­nom; ovaj po­to­nji na­pi­sa­će i avan­tu­ri­stič­ki ro­man o Ro­vi­nju, i u nje­mu opi­sa­ti ne­ke od za­jed­nič­kih do­ži­vlja­ja.
Mi­hiz je 1958. iza­bran za čla­na re­dak­ci­je „Lje­to­pi­sa Ma­ti­ce srp­ske”. Na če­lu re­dak­ci­je bio je Mla­den Le­sko­vac, de­kan Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, a tu su bi­li i Bo­ško Pe­tro­vić, pje­snik i pri­po­vje­dač, vr­sni zna­lac nje­mač­kog je­zi­ka i knji­žev­no­sti, pre­vo­di­lac To­ma­sa Ma­na, kao i, naj­mla­đi me­đu nji­ma, Alek­san­dar Ti­šma.
Uspje­šno je dra­ma­ti­zo­vao „Stra­di­ju” Ra­do­ja Do­ma­no­vi­ća, a on­da i „Auto­bi­o­gra­fi­ju” Bra­ni­sla­va Nu­ši­ća – oba dje­la pri­ka­za­na su na Ste­ri­ji­nom po­zo­r­ju (pr­va na sce­ni Srp­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, dru­ga u Na­rod­nom po­zo­ri­štu u Ni­šu). Mi­hiz tim po­vo­dom no­vi­na­ri­ma ka­že da go­to­vo sve što je na­pi­sa­no mo­že da bu­de sce­na. A u Bi­bli­o­te­ci Ma­ti­ce srp­ske, ko­jom uspje­šno ru­ko­vo­di, uspio je da fon­do­ve obo­ga­ti pri­je sve­ga sta­rom srp­skom knji­gom – ot­ku­pio je za­o­stav­šti­nu par­ti­jar­ha Jo­si­fa Ra­ja­či­ća, ar­hi­va­li­je Zma­je­ve, Mi­li­ce Sto­ja­di­no­vić Srp­ki­nje, pi­sma Si­me Mi­lu­ti­no­vi­ća Sa­raj­li­je, a po­seb­no je dra­go­cjen bio ot­kup bi­bli­o­te­ke stra­snog ko­lek­ci­o­na­ra iz In­đi­je, lje­ka­ra Ge­or­gi­ja Mi­ha­i­lo­vi­ća.
Iza­bran je u NIN-ov ži­ri za upra­vo usta­no­vlje­nu na­gra­du za ro­man go­di­ne. Sam se odu­še­vlja­va dru­gim ro­ma­ni­ma – Pa­ster­na­ko­vim „Dok­to­rom Ži­va­gom” i „Lo­li­tom” Na­bo­ko­va. A po­zo­ri­šte je za nje­ga „po­rok ko­ji će ma­lo du­že tra­ja­ti...”, ka­že svo­me pri­ja­te­lju Zi­ri Ada­mo­vi­ću. Na­pi­sao je, kao i uvi­jek – na­dah­nu­to, pred­go­vor za An­dri­će­vu „Pro­kle­tu avli­ju”, ko­ju će Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga ob­ja­vi­ti u 53. re­dov­nom ko­lu. Za­dru­ga je Mi­hi­zov tekst po­sla­la Ivu An­dri­ću, a ovaj je, na­kon što ga je pro­či­tao, pri­jat­no iz­ne­na­đen, na­pi­sao: „Znao sam da Mi­hiz pi­še la­ko i pit­ko, ali kad sam pro­či­tao nje­gov pred­go­vor knji­zi za iz­da­nje SKZ, za­i­sta sam se iz­ne­na­dio šta je sve u knji­zi ot­krio. Oni pri­po­vje­dač­ki kru­go­vi su i za me­ne bi­li ot­kri­će...”
Ne­do­sta­je mu be­o­grad­sko dru­štvo i za­to od­lu­ču­je da se vra­ti u pre­sto­ni­cu: 11. ok­to­bra 1960. go­di­ne pre­sa­vio je pa­pir i Uprav­nom od­bo­ru Ma­ti­ce srp­ske na­pi­sao dvi­je re­če­ni­ce: „Pod­no­sim ostav­ku na po­lo­žaj uprav­ni­ka Bi­bli­o­te­ke Ma­ti­ce srp­ske. Mo­lim Uprav­ni od­bor da mo­ju ostav­ku uva­ži i da me raz­ri­je­ši du­žno­sti 1. de­cem­bra 1960.g.”
Go­vo­rio je i pri­ja­te­lji­ma da je vri­je­me da se vra­ti u Be­o­grad, a u „Auto­bi­o­gra­fi­ji” na­la­zi­mo i kon­kre­tan po­vod za od­la­zak: „S pro­lje­ća 1960. go­di­ne, šef odje­lje­nja za na­bav­ku stra­ne knji­ge u Bi­bli­o­te­ci Ma­ti­ce srp­ske Pe­tar Vu­ji­čić po­vje­ri mi u stro­goj taj­no­sti da su ga po­sje­ti­la dva ud­bov­ca i od nje­ga kao čla­na par­ti­je zah­ti­je­va­li da mo­tri na me­ne i iz­vje­šta­va o sve­mu sum­nji­vom što pri­mi­je­ti. Na­ro­či­to da obra­ti pa­žnju ko sve iz Be­o­gra­da do­la­zi kod me­ne i ko­je knji­ge na­ru­ču­jem i do­bi­jam iz ino­stran­stva.”
(NA­STA­VI­ĆE SE)