Pri­re­dio i pre­veo: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Me­li­hov­ski se­lja­ci su bi­li opre­zni pre­ma no­vo­do­šlim ze­mljo­po­sjed­ni­ci­ma. Do­la­zi­lo je do kon­fli­ka­ta, ali, ipak, ni­je­su bi­li ve­li­ki. Se­lja­ci su im pod­me­ta­li i mi­je­nja­li ko­bi­le za uško­plje­ne ko­nje, ko­ji su bi­li iste dla­ke, mi­sle­ći da to ga­zde ne­će pri­mi­je­ti­ti, ili su kri­ju­ći po­mje­ra­li me­đe iz­me­đu ima­nja. Sve je vre­me­nom do­ve­de­no u red, ali je ma­lo po­tra­ja­lo.
Če­hov ni­je bio sa­mo dok­tor u Ser­pi­hov­skom sre­zu. Nje­go­vim za­la­ga­nje i po­ma­ga­njem u nov­cu, 1896.go­di­ne iz­gra­đe­na je ško­la u su­sjed­nom se­lu Ta­le­žu, na­red­ne go­di­ne u No­vom Se­lu, a kroz sle­de­će dvi­je go­di­ne u sa­mom Me­li­ho­vu. On ni­je sa­mo da­vao no­vac i sa­ku­pljao pri­lo­ge, već je uče­stvo­vao i u do­no­še­nju pla­no­va, ku­po­vao ma­te­ri­jal i pra­tio iz­grad­nju. To is­ku­stvo, uklju­ču­ju­ći u to i od­no­se sa se­lja­ci­ma u to­ku iz­grad­nje, od­sli­kao je u pri­po­vi­jet­ci „Moj ži­vot“ (1896). Grad­nja ško­la je te­kla do­bro po ta­da­šnjim pro­pi­si­ma. „Kad bi Če­hov pri­čao o ško­la­ma, sje­ća se Mi­ha­il Če­hov, nje­go­ve oči bi „plam­tje­le čud­nim sja­jem“ i vi­dje­lo se, da ako bi mu da­li sred­stva, on ne bi stao na iz­grad­nji sa­mo ove tri ško­le, već bi na­sta­vio sa grad­njom no­vih“.
„Do­bro bi bi­lo kad bi sva­ko od nas osta­vio iza se­be po jed­nu sa­gra­đe­nu ško­lu, bu­nar, ili ne­što slič­no, da mu ži­vot ne pro­đe kao da ni­je ni ži­vio i da ode u vječ­nost, ne osta­vlja­ju­ći ni­ka­kav trag iza se­be“ (iz za­pi­sa Če­ho­va).
On je bio sta­ra­telj u Ta­le­škoj i Čir­kov­skoj ško­li, pri­su­stvo­vao je po­la­ga­nju is­pi­ta u ško­la­ma i sva­ko­dnev­no do­ži­vlja­vao raz­ne ne­pri­jat­no­sti to­kom po­sje­ta. Pi­sao je: „U Ta­le­škoj ško­li su stal­ne pre­pir­ke i sva­đe upra­ve i se­lja­ka, tu je i pop, po­lo­mlje­na sta­kla, go­spo­đa N sa svo­jom te­škom na­ra­vi, pre­o­sje­tlji­va pi­sma nje­ne po­moć­ni­ce, to­tal­na ne­bri­ga upra­ve...“ (1899). Lo­kal­na upra­va i Vla­da su ma­lo po­ma­ga­li, ali su bi­li za­hval­ni. Te 1899. go­di­ne Če­hov je do­bio or­den Sta­ni­sla­va 3. re­da.
Kad je 1897. go­di­ne po­čeo sve­op­šti po­pis sta­nov­ni­štva, Če­hov je uče­stvo­vao u to­me, bez ob­zi­ra na to što se zdrav­stve­no lo­še osje­ćao. On je išao po se­o­skim izba­ma i ku­ći­ca­ma sa ta­šnom za no­vac, u ko­joj su bi­le po­pi­sne li­ste.
Bez ika­kvog pre­u­ve­li­ča­va­nja, za Če­ho­va se mo­že re­ći da je bio uče­snik svih do­bro­volj­nih ak­ci­ja u se­lu, ne di­je­le­ći ih na lak­še i te­že, bi­lo to da je bi­la bor­ba na su­zbi­ja­nju ko­le­re, ko­pa­nje bu­na­ra, iz­grad­nja ško­le, iz­grad­nja pu­te­va ili otva­ra­nje po­štan­ske fi­li­ja­le na sta­ni­ci Lo­pa­snja.
In­spi­ri­san uti­sci­ma iz Me­li­ho­va, Če­hov je na­pi­sao glav­na dje­la sa te­ma­ma o se­lu: „Se­lja­ci“ (1897), „Na ta­lji­ga­ma“ (1897), „No­va da­ča“ (1898) i u „Po­no­ru“ (1900).
Če­ho­vlje­vi „Se­lja­ci“ iza­zva­li su du­gu i oštru po­le­mi­ku u štam­pi iz­me­đu na­rod­nja­ka i le­gal­nih mark­si­sta, ko­ja je, iza­šav­ši iz okvi­ra dje­la, po­kre­nu­la glav­na pi­ta­nja pu­te­va raz­vo­ja ru­skog se­la. Dok­tor N.I. Ko­ro­bov, Če­ho­vljev drug sa Mo­skov­skog uni­ver­zi­te­ta pi­sao mu je 1897. go­di­ne: „Što vi­še raz­mi­šljam o „Se­lja­ci­ma“ sve sam vi­še ci­je­nim nji­hov zna­čaj i va­žnost i nji­ho­vo po­ja­vlji­va­nje u pra­vo vri­je­me. Oni vri­šte i po­zi­va­ju na uz­bu­nu i, vje­ro­vat­no će ih cen­zu­ra i za­bra­ni­ti“. To če­ga se pla­šio, to se i ostva­ri­lo. Cen­zu­ra se stvar­no umi­je­ša­la i isje­kla je ci­je­lu stra­ni­cu iz već od­štam­pa­nog ča­so­pi­sa sa „Se­lja­ci­ma“.
Na­čin ži­vo­ta na nje­go­vom ima­nju i osta­lim ma­ju­ri­ma li­čio je na onaj, ko­ji je Če­ho­vu bio po­znat i ko­ji je već vi­dio kod dru­gih, gdje je ra­ni­je ži­vio: pri­ma­nje go­sti­ju, pri­pre­ma­nje ruč­ko­va, or­ga­ni­zo­va­nje šet­nji i mu­zič­kih ve­če­ri. Ali ga­zde tih ima­nja su bi­li in­te­lek­tu­al­no pra­zni. Vje­ro­vat­no, nji­ho­vo ba­vlje­nje svo­jim po­slom ni­je zah­ti­je­va­lo ta­kvu skon­cen­tri­sa­nost, ka­kva je bi­la po­treb­na pi­scu. Če­hov je to do­bro ra­zu­mio, ali taj na­čin ži­vo­ta ni­je mi­je­njao.
U Me­li­ho­vo su do­la­zi­li: I.M. Le­vi­tan, vi­o­lo­če­li­sta M.R. Se­ma­ško, fla­u­ti­sta A.I. Iva­nen­ko, glu­mac P.M. Slo­bo­din, pi­sci V.A. Gi­lja­rov­ski, I.N. Po­ta­pen­ko, I.L.Šće­glov – Le­on­tjev, A.S. Su­vo­rin.
Če­sti go­sti su bi­le i da­me: pje­va­či­ca B.A. Eber­le, sli­kar­ka M.T. Dro­zdo­va, mla­da spi­sa­te­lji­ca Šćep­ki­na – Ku­per­nik i pre­vo­di­lac L.S. Mi­zi­no­va. Do­la­zi­la je i biv­ša vje­re­ni­ca J.I. Efros, sa­da uda­ta Ko­no­vi­cer.
Sa Li­kom Mi­zi­no­vom imao je kom­pli­ko­va­ne od­no­se u lju­bav­nim iz­ja­va­ma, ko­je su bi­va­le obo­stra­no pu­ne gru­be iro­ni­je. On je za to bio je­din­stven maj­stor, gdje je nje­gov hu­mor po­ne­kad po­sta­jao ne­pri­ro­dan i po­ma­lo na­si­lan. Ova­ko se Če­hov ša­lio: „U Va­ma, Li­ka, le­ži ve­li­ki kro­ko­dil i, ustva­ri, do­bro je što ja slu­šam svoj ra­zum, a ne sr­ce, ko­je ste Vi uje­li. Da­lje, da­lje od me­ne. Ili ne, Li­ka, ne­ka ide kud je po­šlo, ne­ka se vr­ti u mo­joj gla­vi od Va­še lju­ba­vi i po­mo­zi­te mi da ja­če za­teg­nem om­ču, ko­ju ste mi Vi sta­vi­li na vrat“. Pla­ni­ran je bio taj­ni za­jed­nič­ki od­la­zak na Kav­kaz. Osje­ća­nja su se po­ka­zi­va­la i sa jed­ne i sa dru­ge stra­ne, ali od sa­mog po­čet­ka Če­hov ni­je krio da to iz­bjeg­ne, jer se bo­jao da iz­gu­bi slo­bo­du i ve­že svo­ju sud­bi­nu za ta­ko tem­pe­ra­ment­nu že­nu, sklo­nu bo­em­stvu.
„Ne, Če­hov ni­je bio ni an­đeo, ni pra­ved­nik, – pi­sao je I. N. Po­ta­pen­ko, – već je bio čo­vjek, u pra­vom smi­slu te ri­je­či“. (Na­sta­vi­će se)